Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.01.2013.

Гж1 3834/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 3834/11
Дана: 22.01.2013. године
Б Е О Г Р А Д
Немањина бр. 9


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, против туженог ЈП Железнице Србије из Београда, улица Немањина бр. 6, ради поништаја, одлучујући о изјављеној жалби туженог против делимичне пресуде Другог општинског суда у Београду П1. 202/04 од 07.03.2008. године, донео је после закључене расправе пред овим као другостепеним судом дана 22.01.2013. године, на којој су присуствовали тужилац лично са пуномоћником адвокатом и пуномоћник туженог истог дана


П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ делимична пресуда Другог општинског суда у Београду П1. 202/04 од 07.03.2008. године и жалба туженог ОДБИЈА као неоснована.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени да тужиоцу на име трошкова поступка по жалби плати износ од 38.250,00 динара у року од 8 дана од дана пријема преписа пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

  Делимичном пресудом Другог општинског суда у Београду П1. 202/04 од 07.03.2008. године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца и поништене као незаконите одлуке дисциплинске комисије туженог број 45/94-IV-94 од 15.12.1994. године и одлука број 46/95-3 од 16.01.1995. године. Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоца врати на рад, на радно место оперативног помоћника шефа станице Поповац или друго радно место према његовој стручној спреми, знању и способности, у року од 8 дана.

Против ове пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП („Слубжени гласник РС“ број 125/04 и 111/09 ) у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011 ) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је оценио да је жалба туженог неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 361 став 2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, као ни она из тачке 12, на које се указује наводима из жалбе будући да ожалбена пресуда садржи довољне, јасне и непротивречне разлоге о свим одлучним чињеницама.

Према чињеничном утврђењу у првостепеном поступку следи да је тужилац, запослен на пословима оперативног помоћника шефа станице Поповац код туженог, оглашен одговорним по основу Одлуке дисциплинског већа бр. 45/94-4-94 од 15.12.1994. године, због теже повреде радне обавезе из одредбе члана 182 тачка 6, 52, 56, 64, 81 Колективног уговора. Зато што је претходно организујући групу, а радећи на месту оперативног помоћника станице у ноћи између 13.07.1994. године злоупотребио радно место и овлашћења која произлазе из његовог радног места и задатка у намери да себи и другом прибави противправну имовинску корист и обезбедио такав распоред у станици Поповац који је омогућио ББ – машиновођи да извуче вагон и то према блоку 1 на извлакач, где су из вагона, недалеко од локомотиве, СС и група неиндетификованих лица неометано украли 28 картона бицикла, разних боја и брзина, у вредности од 14.840,00 динара, а за које је из своје канцеларије заменика помоћника заједно са ББ организовао превоз у који је био укључен и Миодраг Јефтић, као и деобу плена са свим учесницима, на који начин је нанео штету и битно угрозио интерес пословања предузећа, рушећи углед превозника, због чега му је изречена мера престанка радног односа.

Другостепеном дисциплинском одлуком туженог број 46/95-3 од 16.01.1995. године одбијен је као неоснован приговор тужиоца изјављен на првостепену одлуку дисциплинског већа туженог. Дисциплински поступак водило је овлашћено лице, а у одлуци туженог није утврђено тачно време извршења и место извршења у погледу радне обавезе. Приликом истовара вагона дана 13.07.1994. године у Београду-ранжирна станица утврђено је да недостаје 28 бицикала БХ50 који су транспортовани из Скопља, да је спорни вагон у станици Ниш-Ражирна-Поповац био 07.07.1994. године од 00:20 часова до 20 часова када је отпремљен за Београд без примедби надлежне службе која је извршила преглед пломби и пријаве крађе. Од тужиоца је одузета једна бицикла са 10 брзина, „Шимано“ црвене боје. Такође је утврђено да у току дисциплинског поступка није утврђено када ни где је извршена крађа. Наручилац посла се изјаснио да не може да достави ближе податке о врсти бицикла која је била предмет превоза. Приликом истовара утврђено је да су пломбе на спорном вагону биле неоштећене, да је тужилац поседовао да је купио бицикл од 5 брзина од СС1 марке Пионир, према приложеном рачуну. Такође је утврђено да тужилац спорне вечери није радио, да је од тужиоца одузет бицикл од 10 брзина марке Шимано црвене боје, а да наручилац посла није потврдио да је превозио бицикл Шимано црвене боје, да је јавни тужилац одустао од кривичног гоњења против тужиоца. Из исказа саслушаних сведока је утврђено да је редовна процедура да када стигне воз у станицу Поповац одређена служба провери исправност пломбе пре доласка у ранжирну станицу, да је спорни вагон отпремљен из станице Поповац возом број 81104 за Београд ранжирну станицу, да се радило о возилу које директно иде за Београд без било каквог стајања и да се приликом доласка вагона у станицу Београд спроводи иста процедура.

