Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
5.09.2012.

Гж1 3767/2012

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 3767/2012
дана 05.09.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужилаца АА и АА1, чији је заједнички пуномоћник адвокат АБ, против туженог "АА", кога заступа адвокат АБ1, ради исплате теренског додатка, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Основног суда у Смедереву, Судске јединице I Велика Плана број I 2 - П1 1261/10 од 02.11.2011. године, донео је у седници већа одржаној дана 05.09.2012. године


П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Смедереву Судске јединице I Велика Плана I 2 П1 1261/10 од 02.11.2011. године у делу става један изреке који се  односи на тужиоца АА за теренски додататак за мај 2004 године са каматом на тај износ и у том делу жалба туженог ОДБИЈА као неоснована.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Смедереву Судске јединице I Велика Плана I 2 П1 1261/10 од 02.11.2011. године у осталом делу става један и ставу три  њене изреке и ОДБИЈА тужбени захтев тужилаца и то:

  -тужиоца АА да се обавеже тужени да овом тужиоцу на име теренског додатка исплати износе:

За 2004. годину:

-за јуни износ од 8.491,18 динара са законском затезном каматом почев од 01.08.2004. године па до исплате,
за јули износ од 9.910,45 динара са законском затезном каматом почев од 01.09.2004. године па до исплате,
за август износ од 9.474,39 динара са законском затезном каматом почев од 01.10.2004. године па до исплате,
за септембар износ од 8.942,34 динара са законском затезном каматом почев од 01.11.2004. године па до исплате,
за октобар износ од 9.879,05 динара са законском затезном каматом почев од 01.12.2004. године па до исплате,
за новембар износ од 9.489,69 динара са законском затезном каматом почев од 01.01.2005. године па до исплате,
за децембар износ од 812,02 динара са законском затезном каматом почев од 01.02.2005. године па до исплате,

за 2005. годину

за јануар износ од 9.055,27 динара са законском затезном каматом почев од 01.03.2005. године па до исплате,
за фебруар износ од 9.260,78 динара са законском затезном каматом почев од 01.04.2005. године па до исплате,
за март износ од 10.601,27 динара са законском затезном каматом почев од 01.05.2005. године па до исплате,
за април износ од 5.362,36 динара са законском затезном каматом почев од 01.06.2005. године па до исплате,
за мај износ од 4.889,59 динара са законском затезном каматом почев од 01.07.2005. године па до исплате,
за јуни износ од 10.945,28 динара са законском затезном каматом почев од 01.08.2005. године па до исплате,
за јули износ од 11.471,26 динара са законском затезном каматом почев од 01.09.2005. године па до коначне исплате,
за август износ од 11.897,25 динара са законском затезном каматом почев од 01.10.2005. године
за септембар износ од 12.147,44 динара са законском затезном каматом почев од 01.11.2005. године па до исплате

-и тужиоца АА1 да се обавеже тужени да овом тужиоцу на име разлике теренског додатка исплати за јуни месец 2004. године износ од 7.899,82 динара са законском затезном каматом од 01.08.2004. године до исплате ;

УКИДА СЕ решење садржано у ставу пет изреке пресуде Основног суда у Смедереву Судске јединице I Велика Плана I 2 П1 1261/10 од 02.11.2011. године и предмет у том делу враћа истом суду на поновни поступак.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Смедереву Судске јединице I Велика Плана број I2 П1 1261/10 од 02.11.2011. године, у ставу један изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца АА па је обавезан тужени да тужиоцу АА исплати по основу разлике теренског додатка новчане износе у вредности за период са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају, све у року од 8 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења,ставом два изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца АА да се обавеже тужени да овом тужиоцу на име разлике теренског додатка исплати новчане износе у вредности за период са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају, све у року од 8 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења, ставом три изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца АА1 па је обавезан тужени да овом тужиоцу на име разлике теренског додатка исплати за јун 2004. године износ од 7.899,82 динара са законском затезном каматом почев од 01.08.2004. године до исплате, ставом чеири изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца АА1 да се обавеже тужени да овом тужиоцу на име разлике теренског додатка исплати новчане износе у вредности за период и са законском затезном каматом од датума до исплате у року од 8 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења, док је ставом четири изреке обавезан тужени да тужиоцима АА и АА1 на име нужних парничних трошкова овог спора исплати износ од по 66.087,00 динара у року од 15 дана од дана пријема пресуде под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде у погледу одлуке садржане у ставу један, три и пет њене изреке тужени је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП (“Службени гласник РС” број 125/04 и 111/09), а у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП (“Службени гласник РС” број 72/2011), Апелациони суд у Београду, као другостепени суд је нашао:

