Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
21.09.2011.

Гж1 3661/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 3661/11
Дана 21.09.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА, коју заступа адвокат АБ, против тужене "ББ", кога заступа адвокат БА, ради исплате отпремнине, вредност предмета спора 427.736,36 динара, одлучујући о изјављеној жалби тужиље против пресуде Првог основног суда у Београду, IX П1 бр.3243/10 од 16.03.2011. године, донео је у седници већа одржаној дана 21.09.2011. године


П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду IX П1 бр.3243/10 од 16.03.2011. године.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужиља да туженој накнади трошкове поступка по жалби у износу од 7.500,00 динара, у року од 8 дана од дана достављања преписа ове пресуде.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Првог основног суда у Београду IX П1 бр.3243/10 од 16.03.2011. године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужена да на име неисплаћене разлике отпремнине из радног односа исплати износ од 521.636,36 динара са припадајућом законском затезном каматом почев од дана доношења пресуде па до коначне исплате, као неоснован. Ставом два изреке обавезана је тужиља да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 44.375,00 динара, док је ставом три изреке одбијен захтев тужиље да јој тужени накнади трошкове парничног поступка.

Против ове пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка и члана 361 став 1 у вези члана 7 и 8 и члана 362 став 2 тачка 12 ЗПП погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужена је поднела одговор на жалбу са захтевом за накнаду трошкова поступка по жалби у износу од 7.500,00 динара.

Тужиља се изјаснила на поднети одговор на жалбу, а тужилац се у погледу тога, изјашњењем из поднеска од 23.08.2004. године није изјаснио.

Испитујући правилност и законитост ожалбене пресуде у границама овлашћења предвиђених одредбом члана 372 ЗПП-а, Апелациони суд, као другостепени суд је нашао:

- жалба је неоснована.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка предвиђене одредбом члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, нити се жалбом указује на друге битне повреде одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према утврђеном чињеничном стању, у поступку доношења жалбене пресуде, следи: да је тужиља као запослена била у радном односу на одређено време код тужене на пословима помоћника директора у Одељењу кредитне администрације, Сектор послова са клијентима-становништво Комерцијалне банке, да јој је решењем о отказу Уговора о раду број 12691 од 08.06.2009. године отказан Уговор о раду број 12273 закључен дан а13.07.2006. године са припадајућим анексима због економских и организационих промена и с тим у вези престанка за њеним радом, да је ставом два диспозитива овога решења одређено да се уговор о раду запосленог отказује са 30.06.2009. године, а у ставу три диспозитива утврђено је да запослена има право на отпремнину и висину износа дефинисаног у Одлуци Извршног одбора банке број 12650 од 06.06.2009. године који ће банка исплатити запосленом до 30.06.2009. године, да је решење тужиљи достављено 17.06.2009. године, да је тужиљи у извршењу назначеног решења о отказу уговора о раду број 12691 од 08.06.2009. године исплаћена отпремнина у износу од 900.000,00 динара, да је Одлуком Извршног одбора туженог број 12650 од 08.06.2009. године прописано да запосленима из тачке 1 њене одлуке (за коју је утврђено да престаје потреба за радом у Сектору послова са клијентима-становништвом) припада право на исплату отпремнине у висини од 900.000,00 динара извршиће се најкасније дана 30.06.2009. године пре отказа уговора о раду, а у тачки четири ове одлуке да сва друга права и обавезе по основу радног односа у Банци запослени из тачке 1.ове Одлуке за чијим је радом престала потреба оствариваће у складу са одговарајућим одредбама Закона о раду и Правилника о раду банке, да тужиља није тражила судску заштиту против решења о отказу уговора о раду број 12691 од 08.06.2009. године које јој је решење достављено 17.06.2009. године, да тужиља у овој парници тражи и отпремнину у складу са одредбом члана 158 Закона о раду, заснивајући свој став на чињеници да јој је исплаћен мањи износ отпремнине од износа отпремнине који би остварила у складу са овом нормом.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које битно прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, одредбом члана 195 став 1 Закона о раду (“Службени гласник РС” број 24/05 ...) против проглашења којим је повређено право запосленог и када је запослени сазнао за повреду право, запослени може да покрене спор пред надлежним судом.

Рок за покретање спора је 90 дана од дана достављања решења односно сазнања за повреду права.

Поштујући ову правну норму следи да је словом закона дефинисан рок у коме запослени може тражити судску заштиту против решење којим је одређено право запосленог.