Имајући у виду напред утврђено чињенично стање првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиоца основан, због чега је поништио оспорене одлуке и обавезао туженог на реинтеграцију тужиоца, закључујући да тужени није утврдио тачно време извршења повреде радне обавезе нити места извршења, нити се поуздано може утврдити да је тужилац учинио повреду радне обавезе која му је стављена на терет.

Међутим, закључак ожалбене пресуде заснован је на непотпуно утврђеном јер нису разјашњене у целости чињенице везане за околност чињеничног описа радње повреде радне обавезе, време, место извршења повреде радне обавезе због чега је овај суд као другостепени на основу овлашћења из одредбе члана 369 став 3 ЗПП у вези одредбе члана 506 став 1 ЗПП, одржао расправу пред овим судом као другостепеним, поновио доказ саслушањем тужиоца у својству странке, поновио доказ читањем писаних доказа и на основу резултата изведених доказа назначених као на записнику са рочишта дана 22.01.2013. године и оцене посебно сваког доказа и у вези једних са другим утврдио применом одредбе члана 8 ЗПП, утврдио и ово чињенично стање:

На основу сагласних изјава парничних странака утврђено је:

 да је тужилац био у радном односу код туженог на пословима оперативног помоћника шефа станице Поповац – секција за СТП Ниш,
 да је тужилац примио захтев за покретање дисциплинског поступка број 171/1 од 03.11.1994. године,
 да је захтев поднео заменик генералног директора за послове експлоатације,

 да је одлуком дисциплинске комисије број 45/94-IV-94 од 15.12.1994. године тужилац оглашен дисциплински одговорним зато што је претходно се организујући у групу са ББ, СС1 и СС2, радећи као оперативни помоћник у ноћу 13.07.1994. године злоупотребио радно место и овлашћења која произлазе из његовог радног места и задатка у намери да себи и другом прибави противправну имовинску корист и обезбедио такав распоред у станици Поповац који је омогућио ББ машиновођи да извуче вагон и то према блоку 1 на извлакач где су из вагона, недалеко од локомотиве, СС и група неиндетификованих лица неометано украли 28 картона бицикла разних боја и брзина у вредности од 14.840,00 динара, за које је из своје канцеларије заменика помоћника заједно са ББ организовао превоз у који је био укључен и СС2 као и да је овај плен поделио са свим учесницима на који начин је предузећу нанео штету и битно угрозио интерес пословања предузећа, због чега му је изречена мера престанка радног односа,

 да је другостепена дисциплинска комисија донела одлуку број 46/95-3 од 16.01.1995. године којом је одбијен приговор тужиоца као неоснован,

 да је воз, из кога је према опису из првостепене дисциплинске одлуке одузето 28 картона бицикала, био 07.07.1994. године у станици Поповац и да је ту станицу напустио истог дана

 такође странке су учиниле неспорним садржај писмена у коме су садржани подаци из евиденције а на околност да су кола 1901722-3 приспела у станицу Ниш ранжир – Поповац 07.07.1994. године у 00:20 часова возом 93014, да су отпремљене истог дана у 20 часова возом 81104 на станицу Београд ранжирна

 да је утврђен мањак 28 картона бицикла БП50, тежине 52, вредности 14.840,00 динара,

 да тужилац није радио дана 07.07.1994. године

 да против тужиоца није донета осуђујућа кривична пресуда и да је поступак обустављен у фази истраге

