Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
28.09.2011.

Гж1 3759/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 3759/11
Дана 28.09.2011. године
Б Е О Г Р А Д



У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа у парници из радног односа тужиоца АА, кога заступа АБ дипломирани правник, против туженог ГРАДСКОГ САОБРАЋАЈНОГ ПРЕДУЗЕЋА БЕОГРАД у Београду, ул. Књегиње Љубице бр.29, ради исплате трошкова превоза, вредност предмета спора 113.365,00 динара, одлучујући о изјављеним жалбама тужиоца и туженог против пресуде Првог основног суда у Београду 13 П1.бр.12620/10 од 18.04.2011.године, донео је у седници већа одржаној дана 28.09.2011.године


П Р Е С У Д У


ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 13 П1.бр.12620/10 од 18.04.2011.године у ставу један и три њене изреке и ОДБИЈА тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужени да тужиоцу на име трошкова превоза у јавном саобраћају за долазак и повратак са рада за период од 01.09.2007. до 31.12.2009.године исплати укупан износ од 70.810,00 динара са законском затезном каматом и то:
-на износ од 1.200,00 динара од 01.09.2007.године до исплате;
-на износ од 1.200,00 динара од 01.10.2007.године до исплате;
-на износ од 2.400,00 динара од 01.11.2007.године до исплате;
-на износ од 2.400,00 динара од 01.12.2007.године до исплате;
-на износ од 2.400,00 динара од 01.01.2008.године па до исплате;
-на износ од 2.400,00 динара од 01.02.2008.године па до исплате;
-на износ од 2.400,00 динара од 01.03.2008.године па до исплате;
-на износ од 2.400,00 динара од 01.04.2008.године па до исплате;
-на износ од 400,00 динара од 01.05.2008.године па до исплате;
-на износ од 2.580,00 динара од 01.06.2008.године па до исплате;
-на износ од 800,00 динара од 01.07.2008.године па до исплате;
-на износ од 2.580,00 динара од 01.08.2008.године па до исплате;
-на износ од 2.580,00 динара од 01.09.2008.године па до исплате;
-на износ од 1.500,00 динара од 01.10.2008.године па до исплате;
-на износ од 2.580,00 динара од 01.11.2008.године па до исплате;
-на износ од 1.290,00 динара од 01.12.2008.године па до исплате;
-на износ од 2.000,00 динара од 17.12.2008.године па до исплате;
-на износ од 2.500,00 динара од 01.01.2009.године па до исплате;
-на износ од 4.000,00 динара од 01.02.2009.године па до исплате;
-на износ од 4.000,00 динара од 01.03.2009.године па до исплате;
-на износ од 4.000,00 динара од 01.04.2009.године па до исплате;
-на износ од 800,00 динара од 01.05.2009.године па до исплате;
-на износ од 4.000,00 динара од 01.06.2009.године па до исплате;
-на износ од 1.600,00 динара од 01.07.2009.године па до исплате;
-на износ од 4.000,00 динара од 01.08.2009.године па до исплате;
-на износ од 2.720,00 динара од 01.09.2009.године па до исплате;
-на износ од 4.000,00 динара од 01.10.2009.године па до исплате;
-на износ од 2.080,00 динара од 01.11.2009.године па до исплате;
-на износ од 4.000,00 динара од 01.12.2009.године до исплате;

као и да тужиоцу на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 9.460,00 динара.

