Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
2.04.2015.

Гж1 3830/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 3830/14
Дана: 02.04.2015. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, преседника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужилаца: АА1 до АА6, чији је заједнички пуномоћник адвокат АБ, против туженог "ББ", као правног следбеника ББ1, кога заступају адвокати БА1 до БА4 ради дуга, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Првог основног суда у Београду 16П1 288/13 од 31.10.2013. године донео је после закључене расправе пред овим као другостепеним судом дана 02.04.2015. године којој су присуствовали пуномоћник тужилаца и пуномоћник туженог истог дана


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 16П1 288/13 од 31.10.2013. године па се:

-ОДБИЈАЈУ тужбени захтеви тужилаца да се обавеже тужени да тужиоцима исплати отпремнину у висини утврђеној одлукама са законском затезном каматом и то:
-тужиоцу АА1 износ од 25.322,50 динара са законском затезном каматом од 08.03.2004. године до исплате;
-тужиоцу АА2 износ од 25.322,50 динара са законском затезном каматом од 08.03.2004. године до исплате;
-тужиоцу АА3 износ од 19.476,00 динара са законском затезном каматом од 10.03.2004.дине до исплате;
-тужиљи АА4 износ од 29.264,12 динара са законском затезном каматом од 23.02.2004. године до исплате;
-тужиљи АА5 износ од 20.996,46 динара са законском затезном каматом од 23.02.2004. године до исплате;
-тужиљи АА6 износ од 34.476,40 динара са законском затезном каматом од 28.02.2004. године до исплате;

-ОБАВЕЗУЈЕ тужени да тужиоцима на име накнаде штете због неискоришћеног годишњег одмора исплати и то:
-тужиоцу АА1 износ од 744,00 динара са законском затезном каматом од 31.03.2004. године до исплате;
-тужиоцу АА2 износ од 744,00 динара са законском затезном каматом од 31.03.2004. године до исплате;
-тужиоцу АА3 износ од 744,00 динара са законском затезном каматом од 31.03.2004. године до исплате;
-тужиљи АА4 износ од 744,00 динара са законском затезном каматом од 31.03.2004. године до исплате;
-тужиљи АА5 износ од 744,00 динара са законском затезном каматом од 31.03.2004. године до исплате;
тужиљи АА6 износ од 744,00 динара са законском затезном каматом од 31.03.2004. године до исплате све у року од 15 дана од дана достављања преписа ове пресуде, а ОДБИЈА захтев тужилаца из овог става за износ од 744,00 динара до износа од 4.464,00 динара са законском затезном каматом од 31.03.2004 године до исплате као и захтев за накнаду трошкова парничног поступка у износу од 36.800,00 динара.

ОБАВЕЗУЈУ СЕ тужиоци као солидарни повериоци да туженом накнаде трошкове првостепеног парничног поступка по жалби износ од 160.500,00 динара у року од 15 дана од дана достављања преписа ове пресуде.

ОДБИЈА СЕ захтев туженог да се обавежу тужиоци за већи износ накнаде трошкова првостепеног парничног поступка од досуђеног износа од 160.500,00 динара

ОБАВЕЗУЈУ СЕ тужиоци као солидарни повериоци да туженом накнаде трошкове парничног поступка по жалби износ од 72.000,00 динара у року од 15 дана од дана достављања преписа ове пресуде.

  ОДБИЈА СЕ захтев тужилаца да се обавеже тужени да тужиоцима накнади трошкове поступка по жалби.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 16П1 288/13 од 31.10.2013. године у ставу један изреке усвојен је тужбени захтев тужилаца па је обавезан тужени тада предузеће "ББ1" да тужиоцима исплати отпремнину у висини утврђеној одлукама са законском затезном каматом почев од дана доспелости па до коначне исплате и то сваком од тужилаца новчани износ у вредности и од датума до исплате као у његовом садржају у року од 15 дана од дана пријема пресуде под претњом принудног извршења, ставом два изреке обавезан је тужени да тужиоцима исплати накнаду на име неискоришћеног годишњег одмора и то: сваком од тужилаца новчани износ у вредности и са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају а у року од 15 дана од дана пријема пресуде под претњом принудног извршења док је ставом три изреке обавезан тужени да тужиоцима солидарно накнади трошкове парничног поступка у износу од 36.800,00 динара у року од 15 дана од дана пријема пресуде а под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужиоци су поднели одговор на жалбу.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 386 ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011 ...) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

жалба је делимично основана.