 према изјави тужиоца утврђено је да тужилац није радио од 06.30 дана 06.07. до 06.30 дана 08.07, као ни дана 13.07.1994. године, нити је те ноћи долазио у станицу Поповац, да је СС2 у то време био отправник возова а ББ машиновођа на манерви, с тим што машиновође имају централу на Црвеном крсту где добију свој распоред и да тужилац у том делу добијања распореда није укључен. Када дођу на ранжирну станицу Поповац постоји техничко колска служба која врши технички преглед воза и робе и то само када је отворен вагон, а док друга служба врши попис вагона по бројевима, с тим што добија документацију о врсти робе и о томе сачињава распоред манерве који садржи упутну станицу нпр. Београд ранжирна, након чега тај распоред манерве долази код тужиоца у једном примерку. Тужилац помаже отправнику у формирању нових композиција. Од вагона који су опредељени за дестинацију Београд формира се нови воз, али да тужилац и када би био на раду не присуствује ни код формирања воза ни код отпреме. Тужилац је такође објаснио да помаже отправнику када се врши премештање вагона на одређени колосек.

Према изјави туженог утврђено је да је комерцијалним прегледом воза који је спорног дана приспео у Ниш – Поповац утврђено да нема неправилности, нити је уочен недостатак робе, такође је учинио неспорним да није у надлежности тужиоца да врши комерцијални преглед воза али да има овлашћење да долазећи воз усмери на колосек где се роба може утоварити и истоварити.

Овај суд је такође из исказа тужиоца саслушаног у својству странке утврдио да је посао тужиоца уствари канцеларијски посао који обухвата планирање саобраћаја два пута у току 24 сата уз ревизију у сарадњи са старијим диспечарем, да тужилац није одређивао који ће воз у доласку да буде у одговарајућем колосеку, а да премештање воза са колосека на колосек је директно отправник возова. Такође је навео да је познавао ББ као и СС2, да су у јулу месецу 1994. године радили у турнусу, да у тим спорним датумима тужилац није радио. Тужилац је навео да су тог дана према распореду 13.07.1994. године на станици Поповац радили СС4, СС4, СС5, СС6 и СС7, да је бицикл купио од СС1 маја 1994. године, не може да се сети које марке и да је истовремено од њега купио и аутомобил марке Опел. На питање суда зашто је у ранијој изјави написао да је узео бицикл, тужилац је навео да је изјаве дао под присилом, а на питање суда, ако је тако зашто је унета реченица „за исту нисам знао у моменту извршења већ после тога“, тужилац је навео да је то било пре 18 година. Што се тиче смене саобраћајног особља тужилац је навео да у дневној смени то ради шеф станице или помоћник а у ноћној смени помоћник. У изузетним случајевима то ради и оперативни помоћник шефа станице, уз напомену да су у смени присутна два помоћника.

Суд је посебно ценио назначену изјаву па је нашао да околност што је тужилац купио овај бицикл не значи да је учествовао у радњи извршења.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право.

Супротно наводима жалбе, оспорене одлуке дисциплинске комисије су незаконите. Оспореном одлуком дисциплинске комисије број 45/94-IV-94 од 15.12.1994. године тужилац је оглашен одговорним зато што је у ноћи 13.07.1994. године радећи као оперативни помоћник злоупотребио овлашћење организујући са ББ, СС5 и СС2, у намери да себи и другом прибави противправну имовинску корист тако што је обезбедио распоред рада у станици Поповац који је омогућио ББ – машиновођи да извуче бруто према блоку 1 извлакач где су из вагона недалеко од локомотиве СС и група неиндетификованих лица неометано украли 28 картона бицикала разних боја и брзина у вредности од 14.840,00 динара на који начин је нанета штета туженом. Међутим, из захтева туженог 2888 од 04.03.1996. године произлази да су кола број 191722-33 приспела у станицу Ниш ранжирна Поповац дана 07.07.1994. године у 00:20 часова возом 93014 који је отпремљен истог дана 07.07.1994 године у 20 часова возом 81104 за станицу Београд ранжирна, а тужилац није радио тада као ни дана 13.07.1994. године за који датум се тужилац и терети у дисциплинској одлуци.