Решењем о отказу Уговора о раду број 12691 од 08.06.2009. године у ставу три диспозитива одређено је право тужиље као запосленог на отпремнину у висини износа дефинисаној Одлуком Извршног одбора банке број 12650 од 08.06.2009. године. У том значењу и исказ из његовог диспозитива који гласи: запослена има право на отпремнину у висини износа дефинисаног у Одлуци Извршног одбора број 12650 од 08.06.2009. године". На тај начин одређено је право тужиље на отпремнину и обим тога права. Ово са разлога што је одлуком Извршног одбора банке број 12650 од 08.06.2009. године одређен износ од 900.000,00 динара који припада запосленом лицу коме је отказан уговор због престанка потребе за његовим радом. Ради тога, пошто је тужиља ово решење о отказу уговора о раду примила 17.06.2009. године и у складу са правном поуком из његовог садржаја (против овога решења може се покренути спор пред надлежним тада општинским судом у року од 90 дана од дана његовог пријема) тужиља није тражила судску заштиту. Ради тога ово решење је постало правноснажно и делује својом материјалном правноснажношћу и доказном снагом на околност постојања права тужиље на отпремнину и обима тога права.

Пошто је тужиљи исплаћена отпремнина у складу са овим решењем у износу од 900.000,00 динара, следи да је тужени у целости испунио облигацију према тужиљи из овог основа како је то правилно закључио и првостепени суд у ожалбеној пресуди.

Навод жалбе да је побијана пресуда заснована на битним повредама одредаба парничног поступка из члана 361 став 1 у вези члана 7 и 8 ЗПП и члана 361 став 2 тачка 12 истог закона, тужиља образлаже тиме да је било потребно да првостепени суд изведе све предложене доказе који су поменути и предложени у тужби и образложени у поднесцима од 17.06. и 29.09.2010. године. Ови наводи жалбе су правно неосновани. У тужби је тужиља предложила као доказ решење о отказу Уговора о раду и Одлуку Извршног одбора Комерцијалне банке број 12650 од 08.06.2009. године који докази су изведени у поступку доношења побијане пресуде и образложењу у њеном реферату.

У поднеску од 17.06.2010 године, тужиља образлаже диспозитив решења у отказу уговора о раду, цитира Одлуку Извршног одбора број 12650 од 08.06.2009. године, наводи да јој је причињена штета чији је рок застарелости три године, наглашава да отпремнина коју је утврдио Извршни одбор не може бити нижа од висине утврђене законом и Општим колективним уговором, истиче да није испоштован рок од 30 дана за подношење одговора на тужбу јер се у одговору на тужбу настоји да подвуче идеја да тужиља у овој парници покушава да оспори законитост решења тужене. Овим поднеском нису предложени докази, па се не може ни инсистирати на пропусту првостепеног суда што те "доказе" није извео.

Коначно, у поднеску тужиље од 29.09.2010. године тужиља оспорава наводе из поднеска тужене од 08.07.2010. године, остаје код прегледа из поднеска који је предат Првом основном суду у Београду 17.06.2010. године истичући да не побија законитост Одлуке Извршног одбора број 12650 од 08.06.2009. године и решење о отказу Уговора о раду број 12691 од 08.06.2009. године, већ истиче захтев као новчано потраживање мање плаћених износа који тужиљи припада по основу члана 158 и 159 Закона о раду, и наглашава да свој захтев заснива на члану 196 Закона о раду и 376 Закона о облигационим односима постоје неисплатом траженог износа у овој парници од 527.736,35 динара тужиљи причињена штета.

Не стоји ни навод из овог поднеска да је неблаговремено поднет одговор на тужбу. Ово зато што је одговор на тужбу поднет 05.03.2010. године, а тужба, и налог према садржају из суда експедовани 19.02.2010. године, па се не може говорити о томе да је прекорачен рок од 30 дана за подношење одговора на тужбу прописан одредбом члана 282 ЗПП(Одговорна тужбу је достављен у првостепени суд 05.03.2010.године).

Да би се говорило о накнади штете потребно је да постоји противправна радња, а она је изостала у ситуацији када је тужени послодавац у извршењу правноснажног решења испунио своју облигацију.

Новчана потраживања нису условљена преклузивним роковима, али само право по основу кога се то новчано потраживање остварује када је одређено у решењу тада опредељује основ потраживања. Постоји преклузија у основу, а не и у захтеву за исплату одређеног новчаног износа када запослени пропусти да изложи судској контроли достављено решење којим је одлучено о његовом праву и његовом обиму као у конкретном случају. Овде се управо о томе ради јер је назначеним решењем одређено право тужиље на отпремнину и обим тога права наводом да ће се исто остварити у складу са Одлуком Извршног одбора банке број 12650 од 08.06.2009. године. Када би се прихватило супротно схватање тада би се занемарили учинци овог решења у правном саобраћају и претпоставка његове необоривости као правноснажног појединачног правног акта.

У присуству ових разлога не може бити говора о томе да је побијана пресуда захваћена назначеним битним повредама одредаба парничног поступка.