У поступку доношења ожлбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да су тужиоци били у радном односу код туженог, да је Решењем правног претходника туженог број 229 од 08.03.2004. године тужиоцу АА1 престао радни однос 08.03.2004. године због престанка потребе за обављањем посла уз право на исплату доспелих износа накнаде зараде и других примања као и право на отпремнину у висини петоструког износа накнаде зараде коју је остварио у месецу који претходи месецу у коме му престаје радни однос, да је Одлуком број 230 од 08.03.2004. године одређено да се изврши исплата отпремнине АА1 у висини петоструког износа бруто зараде коју је остварио у фебруару месецу 2004. године што чини износ од 25.322,50 динара, да је Решењем број 226 од 08.03.2004. године тужиоцу АА2 распоређеном на пословима бравара престао радни однос 08.03.2004. године због престанка потребе за обављањем наведеног посла уз право на отпремнину у висини петоструког износа накнаде зараде, да је Одлуком број 227 од 16.04.2003. године одређено да се изврши исплата отпремнине овом тужиоцу у висини петоструког износа бруто зараде коју је остварио у фебруару месецу 2004. године што чини износ од 25.322,50 динара, да је Решењем правног претходника туженог број 224 од 08.03.2004. године АА3 распоређеном на пословима бравар-монтер престао радни однос 10.03.2004. године уз право на отпремнину у висини троструког износа накнаде зараде коју је остварио у месецу који претходи месецу у коме му престаје радни однос, да је одлуком број 225 од 08.03.2004. године одређено да се изврши исплата отпремнине овом запосленом у висини троструког износа бруто зараде коју је остварио у фебруару месецу 2004. године што чини износ од 19.476,00 динара, да је Решењем правног претходника туженог број 182 од 23.02.2004. године АА4 на пословима набављача престао радни однос у предузећу 23.02.2004. године уз право на отпремнину у висини четвороструког износа накнаде зараде коју је остварио у месецу који претходи месецу у коме јој престаје радни однос, да је Одлуком правног претходника туженог број 173 од 23.02.2004. године одређено да се АА4 изврши исплата отпремнине у висини четвороструког износа бруто зараде коју је остварила у јануару месецу 2004. године што чини износ од 29.2064,12 динара, да је Решењем правног претходника туженог број 186 од 23.02.2004. године АА5 на пословима пословног секретара престао радни однос закључно са 23.02.2004. године због престанка потребе за обављањем наведеног посла уз право на отпремнину у висини троструког износа накнаде зараде коју је остварила у месецу који претходи месецу у коме јој престаје радни однос, да је Одлуком правног претходника туженог број 187 од 23.02.2004. године одређено да се изврши исплата отпремнине АА5 у висини троструког износа бруто зараде коју је остварила у јануару месецу 2004. године што чини износ од 1.996,46 динара, да је одлуком број 812 од 28.02.2004. године одређено да се изврши исплата отпремнине АА6 у висини четвороструког износа бруто зараде коју је остварила у јануару месецу 2004. године што чини износ од 34.416,40 динара, да су тужиоци потписали потврде да су примили износ отпремнине и то: АА3 да му је исплаћена отпремнина у укупном износу од 24.015,00 динара дана 10.03.2004. године, АА6 да јој је исплаћена отпремнина у укупном износу од 41.128,60 динара дана 28.02.2004. године, АА1 да му је исплаћена отпремнина у укупном износу од 28.633,00 динара дана 08.03.2004. године, тужилац АА2 да му је исплаћена отпремнина у укупном износу од 28.633,50 динара дана 08.03.2004. године, да је АА4 потписала исплатну листу да јој је исплаћена отпремнина у износу од 29.264,12 динара да накнада за неискоришћени годишњи одмор у односу на сваког од тужилаца износи новчани износ у вредности и са датумом доспелости као у ставу два изреке ожалбене пресуде, да тужени није донео решење о коришћењу годишњег одмора тужиоцима којима је престао радни однос због престанка потребе за њиховим радом, те да тужиоци нису поднели захтев за коришћење годишњег одмора, да накнада за неискоришћени одмор од 18 радних дана износи у односу на сваког од тужилаца 4.464,00 динара.

