Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.12.2015.

Гж1 3922/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 3922/14
Дана 10.12.2015. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Персиде Јовановић, председника већа, Зорице Смирчић и Невенке Калуђеровић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномoћник АБ, против туженог "ББ", ради утврђења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Лазаревцу П1.бр.3136/2013 од 04.9.2014.године, у седници већа одржаној дана 10.12.2015.године, донео је


П Р Е С У Д У

  ОДБИЈА СЕ, као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Лазаревцу П1.бр.3136/2013 од 04.9.2014.године, у ставу првом изреке у делу којим је одбијен тужбени захтев тужиоца да се утврди да је тужилац засновао радни однос на неодређено време почев од 03.9.2013.године са туженим на радном месту техничар евидентичар и у ставу другом изреке.

УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Лазаревцу П1.бр.3136/2013 од 04.9.2014.године, у осталом делу става првог изреке и ОДБАЦУЈЕ СЕ тужба по захтеву тужиоца да се обавеже тужени да под претњом новчаног кажњавања од по 100.000,00 динара за сваки дан пропуштања одмах распореди тужиоца на то радно место.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца за накнаду трошкова насталих у поступку по жалби.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Лазаревцу П1.бр.3136/2013 од 04.9.2014.године, ставом првим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца да се утврди да је тужилац засновао радни однос на неодређено време почев од 03.9.2013.године са туженим на радном месту техничар евидентичар, те да се обавеже тужени да, под претњом новчаног кажњавања од по 100.000,00 динара за сваки дан пропуштања, одмах распореди тужиоца на то радно место. Ставом другим изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац из свих законом прописаних разлога, истичући захтев за накнаду трошкова насталих у поступку по жалби - за састав жалбе по АТ.

Тужени је дао одговор на жалбу.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 386 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр.72/11), Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба тужиоца неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде, у потврђујућем делу, нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 1 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку на које другостепeни суд пази по службеној дужности, нити се жалбом указује на друге битне повреде одредаба парничног поступка.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, тужилац је са директором туженог СС водио разговоре о томе да из “ББА” где је запослен у сталном радном односу пређе у "ББ" на тај начин што ће закључити уговоре о раду и у том смислу је тужени издао потврду да је донета одлука да се тужиоцу закључи уговор о раду, након чега је тужилац извадио и лекарско уверење да је радно способан и предао га је туженом. Иначе, тужени је током претходних година заснивао радни однос на одређено и неодређено време са лицима која су била запослена као и тужилац у “ББА” и који нису били у радном односу. Међутим, до закључења уговора о раду између тужиоца и туженог никада није дошло и тужилац никада није ступио на рад код туженог.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања – да тужилац и тужени никада нису закључили уговор о раду у писменој форми, што је иначе обавеза из члана 32 Закона о раду, нити је тужилац засновао радни однос код туженог по основу усмено закљученог уговора о раду, да никада није ступио на рад код туженог, нити фактички засновао радни однос у смислу члана 32 став 2 Закона о раду, првостепени суд је одбио тужбени захтев тужиоца и одлучио као у ставу првом изреке ожалбене пресуде.

На правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право, а за своју одлуку дао разлоге које прихвата и овај суд.

Радни однос се по правилу заснива уговором о раду кога закључују запослени и послодавац и сматра се закљученим када га потпишу запослени и директор, односно предузетник или запослени кога овласти директор, односно предузетник, ако је то предвиђено чланом 30 Закона о раду. Како Закон о раду не познаје и не признаје фактички рад као рад ван радног односа, то је у одредби члана 32 истог закона прописано да ако запослени закључи уговор о раду сматра се да је запослени засновао радни однос на неодређено време даном ступања на рад.

Као изузетак од правила да се радни однос заснива уговором о раду, рад код послодавца без уговора о раду који би водио заснивању радног односа у смислу члана 32 Закона о раду морао би имати карактеристике радног односа, како у погледу квалитета рада, тако и у погледу права и одговорности који произилазе из радног односа, као што је радно време, зарада, накнада зараде и друга примања из радног односа и др. Потребно је да тако успостављен однос између запосленог и послодавца по својој садржини и квалитету има све карактеристике радног односа. У том смислу потребно је не само уредно и савесно обављање одређених послова и воља запосленог да те послове обавља, већ и сагласност послодавца за успостављање таквог радног односа односно таквог рада, јер послодавац је тај који одлучује да ли има потребу за запошљавањем нових радника.
 
У конкретном случају, тужилац са туженим никада није закључио уговор о раду у писменој форми, нити је ступио на рад код туженог, па је правилна одлука првостепеног суда да је неоснован тужбени захтев да се утврди да је тужилац засновао радни однос на неодређено време почев од 03.9.2013.године са туженим, на радном месту техничар евидентичар.

Неоснован је навод жалбе да само онај орган који је донео одлуку да са тужиоцем закључи уговор о раду, може своју одлуку да поништи или преиначи, али да то овлашћење нема лице на функцији извршног органа - директор туженог, јер је дискреционо право послодавца да успостави радни однос са запосленим, те да преговори и усмени разговори у том погледу не обавезују.

Доносећи одлуку у делу у ком је одбијен тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужени да под претњом новчаног кажњавања од по 100.000,00 динара за сваки дан пропуштања одмах распореди тужиоца на то радно место као неоснован, првостепени суд је учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 2 Закона о парничном поступку на коју другостепeни суд пази по службеној дужности, јер је одлучио о захтеву који не спада у судску надлежност.

Не спада у судску надлежност изрицање обавезе послодавцу да се новчано казни за сваки дан пропуштања, ако не распореди тужиоца на тражено радно место. Зато је у овом делу због учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 2 Закона о парничном поступку ожалбена пресуда морала бити укинута и у односу на тај тужбени захтев тужба одбачена.

Потврђено је и решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу другом изреке ожалбене пресуде.

Тужилац није успео у поступку по жалби, па му је и одбијен захтев за накнаду трошкова насталих поводом изјављеног правног лека.

Из изложених разлога, применом одредбе члана 390 и члана 165 став 1 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС”, бр.72/11), одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа – судија
Персида Јовановић, с.р

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)