Томе у прилог и то што је пуномоћник тужене пред другостепеним судом на расправи навео да не може да идентификује тачан датум доласка воза при чему је датум из дисциплинске одлуке туженог 13.07.1994. године датум када је утврђено да у возу нема 28 картона бицикла што не значи и да је радња извршења предузета тада. Зато следи да није утврђено да је тужилац извршио повреду радне обавезе из члана 182 тачка 1,6,52,56,64 и 81 Колективног уговора, како то правилно закључује и првостепени суд.

Чињеница да је дана 13.07.1994. године констатовано да недостаје 28 бицикла не доказује и да је радња извршења била тог дана, и да је тужилац извршио радње које су му стављене на терет. Међу парничним странкама је учињено неспорним да је мањак утврђен дана 13.07.1994. године у станици Београд, али то не доказује да је радња извршена тада. При наведеном не може се узети ни датум 07.07.1994. године као датум извршене повреде, а који датум је наведен у жалби ( у дисциплинској одлуци наведен је датум 13.07.1994. године ) имајући у виду да тужилац те вечери није радио, што произлази како из евиденције туженог о присутности на раду, која евиденција је поуздана из разлога што према исказу тужиоца на основу исте примају плате, тако и из исказа тужиоца и саслушаних сведока.

  Такође, према опису посла тужилац не присуствује ни приликом формирања воза ни код отпреме. Наиме, тужилац према опису посла помаже отправнику приликом премештања вагона са пријемног на ранжирни колосек, а и тужени не оспорава да није у надлежности тужиоца да врши комерцијални преглед воза, нити је тужилац присутан код формирања воза што такође указује на чињеницу да није био у могућности да организује крађу спорних бицикала. Уосталом, након што је туженом предочена пресуда Општинског суда у Нишу К.бр.468/95 од 20.10.1997. године где се на страни пет наводи догађај од 13.07.1994 године, тужени није могао да се изјасни зашто је наведен тај датум 13.07.1994. године као датум скидања пломбе и датум одузимања 28 картона бицикла „БК 50“ ( у жалби се наводи да је повреда радне обавезе извршена 07.07.1994. године, а да је иста констатована 13.07.1994. године).

Ради тога тужилац није могао извршити приписане му радње, а нема доказа да је извршио распоред рада у станици Поповац који је омогућио ББ, машиновођи, да извуче бруто на извлакач да би могла да буде извршена противправна радња присвајања бицикла. Томе у прилог и то што је у односу на тужиоца правноснажним Решењем Општинског суда К. бр. 456/95 од 16.01.1995. године обустављен кривични поступак за радње извршења 13.07.1994. године у саизвршилаштву са другим окривљеним у диспозитиву ове пресуде које се односе на крађу бицикла.

  У ситуацији и да се узме у обзир да је повреда радне обавезе, што указује тужени у жалби, извршена дана 07.07.1994. године, а не 13.07.10094. године (тада воз није био у станици Поповац), како је то наведено у дисциплинској одлуци ни тада не би било одговорности тужиоца са изложеног.

Поред тога суд није овлашћен да мења чињенични опис радње из Решења, јер не зна његов садржај. Такође се не може узети да је тужилац извршио повреду радне обавезе, имајући у виду да је неспорно утврђено да тужилац дана 07.07.1994. године није био на раду, а и да је био у опису радног места тужиоца свакако није било да врши послове комерцијалног прегледа воза, у ком случају није могао знати ни врсту ни количину робе која је приспела у станицу. Зато код неспорно утврђене чињенице да тужилац није радио дана 07.07.1994. године нити дана 13.07.1994. године у ноћи када је извршена, према паушалним наводима туженог, повреда радне обавезе тужилац ни објективно није могао да изврши повреду радне обавезе нити да организује извршење исте. Ово тим пре што је машиновођа ББ радио у железничкој станици Црвени крст у Нишу што представља још једну објективну немогућност тужиоца да помогне овом сведоку да извуче вагон на извлакач. То што је тужилац радио на пословима помоћника шефа станице није довољан разлог да се закључи и да је он одговоран за нестанак робе.

Тачан је навод туженог да су кривични и дисциплински поступак одвојени и независни, али код чињенице да тужени током овог поступка није доказао да је тужилац учинио повреду радне обавезе која му је стављена на терет, то је супротно наводима жалбе туженог тужбени захтев основан, а оспорене одлуке туженог незаконите.