Првостепени суд је закључио полазећи од овако утврђеног чињеничног стања и исказа тужиоца и саслушаних сведока да тужиоцима није исплаћена отпремнина а да тужиоци имају право на накнаду штете због неискоришћеног пуног годишњег одмора за 2004. годину у вредностима као у ставу два изреке ожалбене пресуде.

Овај закључак ожалбене пресуде се није могао прихватити јер се због погрешне оцене доказа иста заснива на битној повреди одредаба парничног поступка из члана 374 став 1 у вези члана 8 и члана 374 став 2 тачка 12 . ЗПП а и непотпуно је утврђено чињенично стање на околност да ли је тужиоцима исплаћена или не отпремнина као и да ли тужиоци имају право на накнаду штете због неискоришћеног годишњег одмора у пуном износу или сразмерно времену рада у 2004. године као години у којој остварују право на годишњи одмор.

  Наиме, према одредби члана 4 Конвенције о плаћеном годишњем одмору К 132 свако лице које је у току једне године радило краћи период од оног који је прописан у претходном члану треба у погледу те године имати право на годишњи одмор који ће му бити плаћен пропорционално дужини рада током те године.

Израз година у параграфу 1 овог члана значи календарску годину или било који други временски период исте дужине који је одредило надлежно теле или одговарајући државни апарат заинтересоване државе чланице.

Ради тога, у правној ситуацији када тужиоци у току 2004. године нису остварили годину дана рада имају право на накнаду само сразмерно времену проведеном на раду у тој години што је првостепени суд занемарио.

Такође првостепени суд занемарује чињеницу да су тужиоци својеручно потписали писмена којима су сваки понаособ потврдили да су примили новчане износе на име отпремнине чију вредност потражују у овој парници.

Ради тога, овај суд је, као другостепени, одржао расправу, поновио доказ саслушањем тужиоца и сведока па је утврдио и ово чињенично стање:

Претходно, на основу сагласних изјава пуномоћника тужилаца и пуномоћника туженог утврђено је:

-да су тужиоци били у радном односу код туженог на неодређено време и да им је радни однос престао као вишку;
-да тужиоци претходно назначена решења и одлуке нису оспоравали;
-да тужиоци решења о коришћењу годишњег одмора нису добили;
-да су тужиоци радили и то АА1 до 08.03.2004. године, АА2 до истог датума, АА3 до 10.03.2004. године, АА4 до 28.02.2004 године, АА5 до 28.02.2004. године и АА6 до 28.02.2004. године, да досуђени износи накнаде за годишњи одмор од 4.464,00 динара представљају пун износ накнаде за годишњи одмор за 2004. годину и да су тужиоци свако посебно потписали назначене потврде а тужиље АА5 и АА4 исплатне листе.

Из исказа сведока СС на расправи пред другостепеним судом утврђено је:

-да је био списак радника и да је на том списку у односу на сваког радника био наведен износ новца,
-да су радници долазили и да им је вршена исплата што су они потврђивали својим потписом,
-да је на свакој од коверти било име лица на кога се износ новца који се налази у коверти односи;
-да су његова канцеларија и канцеларија СС1 међусобно повезане;
-да је његов надимак СС1А коју чињеницу је потврдила и сведок СС2;
-и да су потврде у предмету које се односе на АА3, АА6, АА1 и АА2, папири које су они потписивали.