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 13 П1.бр.12620/10 од 18.04.2011.године у ставу два изреке а жалба тужиоца ОДБИЈА као неоснована.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Првог основног суда у Београду 13 П1.бр.12620/10 од 18.04.2011.године у ставу један изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца па је обавезан тужени да тужиоцу на име трошкова превоза у јавном саобраћају за долазак и повратак са рада за период од 01.09.2007.године до 31.12.2009.године исплати укупан износ од 70.810,00 динара са законском затезном каматом на новчане износе у вредности од датума до исплате као у његовом садржају, све у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења, ставом два изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца у делу у коме је тражио да суд обавеже туженог да тужиоцу на име трошкова превоза у јавном саобраћају за долазак и повратак са рада за период од 01.01.2010.године до 31.12.2010.године исплати укупан износ од 42.555,00 динара са законском затезном каматом и то на новчане износе у вредности и од датума до исплате као у његовом садржају, док је ставом три изреке обавезан тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 9.460,00 динара у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде жалбе су благовремено изјавили и то тужилац побијајући је у погледу одлуке садржане у ставу два њене изреке а тужени побијајући је у погледу одлуке садржане у ставу један и три њене изреке оба због погрешне примене материјалног права, тужилац због битних повреда одредаба парничног поступка а тужени и због погрешно утврђеног чињеничног стања.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба туженог је основана док је жалба тужиоца неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да је тужилац у радном односу код туженог на радном месту ВК бравара, да је пребивалиште тужиоца у Новој Пазови а место рада у Београду, да је у току целог периода тужилац добијао ИТС маркицу за превоз за зону један и два али не и маркицу СП Ласта, да назначени износи представљају вредност накнаде за превоз до вредности превозне карте на релацији Београд -Нова Пазова и обратно за период потраживања.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је погрешно применио материјално право у погледу одлуке садржане у ставу један њене изреке због чега је у том делу побијана пресуда преиначена и одлучено као у изреци ове пресуде док је правилно применио материјално право у погледу одлуке садржане у ставу два њене изреке.

Наиме, одредбом члана 118 став 1 тачка 1 Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05...) прописано је да запослени има право на накнаду трошкова превоза у складу са општим актом и уговором о раду и то за долазак и одлазак са рад у висини цене превозне карте у јавном саобраћају. Одредбом члана 1 Одлуке о начину накнаде трошкова превоза запосленима ГСП Београд за долазак и повратак са рада туженог број 6915 од 14.08.2007.године (која одлука је донета на основу члана 118 Закона о раду, члана 66 Колективног уговора код послодавца -туженог и члана 42 Статута ГСП Београд) прописано је да право на накнаду трошкова превоза за долазак и повратак са рада имају сви запослени ГСП Београд који су стално настањени на територији Града Београда.

Ставом два истог члана предвиђено је да је територија Града Београда са градским општина утврђена Статутом Града Београда.

Одредбом члана 5 назначене одлуке прописано је да запослени који је стално настањен на територији Града Београда на подручју кроз које пролазе редовне линије СП Ласта има право на одговарајућу месечну маркицу за запослене тог превозника и преседачку маркицу ИТС, док је чланом 6 прописано да одговарајућу маркицу за запослене у зависности од места становања на подручју кроз које пролазе редовне линије СП Ласта запослени добија текућег месеца за наредни месец.

Статутом Града Београда у члану 3 прописано је да су у Граду Београду градске општине Барајево Вождовац, Врачар, Звездара, Земун, Лазаревац, Младеновац, Нови Београд, Обреновац, Палилула, Раковица, Савски венац, Сопот, Стари град и Сурчин и Чукарица.

Будући да је тужилац настањен у Новој Пазови у улици Марка Орешковића бр.93 а имајући у виду цитирану Одлуку о начину накнаде трошкова превоза запосленима ГСП Београд за долазак и повратак са рада туженог број 6915 од 14.08.2007.године која предвиђа да право на накнаду трошкова превоза за долазак и повратак са рада имају сви запослени код туженог који су стално настањени на територији Града Београда, да су у Статуту Града Београда таксативно наведене све градске општине на територији Града Београда тужилац нема право на накнаду трошкова превоза за период важности ове Одлуке. Нема, јер Нова Пазова где је тужилац стално настањен не улази у састав Града Београда нити је његова градска општина. Ради тога првостепени суд је доносећи ожалбену пресуду у погледу одлуке садржане у ставу 1.изреке погрешно применио материјално право када је закључио да тужилац за период од 01.09.2007 до 31.12.2009.године има право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада.