Осим тога, у прилог свему наведеном и чињеница, коју тужилац указује у одговору на жалбу јесте да из потврде СУП-а Ниш од 29.08.1994. године произилази да је тужиоцу враћен претходно одузет бицикл, обзиром да је исто било купљено од саслушаног сведока СС5. Зато је без значаја околност што се тужилац на расправи пред другостепеним судом није могао изјаснити о садржају своје раније изјаве на ову околност. Ово и с обзиром на протек времена.

Све наведено имајући у виду исказ сведока СС8 саслушаног пред првостепeним судом који је навео да се ради о возу који директно иде за Београд – ранжирна без било каквог стајања осим у случају неког неочекиваног квара или у случају укрштања, да се из станице Београд – ранжирна спроводи иста процедура приликом приспећа вагона и отпреме истог из станице Београд, као што је то учинила и станица Поповац, а да је такође станица Београд – доњи град морала опет целу процедуру да понови приликом доласка вагона у станицу. Такође овај сведок је навео и то да железница приликом преузимања робе ради транспорта не проверава да ли се у вагону заиста налази онолика количина робе по врсти која је наведена и у товарном листу, а да је оно што је најбитније за железницу исправност пломби за које је неспорно утврђено да су биле исправне.

С обзиром на све наведено нема престанка радног односа пошто није утврђено да је радња радника, у конкретном случају тужиоца, довела до нестанка бицикла, односно да се одређене радње (чињења и нечињења) тужиоца и мањак робе налазе у односу узрока и последице, уз постојање свести тужиоца о учињеној повреди радне обавезе. Дакле чињенични основ повреде радне обавезе чине објективни елеменат – радња и повреде радне обавезе (време, место повреде радне обавезе) и субјективни елеменат – свест о недозвољености понашања. Постојање повреде радне обавезе условљава не само чињенице да је до мањка дошло, већ и да је иста узрокована конкретном радњом тужиоца уз свест о недозвољености таквог понашања. Како су изостали битни елементи у конкретном случају, то је и оспорено решење незаконито. Послодавац нема дискреционо право да откаже уговор о раду запосленом чију одговорност за насталу робу није утврдио. Код изложеног, супротно наводима жалбе, тужени у датој ситуацији није правилно поступио јер није утврдио да ли постоји одговорност тужиоца, већ је без утврђених чињеница у односу на тужиоца, уз несигурне наводе „извесно да је до отуђења дошло у станици Ниш ранжирна Поповац“ донео оспорене одлуке, а то исто важи и за њен навод у погледу оцене исказа тужиоца и Драгана Гогића да тужени нема методе присиљавања.

Навод жалбе да исказ тужиоца није истинит нема чињенично покриће јер се побијана пресуда заснива на правилној оцени доказа у смислу члана 8 ЗПП.

То исто важи и за навод жалбе да је нејасно зашто је суд поклонио веру исказу тужиоца везано за потврду о одузимању возила. Разлози побијане пресуде дају јасан и прецизан одговор на ово питање (тужиоцу је одузет бицикл марке шимано црвене боје) . У том смислу и потврда о куповини бицикла са 5 брзина а противправно присвајање од лица у односу на које је донета осуђујућа пресуда односи се на бицикл ВХБ. Од тужиоца није одузето бицикл те марке.

То признаје и сама жалба, па онда остаје нејасно њено питање зашто је суд поклонио веру исказу тужиоца.

Како су оспорене одлуке туженог незаконите, то је правилна одлука првостепeног суда и у делу за реинтеграцију.

Обзиром на успех тужиоца у жалбеном поступку то је овај суд као другостепени обавезао туженог на трошкове жалбеног поступка у износу од 38.250,00 динара за приступ и заступање на три одржана рочишта пред другостепеним поступком у износу од по 12.750,00 динара, применом важеће Тарифе о награди и накнади за рад трошкова адвоката.

Имајући у виду напред наведено Апелациони суд у Београду је применом одредбе члана 375 ЗПП и одредбе члана 149, 150 и 161 став 2 ЗПП („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09 ) у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11 ) одлучио као у изреци.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, ср

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)