Такође је из исказа сведока СС1 утврђено:
- да су донета решења о престанку радног односа и исплати отпремнине;
-да је овај сведок био у суседној канцеларији када је СС у његовој канцеларији вршио предају новца за отпремнину и зарада тужиоцима, да се је у назначеним ковертама налазио износ новца за зараде и отпремнину;
-да није било других запослених који су такође били вишак и којима је отрпемнина исплаћивана на исти начин, а који су поднели тужбу суду.
Из исказа сведока СС2 утврђено је :
-да је она подигла новац за тужиоце па и за оне који су били на списку, а то су АА5 и АА4;
-да је као основ за подизање новца наведена отпремнина, да је на исплатној листи њен рукопис у свим колонама осим у колони потпис примаоца;
-да би потпис примаоца требало да значи да је то лице новац и примило.

Суд је ценио исказ сведока СС2 да иако су АА5 и АА4 потписали у колони прималац да они новац нису примили новац по назначеном основу већ да је она новац дала на руке СС, па је ради тога спровео суочење између сведока СС2, СС.

На основу резултата суочења утврђено је да је нетачна тврдња СС2 да је СС од ње примио новац. Томе у прилог ови разлози:
 Исказ СС у делу који гласи: “како си могла касу да раздужиш ако си мени дала новац а ја нисам нигде потписао” и исказ сведока СС2 да је она била благајник и да је према књизи раздужен за ту вредност исплатом назначених износа овим лицима на исплатној листи.;
 Навод сведока СС2 у поступку суочења да је каса задужена чеком а раздужена овим списком са потписима назначених лица. При томе ако је раздужење извршено на тајни начин а јесте, преко исплатне листе онда нема покриће навод сведока СС2 да је она тај новац предала СС.
 Коначно сведок СС2 је и сама навела да је и она потписала да је примила отрпемнину иако новчани износ није примила, али да није утужила. Та њена тврдња такође потврђује да је тачна чињеница да је само фиктивно вршено потписивање тужилаца а да новац нису примили тада би и сведок СС2 утужила своје потраживање.

Суд је спровео и суочење сведока СС2 и СС3 па је и на основу резултата тог суочења потврдио да је стварно вршена исплата новчаних износа и да није било фиктивног потписивања исплатних листа од стране тужиља АА4 и АА5 које се налазе на назначеној исплатној листи, односно назначених потврда о пријему новчаног износа на име отпремнине. У том значењу и навод сведока СС2 да је обрачун рађен на основу тих износа дат у поступку суочења .

Такође је сведок СС3 оспорио на категоричан начин исказ сведока СС2 у делу када је навела да јој је он рекао да да паре СС1А. То што је сведок СС3 на основу потписа СС3 подигла новац не значи да је новац предат СС и да није исплаћен тужиоцима. Коначно је утврђено и да није било говора да се потпише листа односно потврда о пријему новца а да се не прими новчани износ.

Суд је ценио исказ сведока СС4 па је спровео суочење и између ње и СС1. Ово и са разлога што је овај сведок СС4 била противречна у свом исказу па је тако пред првостепеним судом тврдила да је потписала пријем новца на име отпремнине али да је није добила („ја и остали су потписали списак да смо преузели новац, отпремнину а новац нисмо добили“) док је на расправи пред другостепеним судом навела: "да су они од ње тражили да се одрекне од отпремнине „ а на питање суда да ли је она потписала потврду о одрицању од отпремнине одговорила да. да је потписала изјаву о одрицању отрпемнине. (овај сведок је на указивање на противречне исказе остала код исказа датог у првостепеном поступку)

Поред тога није јасно пошто су тужиоци проглашени вишком зашто би он – СС1 указивао тужиоцима да ће их распоредити на друге послове ако не прихвате на описани начин решавање свога радноправног статуса. То чињенично правно више није било могуће пошто су им достављена решења о отказу и решења о отпремнини, а потом је вршено потписивање потврде односно списка