Став првостепеног суда у овом делу се заснива на погрешном правном тумачењу одредбе чл.6. Одлуке, јер користи само исказ:“подручја кроз које пролазе редовне линије СП Ласте а занемарује почетни фрагменат ове норме који гласи:Запослени који је стално настањен на територији града Београда, на подручју кроз које пролазе редовне линије СП Ласта“.Поред тога ова норма и не може се тумачити независно од чл.1 став 1 Одлуке па и у погледу значења појма:на подручју кроз које пролазе редовне линије СП Ласта“

Стога захтев тужиоца у конкретном случају није основан имајући у виду одредбу члана 118 став 1 тачка 1 Закона о раду која прописује да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду и то за долазак и одлазак са рада обзиром да је тужени својом Одлуком о начину накнаде трошкова превоза запосленима ГСП Београд долазак и повратак са рада број 6915 од 14.08.2007.године обезбедио накнаду трошкова превоза за долазак и одлазак са рада само запосленима који су стално настањени на територији Града Београда а тужилац није настањен на тој територији.

У присуству ових разлога не може се прихватити по схватању овога суда као правно исправан став из ожалбене пресуде на коме се заснива одлука у усвајајућем делу њене изреке када се првостепени суд позивајући на назначену одредбу члана 6 Одлуке којом је предвиђено да запослени у зависности од места становања на подручју кроз које пролазе редовне линије СП Ласта добија сваког текућег месеца за наредни месец одговарајућу маркицу за запослене. Када то тврди првостепени суд занемарује члан 1 одлуке о начину накнаде трошкова превоза запосленима где је изричито прописано да право на накнаду трошкова превоза за долазак и повратак са рада имају сви запослени ГСП Београд који су стално настањени на територији Града Београда. Овде је изостало систематско тумачење ради утврђивања правог значења назначене одредбе члана 6 одлуке. Ради тога одредба члана 6 се мора тумачити у вези члана 1 ове одлуке.

Правилан је закључак из ожалбене пресуде у погледу негативне одлуке по захтеву тужиоца с обзиром на садржај Одлуке о начину накнаде трошкова превоза запосленима ГСП Београд број 11250 од 29.12.2009.године која је ступила на снагу 01.01.2010.године а која не предвиђа право на накнаду трошкова превоза од места становања до посла запосленима који станују ван подручја града Београда. У том значењу је и одредба члана 4 ове Одлуке којом је прописано да се запосленима који имају пребивалиште ван територије Града Београда накнада превоза врши издвајањем финансијских средстава за куповину ИТС маркица за зону један и два. Пошто су ИТС маркице тужиоцу обезбеђене његово потраживање је у овом делу такође неосновано како то правилно налази и првостепени суд у ожалбеној пресуди донесећи одлуку садржану у ставу два њене изреке.

Наводи жалбе тужиоца у присуству претходних разлога појављују се као неосновани. Ово зато што се право на накнаду трошкова превоза у смислу цитиране одредбе члана 118 став 1 тачка 1 Закона о раду утврђује општим актом. Одредбом члана 65 став 1 тачка 1 Колективног уговора код туженог послодавца прописано је да запослени има право на примања која су у функцији извршења послова и то трошкова превоза у јавном саобраћају ради одласка на рад и повратка са рада у складу са општим актом послодавца. Нагласак је на речи јавни превоз и општем акту послодавца а то је назначена Одлука којом је нормативно уређено да право на накнаду трошкова превоза имају само запослени који су стално настањени на територији Града Београда и то чланом 1 одлуке о начину накнаде трошкова превоза запосленима ГСП Београд за долазак и повратак са рада из 2007.године и чланом 4 Одлуке о начину накнаде трошкова превоза запосленима ГСП Београд за долазак и повратак са рада број 11250 од 29.12.2009.године.

Ради тога овим нормама се не врши дискриминација запослених већ зависно од места становања пошто је по слову закона у овлашћењу општег акта да уреди то питање. Поред тога да ли су назначене норме у складу са законом и Уставом у надлежности је Уставног суда а не суда опште надлежности. Зато се и супротни наводи жалбе тужиоца у овом делу појављују као неосновани.

Преиначено је и решење садржано у ставу три изреке побијане пресуде јер се исто заснива на погрешној примени одредбе члана 149 став 1 ЗПП пошто тужилац није успео у спору.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 и члана 380 став 1 тачка 4 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)