Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
5.03.2014.

Гж1 396/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 396/14
Дана 05.03.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Бисерке Живановић, председника већа, Радомира Кокотовића и Љиљане Митић Поповић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, против туженог ЈКП „Градско саобраћајно предузеће Београд“ из Београда, Кнегиње Љубице број 29, ради забране злостављања на раду, одлучујући о изјављеној жалби тужиоца на пресуду Првог основног суда у Београду П1 2371/12 од 30.04.2013. године, у седници већа одржаној дана 05.03.2014. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба тужиоца као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1 2371/12 од 30.04.2013. године.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца за накнаду трошкова жалбеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1 2371/12 од 30.04.2013. године, ставом првим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да је тужилац претрпео злостављање на раду код туженог од стране запосленог ББ, шефа распореда, које злостављање је извршено на тај начин што је запослени дана 25.05.2012. године удаљио тужиоца са рада рекавши му „слободан си до даљег“ без икаквог образложења, на тај начин што у периоду од 25.05.2012. до 01.06.2012. године, запослени није давао тужиоцу никакве радне задатке где је неоправдано онемогућио тужиоца да извршава радне задатке, на тај начин што је запослени игнорисао присуство тужиоца што је довело до тога да и остали запослени избегавају тужиоца и да престану да комуницирају са њим, на тај начин што је запослени лишио тужиоца основних средстава за рад и на тај начин што је запослени неоправдано тужиоцу ускратио информације које су у вези са послом и да се забрани даље вршење понашања које представља злостављање на раду, што је тужени дужан да призна и обезбеди извршење наведене забране за убудуће у року од 8 дана од дана пријема пресуде, све као неоснован. Ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због повреде права личности изазване злостављањем на раду исплати износ од 20.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана пресуђења па до исплате, као неоснован. Ставом трећим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да одреди објављивање пресуде у Службеном гласнику Републике Србије у року од 8 дана од дана правноснажности пресуде о трошку туженог и да се обавеже тужени да у депозит суда уплати износ неопходан за објављивање пресуде у року од 8 дана од дана достављања пресуде, као неоснован. Ставом четвртим изреке одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац из свих законом предвиђених разлога, са предлогом као у жалби.

Тужени је поднео одговор на жалбу тужиоца.

Испитујући правилност побијане пресуде, у границама овлашћења предвиђених одредбом члана 372 ЗПП-а („Службени гласник РС“ бр.125/04, 111/09), у вези члана 506 став 1 новог ЗПП-а („Службени гласник РС“ бр.72/2011), Апелациони суд у Београду је нашао:

Жалба тужиоца је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити има других битних повреда одредаба парничног поступка, које би утицале на законитост и правилност донете пресуде.

Према чињеничном стању утврђеном у поступку пред првостeпеним судом произлази да је тужилац запослен код туженог на радном месту возача, да је дана 24.05.2012. године по распореду вожње управљао аутобусом на линији 610 у Јакову, те да је на окретници линије 610 затечен од стране унутрашње контроле туженог да из резервоара аутобуса којим је управљао истаче гориво, да је о томе обавештена и полиција која је изашла на лице места и одвела тужиоца ради давања изјаве, те да је тужилац био дужан да се после саслушања у полицији јави дежурном диспечару, што он није учинио, већ је наредног дана 25.05.2012. године, дошао у канцеларију шефа распореда ББ, иако је према распореду тога и наредног дана био слободан. Из исказа сведока ББ и ББ1, а чијим исказима је суд поклонио веру, утврђено је да је тужилац дана 25.05.2012. године, када је дошао код шефа распореда ББ био упућен да се јави свом непосредном руководиоцу ББ1, што он није учинио, већ се шефу саобраћаја јавио тек 01.06.2012. године, када му је уручено и решење о привременом удаљењу са посла. Такође, утврђено је да од 25.05. до 01.06.2012. године тужилац се није појављивао на послу, с обзиром да према евиденцији улазака и излазака запослених нема података да је тужилац долазио, односно да је оверавао електронску картицу. С обзиром на овако утврђено чињенично стање, првостeпени суд закључује да не стоје наводи тужиоца да је претрпео злостављање на раду од стране шефа ББ који му је онемогућио да извршава радне задатке, односно што је игнорисао присуство тужиоца, а што је довело до тога да и остали запослени избегавају тужиоца и престану да комуницирају са њим, као и да је лишио тужиоца основних средстава за рад и неоправдано тужиоцу ускратио информације које су у вези са послом, с обзиром да у означеним радњама туженог које се тужбом стављају на терет, нема елемената који би се могли оквалификовати као злостављање тужиоца, у смислу члана 6 Закона о спречавању злостављања на раду. Такође, у конкретном случају првостeпени суд закључује да не постоји учесталост, односно активност којом се врши злостављање, а које мора трајати у одређеном временском периоду, односно неопходно је понављање радњи које је тужилац навео у реферату тужбе у дужем временском периоду, што у конкретном случају не постоји, па је с обзиром на ово првостeпени суд одбио тужбени захтев тужиоца да се утврди да је претрпео злостављање на раду од стране шефа распореда ББ.

Код овако утврђеног чињеничног стања, односно околности непостојања злостављања тужиоца од стране одговорног лица, првостeпени суд је одбио и његов захтев којим је тражио нематеријалну штету у висини од 200.000,00 динара, а на име повреде права личности изазване злостављањем на раду, јер није доказао да су ове радње од стране туженог учињене, с обзиром на то одбио је тужбени захтев тужиоца и у односу да се одреди објављивање пресуде у Службеном гласник Републике Србије, те је донео одлуке као у ставу другом и трећем изреке ожалбене пресуде.