Суд је ценио и исказ тужилаца и то:
-СС5 да му је СС рекао да треба да потпише назначену потврду а да ако не потпише послаће га на терен у Панчево или Обреновац и да је он назначеном приликом примио само 3.000,00 динара а да је његов потпис на потврди и да је знао да му отпремнина није исплаћена;
-исказ тужиоца АА2 да му је господин СС1А дао новац из џепа и да је он потписао потврду а да је СС1А рекао да новца нема и заборавите новац;
-исказ тужиоца АА3 да је његов потпис на потврди да му је исплаћена само заостала фебруарска плата и мартовски део, да отпремнину није примио и да му је СС рекао да пара за отрпемнину нема;
-исказ тужиље АА4 да је она потписала исплатну листу под редним бројем 1 АА4 али да износ од 29.264,12 динара није примила и да јој је речено да јој неће бити исплаћена отрпемнина;
-исказ тужиље АА5 да је она потписала исплатну листу под редним бројем 4 у колони прималац али да није примила износ од 20.996,46 динара и да јој је речено да је најбоље да потпише да би добила биро.

  Овај суд исказе тужилаца није прихватио као тачне. Ово са разлога што су сви тужиоци потврдили потписом на назначеним писменима да су примили новчане износе на име отпремнине.

Поред тога суд је спровео и суочење и то:

-тужиоца АА2 и СС;
-тужиоца АА3 и СС;
-тужиље АА4 и сведока СС1;
-тужиље АА5 и сведока СС1;
-тужиље АА5 и сведока СС;
-тужиље АА6 и сведока СС, па је на основу резултата ових суочења утврдио да су сви тужиоци примили новчане износе отрпемнине и то потврдили својим потписом на назначеним потврдама односно назначене тужиље потписом на исплатним листама.

  Томе у прилог што су сведоци били категорични у својим тврдњама, што је вредност новчаних износа за које тужиоци тврде да су их примили, не може представљати вредност плате односно бити минимална зарада . Такође је нелогично да су сведоци тужиоцима говорили да неће ићи на биро ако не потпишу назначена писмена посебно у ситуацији када сви тужиоци тврде да су били љути због вишка.

Неприхватљив је исказ тужиље АА4 да је њу СС1 уцењивао посебно и зато што су тужиоци могли преко инспекције рада остварити враћање радне књижице а СС с обзиром на своја овлашћења и није могао да говори запосленима да им неће престати радни однос односно да им неће дати радну књижицу. Исто тако исказ: да им неће престати радни однос противречи чињеници да је сваком од тужилаца престао на основу решења радни однос која они нису оспоравали.
Због свега тога овај суд закључује да је свим тужиоцима исплаћена отрпемнина што су они потврдили својим потписима на назначеним потврдама, а томе у прилог и чињеница да су тужбу у овој парничној ствари поднели тек 23.08.2004. године.

Код овако утврђеног чињеничног стања одлучено је као у изреци ове пресуде.

Према одредби члана 119 Закона о раду (“Службени гласник РС” број 70/2001 и 74/2001), запослени коме послодавац после исплате отпремнине из члана 117 овог закона откаже уговор о раду због престанка потребе за његовим радом, остварује своје право на новчану накнаду и право на пензијско и инвалидско осигурање и здравствену заштиту у складу са прописом о запошљавању.

У складу са овом правном нормом тужиоцима је исплаћена отпремнина што су они и потврдили својим потписима на назначеним писменима, због чега следи закључак да је тужени у целости испунио обавезу према тужиоцима из овог основа и да је зато потраживање тужилаца неосновано применом правила из одредбе члана 295 ЗОО-облигација је испуњена.

Томе у прилог и правило из одредбе члана 321 ЗОО према којој норми ко испуни обавезу потпуно или делимично има право захтевати да му поверилац о томе изда признаницу.

Ако је издата признаница да је потпуно исплаћена главница претпоставља се да су плаћене и камате.

Овде су тужиоци повериоци потписивањем назначених потврда односно исплатних листи потврдили да је тужени послодавац у потпуности испунио обавезу из назначеног основа-отпремнине према тужиоцима.