Без значаја је и навод жалбе тужиље да је она у овој парници тражила само исплату новчаног потраживања у целини, да према одредби члана 196 Закона о раду новчана потраживања застаревају у року од 3 године од дана настанка обавезе, да тај рок није протекао у време подношења тужбе 08.02.2009. године, да је тужиља претрпела штету неисплату новчаног износа, а да се не ради о повреди права из члана 195 став 1 и 2 Закона о раду.

Ово и зато што, иако је тачно да тужиља у овој парници има новчано потраживање код утврђивања да ли то потраживање постоји и са становишта његовог основа и обима права било је нужно утврдити и шта је садржај права тужиље на отпремнину. То право тужиље је дефинисано правноснажним решењем о отказу Уговора о раду број 12691 од 08.06.2009. године, када је у ставу три његовог диспозитива наведено да запослена има право на отпремнину у висини износа дефинисаног у Одлуци Извршног одбора број 12650 од 08.06.2009. године. Кључни појмови право су право на отпремнину, висина износа, и дефинисано у Одлуци Извршног одбора 12650 од 08.06.2009. године. Све то жалба занемарује када износи назначени правни став. Овде рок застарелости није протекао у погледу новчаног потраживања због чега је и одлучено одлуком у меритуму и потраживање тужиље није одбијено због застарелости, али је код утврђивања обима права од чега зависи само то потраживање испоштовано дејство назначеног правноснажног решења отказа Уговора о раду број 12691 од 08.06.2009. године, у погледу одлуке из става 2 диспозитива.

Тачан је навод жалбе да се у решењу отказа Уговора о раду број 12691 од 08.06.2009. године (не од 06.09.2009. године) нигде не наводи новчани износ, али се одређује висина тог права на претходно описани начин упућивањем на назначену одлуку Извршног одбора банке број 12650 од 08.06.2009. године.

У жалби тужиље се погрешно користи исказ у побијаном решењу, јер то решење овде није предмет спора.

Навод жалбе да првостепени суд није поуздано утврдио када је тужиљи и другим запосленим утврђено право на отпремнину од 900.000,00 динара у присуству претходних разлога остаје без значаја, а када то тврди жалба занемарује сва три диспозитива решења 12691 од 08.06.2009. године.

У присуству ових разлога не стоји ни навод жалбе да се првостепени суд неосновано позива на одредбу члана 195 Закона о раду.

Нема основа ни инсистирање жалбе да је тужиља претрпела штету у неисплати дела отпремнине од 527.736,36 динара. Ни са становишта примене одредби члана 172 у вези члана 154 став 1 Закона о облигационим односима нема основа за потраживање тужиље. Да би тужиља остварила право на накнаду штете морала је поднети тужбу ради поништаја назначеног решења. То она није учинила, то решење је постало правноснажно и представља законит појединачни правни акт у чију се правилност и законитост суд у овој парници не може упуштати, али ни избећи код изложеног правно дејство тога решења у правном саобраћају.

Када жалба тврди да је учињена погрешна примена материјалног права позивом на Правилник о раду-његове одредбе члана 28, 29 и 31, те да је одредбом члана 60 прописано да ће тужени исплатити отпремнину коју утврди Извршни одбор и да је тужени код исплати отпремнине очигледно погрешно применио своје прописе, зато остаје без значаја.

Тачно је да је тужиља у поднеску од 17.06. и 29.09.2010. године изложила своје правно схватање, па и са становишта примене правила из члана 158 и 179 став 1 тачка 9 Закона о раду и да и по схватању овога суда отпремнина не може бити нижа од оне утврђене законом и општим актом-правило повољнијег прописа. Међутим, да би суд контролисао у поступку примену тих норми било је нужно да тужиља оспорава назначено решење што она није учинила, па је суд везан његовим присуством у правном саобраћају и не може занемарити правне последице које из њега следе. Када би поступио супротно повредио би право непоштовања правноснажно окончаних ситуација и њиховог дејства на постојање и обим права лица о коме се ради, овде тужиље у конкретном случају.

Зато су без значаја и наводи тужиље да отпремнина не представља зараду у смислу члана 104-113 ЗР, цитиране одредбе члана 119 овог закона, тврдња да тужена неосновано тврди да је тужени тужиљи исплатио све и онолико колико је наводно био дужан и да јој је исплату извршио у складу са решењем од 08.06.2009. године (и у тужби је неоспорно да је тужиља износ у складу са решењем од 900.000,00 динара примила).

Правилна је и негативна одлука о камати која као споредно право дели судбину главног потраживања.

Правилна су решења садржана у ставу три и четири изреке побијане пресуде, јер се иста заснивају у погледу одлуке о накнади трошкова према тужиљи и туженој у складу са одредбом члана 149 и 150 ЗПП.

Тужена има право на накнаду трошкова поступка по жалби јер је успела применом правила из члана 149 и 150 ЗПП, због чега су јој ти трошкови и досуђени одлуком садржаном у изреци ове пресуде.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 375 и члана 161 став 1 ЗПП, одлучио је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривије Живковић , с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)