-жалба је делимично основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем и преиначеном делу њене изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост у овом делу.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде у потврђеном и преиначеном делу њене изреке следи: да су тужиоци у периоду потраживања били у радном односу код туженог, да су обављали рад на терену и да им је за спорни период исплаћен теренски додатак на основу Правилника о условима рада радника на терену и на монтажи до потписивања појединачног колективног уговора а након тога по основу појединачног колективног уговора и његовог Анекса (период потраживања тужилаца је: у односу на тужиоца АА за 2004. годину мај, јуни, јули, август, септембар, октобар, новембар, децембар, за 2005 годину јануар, фебруар, март, април, мај, јуни, јули, август, септембар док је период потраживања за тужиоца АА1 у усвајајућем делу изреке за јуни месец 2004. године. Такође је утврђено да досуђени износи представљају позитивну разлику накнаде за теренски додатак између исплаћеног износа  и износа обрачунатих према одредби члана 30а Општег колективног уговора.

  На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је у погледу одлуке садржане у потврђујућем делу изреке правилно применио материјално право док је у преиначеном делу ожалбене пресуде, погрешно применио материјално право због чега је иста пресуда у том делу преиначена и одлучено као у изреци ове пресуде

Пошто је Анекс један Појединачног колективног уговора закључен 26.05.2004.године правилно је првостепени суд усвојио тужбени захтев тужилаца АА у погледу исплате мање исплаћеног теренског додатка за  мај 2004 године.

За овај период била је меродавна одредба члана 30а тада важећег Општег колективног уговора(„Сл. гласник РС“ бр.22/97...31/00). Изложено код чињенице да у том периоду није био донет назначени Анекс један . Нормативни основ за то садржан је у одредби члана 109 став 3. Колективног уговора туженог која прописује да запосленом припадају трошкови боравка на терену(теренски додатак) у висини коју утврди послодавац а која ће се уредити анексом уз овај уговор. Пошто је Анекс донет 26.05.04 године са моментом његоог ступања на снагу даном потписивања  су се стекли услови за примену његови норми о теренском додатку у смислу чл.109.ПКУ, али не и пре тога датума .

Правилна је у овом делу и одлука о камати јер се иста заснива на правилној примени чл.277 и 324. став 1. ЗОО

Супротно наводима жалбе у овом делу побијана пресуда садржи јасне и потпуне разлоге па нема основа за повреду одредаба парничног поступка из чл.361. Став 2. тачка 12. ЗПП.

Инсистирање жалбе да је Анекс закључен 26.05.2004.године у овом делу остаје без значаја са изложених разлога који су исти као и оби употребљени у  пресуди Апелационог суда у Београду Гж1.2147/12 од 09.06.2010.године а која је донета између истих странака у поводу потраживања теренског додаткаали за период пре Анекса. Тачно је да је од ступања Анекса активирана аутономна регулатива, али не и пре тога датума.

Тужени је имао право на доношење свог општег акта- aнекса али то је учинио тек 26.05.2004. године,  не и пре тога датума па ови наводи не утичу на одлуку у потврђујућем делу изреке побијане пресуде. Ради тога је без значаја позивање на одредбу члана 105 став 3 у вези чл.118. став 1-4 ЗОР и указивање на суштину теренског додатка.

  Међутим у осталом делу одлуке у меритуму побијана пресуда је преиначена. Наиме, према одредби члана 118 став 1 тачка 4 Закона о раду („Службени гласник РС“, број 24/05...) запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду и то за смештај, исхрану за рад и боравак на терену ако послодавац није запосленом обезбедио смештај, исхрану и накнаде.

Даље је одредбама члана 3-6 Анекса 1 Појединачног колективног уговора прописано да се запосленом који је засновао радни однос за рад на градилишту обезбеђује уколико за то постоје могућности смештај и исхрана  као и накнада за рад на градилишту, да та накнада зависи и од удаљености градилишта од седишта фирме односно Велике Плане према табели ( од 30-100 километара 0,7 % од 100-200 километара, 0,8 од 200-300 километара, 0,9 и преко 300 километара 1А1, па се за сваку категорију према Т1 из члана 4 утврђује коефицијенат К1 који се множи у смислу накнаде за рад на градилишту и да управни одбор доноси одлуку о висини основице накнаде за рад на градилишту за одређени временски период, да се висина накнаде добија множењем са коефицијентима К1 из табеле Т1 и да тако добијена вредност накнаде за рад на градилишту се множи коефицијентима К2 из табеле Т2 и добијена вредност је коначна. Такође су у табели Т2 прописани услови који су обезбеђени на градилишту са припадајућим коефицијентима К2 зависно од тога да ли је на градилишту обезбеђен смештај, смештај 1 топли оброк 0,9, смештај 2 топла оброка 0,8, смештај и 3 топла оброка 0,7 и обезбеђен хотелски пансион 0,6.