Када се ради о потраживању накнаде штете због неискоришћеног годишњег одмора у 2004. години одредбом члана 60 став 1 Закона о радупрописано је да ако кривицом послодавца запослени користи одмор има право на накнаду штете у висини накнаде зараде коју би остварио да је користио годишњи одмор.

Неоспорно је да су тужиоци радили до престанка радног односа у 2004. години и да им тужени послодавац није донео решење о коришћењу годишњег одмора. На тај начин је створен основ његове грађанско правне одговорности за накнаду штете из овог основа.

Међутим, тужиоци немају право на накнаду штете у висини пуне накнаде за годишњи одомор него сразмерно времену проведеном на раду у тој години што је правно образложено у претходном делу образложења ове пресуде.

Пошто су тужиоца и то :
 Решењем правног претходника туженог број 229 од 08.03.2004. године тужиоцу АА1 престао радни однос 08.03.2004. године због престанка потребе за обављањем посла;
  Решењем број 226 од 08.03.2004. године тужиоцу АА2 распоређеном на пословима бравара престао радни однос 08.03.2004. године због престанка потребе за обављањем наведеног посла ;
 Решењем правног претходника туженог број 224 од 08.03.2004. године АА3 распоређеном на пословима бравар-монтер престао радни однос 10.03.2004. године;
  Решењем правног претходника туженог број 182 од 23.02.2004. године АА4 на пословима набављача престао радни однос у предузећу 23.02.2004. године;
 Решењем правног претходника туженог број 186 од 23.02.2004. године АА5 на пословима пословног секретара престао радни однос закључно са 23.02.2004. године због престанка потребе за обављањем наведеног посла
 да је АА6 радни однос престао 28.02.2004 године следи да ови тужиоци имају право на накнаду штете због неискоришћеног годишњег одмора у износу од по 744,00 динара док је њихов захтев за већи износ из овог основа неоснован

Ради тога преиначена је и пресуда и одлучено као у изреци ове пресуде тако што је усвојен тужбени захтев тужилаца из тог основа за износ од по 744 динара, а одбијен њихов захтев за веће износе.

Код изложеног, а применом правила из одредбе члана 186, 277 и 324 став 1 ЗОО, тужиоци имају право на камату на досуђени износ накнаде штете због неискоришћеног годишњег одмора за 2004 годину док је неоснован њихов захтев за камату у делу у коме је одбијен њихов захтев у погледу главнице одбијено и потраживање камате.

Тужиоци су успели у незнатном делу у поводу кога нису настали посебни трошкови поступка због чега је преиначено и решење о накнади трошкова парничног поступка и одбијен њихов тужбени захтев за накнаду трошкова првостепеног и другостепеног поступка.

Тужени има право на накнаду трошкова парничног поступка 6.000 динара за одговор на тужбу, за састав две жалбе и за приступ на 15 одржаних рочишта и 8. неодржаних рочишта, те за састав жалбе као у изреци ове пресуде. Суд је за одржано рочиште досудио по 7.500 динара а за неодржано по 3.500 динара те састав жалби по 12.000 динара како је и опредељено осим у делу неодржаних рочишта (записник са рочишта од 31.10.2013 године). Суд није прихватио тарифу опредељену у трошковнику предатом на расправи од 02.04.15 године јер је за накнаду трошкова првостепеног парничног поступка меродавна тарифа у време закључења расправе пред првостепеним судом . Такође је погрешно наведен број рочишта а нема ни доказа о плаћеној судској такси. Коначно то је опредељена тарифа по ВПС. Ради тога одбијен је захтев туженог за већ износ од досуђеног по основу накнаде трошкова парничног поступка.

Туженом је такође досуђена накнада трошкова у поступку по жалби за заступање на 4 рочишта за расправу пред овим судом као у изреци ове пресуде применом све правила из одредбе члана 149 и 150 ЗПП.

Са изложеног а на основу одредбе члана 394 став 1 тачка 1 и члана 165 став 1 ЗПП, одлучено је као у изреци овог решења.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)