На овако потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостeпени суд је правилно применио и материјално право, дајући за своју одлуку довољне и јасне разлоге, које у свему прихвата и овај суд.

Наиме, у конкретном случају на страни туженог ЈКП Градско саобраћајно предузеће Београд из Београда, као послодавца, нема кривице, имајући у виду да је у првостeпеном поступку несумњиво утврђено да у радњама одговорног лица, односно запосленог ББ шефа распореда, није било елемената злостављања на раду.

Одредбом члана 4 Закона о спречавању злостављања на раду („Службени гласник РС“ бр.36/10), прописано је да је послодавац дужан да у циљу стварања услова неопходних за здравље и безбедну радну околину организује рад, на начин којим се спречава појава злостављања на раду и у вези са радом и запосленима обезбеђује услове рада којима неће бити изложен злостављању на раду и у вези са радом од стране послодавца, односно одговорног лица, односно запослених код послодавца, док је одредбом члана 5 истог закона одређено да је забрањен било који вид злостављања на раду и у вези са радом, као и злоупотреба права на заштиту од злостављања.

Одредбом члана 6 истог закона у ставу 1 одређује се да је злостављање у смислу овог закона свако активно и пасивно понашање према запосленом или гурпи запослених код послодавца које се понављају, а које за циљ има или представља повреду достојанства, угледа, личног и професионалног интегритета, здравља, положаја запосленог и који изазива страх или непријатељско, понижавајуће или увредљиво окружење, погоршава услове рада или доводи до тога да се запослени изолује и наведе да на сопствену иницијативу раскине радни однос или откаже уговор о раду или други уговор, ставом 3 истог члана закона, одређено је да се извршилац злостављања сматра послодавац у својству физичког лица или одговорно лице код послодавца са својством правног лица, запослени или група запослених код послодавца који врши злостављање из става 1 и 2 овог члана.

Имајући у виду напред наведене одредбе закона, те утврђено чињенично стање у конкретном случају, да је тужени с обзиром на догађај од 24.05.2012. године, утврдио да се тужиоцу зарађени сати у прерасподели искористе за одмор тужиоца од 25.05. до 31.05.2012. године, с обзиром да због стреса који је доживео је непоуздан и небезбедан да управља аутобусом у јавном превозу, да се тужилац 25.05. појавио на послу код шефа распореда ББ, али да га је исти упутио код његовог непосредног руководиоца ББ1, односно шефа саобраћаја, али да тужилац није отишао до њега, што је био дужан да учини, с обзиром да му је он непосредни руководилац, па се зато не може позивати да је претрпео злостављање од шефа ББ, који га је упутио на његовог непосредног руководиоца, а како то правилно закључује и првостeпени суд.

По уверењу овог суда, тужилац у смислу одредбе члана 31 Закона о спречавању злостављања на раду, није учинио вероватним да је извршено злостављање на раду у смислу члана 6 овог закона, односно да су у конкретном случају радње одговорног лица код туженог, односно ББ, такве да је он игнорисао присуство тужиоца, што је довело до тога да га и остали запослени избегавају и да престану да комуницирају са њим, односно да га је лишио основних средстава за рад и неоправдано тужиоцу ускратио информације које су у вези са послом, а које тужилац квалификује као незаконите, те да су имале за циљу или да представљају повреду правно заштићених добара из одредбе члана 6 тог закона.

Наиме, из исказа саслушаних сведока и то ДББ и ББ1, а којим исказима је суд поклонио веру произлази да о односу тужиоца и сведока ББ, сведок ББ1 нема непосредна сазнања шта се дешавало између њих дана 25.05.2012. године, а да је сведок ББ истицао да је упутио тужиоца на свог непосредног руководиоца, то по уверењу овог суда није довољно за закључак да је тужилац претрпео злостављање на раду, јер тужилац није учинио вероватним да се у радњама одговорног лица туженог стичу елементи злостављања на раду предвиђени одредбом члана 6 став 1 и 2 Закона о спречавању злостављања на раду, па је из ових разлога пресуда првостeпеног суда потврђена.

С обзиром на утврђено, неосновани су и наводи жалбе тужиоца да је тужилац у обавези да учини вероватним да је извршено злостављање, а што је он и учинио. Ово нарочито код чињенице што тужилац ниједним доказом или предлогом на такву околност није учинио вероватним да се понашање одговорног лица понављало, односно да је учестало у дужем временском периоду, што је један од битних услова да би постојало злостављање на раду.

Цењени су и остали наводи жалбе тужиоца, али их суд посебно не образлаже, јер су без утицаја на другачију одлуку у овој правној ствари.

Правилна је и одлука којом је одбијен захтев тужиоца на накнаду нематеријалне штете због повреде права личности, изазване злостављањем на раду, као и објављивања пресуде у Службеном гласнику РС, имајући у виду да није утврђено да је тужилац претрпео злостављање на раду у конкретном случају.

Правилна је и одлука првостeпеног суда у односу на трошкове парничног поступка, садржана у ставу четвртом изреке ожалбене пресуде, јер је донета правилном применом одредбе члана 149 ЗПП-а.

Имајући у виду да тужилац није успео поводом правног лека, односно жалбом у овом поступку, то му је одбијен и захтев за накнаду истих, а применом одредбе члана 165 став 1 ЗПП-а.

Из изнетих разлога, применом одредбе члана 390 и 165 став 1 ЗПП-а, одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа – судија
Бисерка Живановић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)