Поштујући ове правне норме и с обзиром на чињенично утврђење из ожалбене пресуде да је тужени тужиоцима за овај период обрачунао и исплатио теренски додатак у складу са Колективним уговором код послодавца па тиме и овим анексом нема основа за примену одредбе члана 30а Општег колективног уговора („Службени гласник РС“ број 22/97 и 37/00) за овај период потраживања тужилаца у делу коме је преиначена побијана пресуда и одбијен тужбени захтев. Нема ни применом правила из одредбе члана 8 Закона о раду. Наиме, према тој норми колективни уговор и правилник о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права и утврђују повољнији услови од права из услова утврђени закононом.

Код одмеравања, да ли се или не назначеним Анексом Колективног уговора код послодавца запосленом дају мања права од права утврђених општим колективним уговором првостепени суд је занемарио за период за који је преиначена ожалбена пресуда одредбу члана 118 став 1 тачка 4 Закона о раду („Службени гласник РС“, број 24/05). Према којој норми за одређивање вредности накнаде трошкова за рад и боравак на терену је меродавно да ли је послодавац запосленом обезбедио смештај и исхрану или се о томе не ради као и услови прописани општим актом. Назначена норма Општег колективног уговора не прави разлику полазећи од ових елемената ни разлику  на околност врсте градилишта са становишта његове удаљености од седишта послодавца па се погрешно тврди да је одредба члана 30 а Општег колективног уговора повољнија за запосленог од назначених норми анекса колективног уговора код послодавца. Супротно ради се о контрарној норми одредби чл. 118 став 1 тачка 4. ЗОР јер не води рачуна о назначеним елементима индивидуализације теренског додатка и о томе да се општим актом у значењу из одредбе члана 8. ЗОР одређују услови за остваривање овог права. Ради тога се ради о норми Општег колективног уговора која је у супротности са ЗОР у погледу садржаја претпоставке диспозиције(услова) за остваривања овох права. Одредеба члана 118 тач.4. ЗОР прописује услове за остваривање овог права а то чини и назначени Анекс што није случај са одредбом члана 30а Општег колективног уговора.Ради тога та норма Општег колективног уговора се не може применити на основу одредбе члана 284 став 1. ЗОР, па зато ни продужити своје дејство за период из става 2 ове норме.

  Пошто је тужени тужиоцима обрачунао  и исплатио теренски додатак за овај период потраживања  у складу са анексом колективног уговора код послодавца у целости је испунио облигацију из овог основа према тужиоцима због чега је побијана пресуда у том делу преиначена и тужбени захтев тужилаца одбијен као неоснован. Ово утолико пре што се према налазу и мишљењу вештака утврђује да је тужилац АА1 имао смештај на терену а делимично превожен до места рада, такође је имао и храну на месту рада на терет послодавца. То исто важи и у односу на тужиоца АА који је имао смештај на терену. Ово ни применом правила о повољнијем пропису јер назначени услови о којима води рачуна Анекс редукују трошкове запосленог које треба да покрије износ по основу теренског додатка.

Овај суд није могао да прихвати у присуству претходних разлога образложење из побијане пресуде да одредба члана 118 тачка 4 Закона о раду која прописује накнаду трошкова смештаја и исхрану за рад и боравак на терену уколико послодавац није обезбедио смештај и исхрану без накнаде није од утицаја ценећи као разлог то што трошкови, смештаја и исхране на терену представљају трошкове пословања послодавца а исплаћују се према стварним издацима и да се овде не ради о теренском додатку већ о накнади стварних трошкова боравка на терену и наменски за исхрану и смештај.

Када то тврди првостепени суд у ожалбеној пресуди тада занемарује назначене правне норме и такође да за тај свој став нема  нормативног основа у одредбама слова закона и општег акта. Такође, и у одредби члана 30 а општег колективног уговора на који се позива јер та норма такође говори о теренском додатку- запосленом припадају трошкови опоравка и рада на терену.

Преиначена је пресуда и у погледу одлуке о камати јер иста дели судбину главног потраживања.

Укинуто је решење о накнади трошкова садржано у ставу пет изреке побијане пресуде јер  првостепени суд није водио рачуна о успеху странака у спору имајући у виду пресуду Апелационог суда у Београду Гж1.2147/10 од 09.06.2010.године којом је преиначена пресуда Општинског суда у Верликој Плани П.бр.1245/05 од 09.06.2010.године у делу става један два и три њене изреке и у том делу усвојен тужбени захтев тужилаца али и последице негативне одлуке по њиховом захтеву с обзиром на ову пресуду. Ради тога се ово решење не може испитати са становишта одредби чл.149 и 150 . став 1. ЗПП.

Ради тога првостепени суд ће у поновном поступку донети правилну и на закону засновану одлуку о накнади трошкова парничног поступка водећи рачуна о успеху странака у спору.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 375, 380 став 1 тачка 4 и члана 387 став 1 тачка 3 ЗПП у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)