Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
3.07.2013.

Гж1 4111/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 4111/13
Дана 03.07.2013.године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ против туженог "ББ", кога заступа БА, ради поништаја решења о отказу уговора о раду и враћање на рад, одлучујући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Основног суда у Пожаревцу 30 П1 бр.316/2012 од 17.04.2013. године, донео је у седници већа одржаној дана 03.07.2013. године


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Пожаревцу 30 П1 бр.316/2012 од 17.04.2013. године у ставу један и делу става два изреке који се односи на тужиоца.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Пожаревцу 30 П1 бр.316/2012 од 17.04.2013. године, у ставу један изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да суд поништи решење директора туженог број 648 од 04.05.2012. године и наложи туженом да тужиоца врати на рад на послове возача аутобуса у туженом аутобуском друштву, све у року од 15 дана под претњом извршења, док је ставом два изреке утврђено да свака странка сноси своје трошкове.

Против ове пресуде у погледу одлуке садржане у ставу један и делу става две изреке који се односи на тужиоца (део тужбеног захтева у коме тужилац није успео у спору) тужилац је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужени је поднео одговор на жалбу.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у ожалбеном делу у границама овлашћења из одредбе члана 386 ЗПП Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде, нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1-3, 5, 7 и 9 ЗПП (“Службени гласник РС” бр.72/2011) нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је тужилац био у радном односу код туженог на пословима возача аутобуса – кондуктера, да је тужилац обављајући назначене послове на аутобуској станици Пожаревац пазар од 10.04.2012. године предао дана 17.04.2012. године у износу од 6.105,00 динара, да је тужиоцу дана 23.04.2012. године достављено писано упозорење број 564 од 20.04.2012. године о постојању разлога за отказ уговора о раду, да тужилац није поднео одговор на упозорење, да је тужиоцу решењем генералног директора туженог број 648 од 04.05.2012. године отказан уговор о раду број 71 од 01.08.2002. године и утврђено да му престаје радни однос достављањем овог решења јер је учињена повреда радне обавезе – неуредно, нередовно, мање или нетачно предавање пазара и не обављање послова актом о систематизацији радних места и правилником о раду чланова ....аутобуса и другим општим актима и одлукама предузећа утврђено у члану 12 став 1 алинеја 22 и 33 уговора о раду, уз утврђење да ће тужиоцу бити исплаћене неисплаћене зараде и друга примања.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 179 став 1 тачка 2 Закона о раду (“Службени гласник РС”, број 24/05...) послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на његово понашање и у случају ако запослени својим кривицом учини повреду радне обавезе утврђену општим актом или уговором о раду. Даље је одредбом члана 12 став 1 алинеја 22 уговора о уређивању права, обавеза и одговорности број 71 од 01.08.2002. године прописано да послодавац може отказати уговор о раду запосленом у случају повреде радних обавеза и неуредног, нередовног, мање или нетачног предавања пазара.

Тужилац је остварио ову радњу повреде радне обавезе јер је пазар од 10.04.2012. године у износу од 6.105,00 динара предао дана 17.04.2012. године. На тај начин он је поступио супротно правилу из чл. 39 тачка 9 Правилника о раду чланова посаде аутобуса: да новац предају порто благајни Такође према правилу 1-16 алинеја 9 Правилника о организацији и систематизацији послова. :кондуктер-возач је дужан да по доласку са линије преда пазар.

Поштујући ова правила тужилац је био дужан да без одлагања истога дана-10.04.2012.године да преда пазар у износу од 6.105,00 динара. Тужилац према резултатима изведених доказа у првостeпеном поступку није оспоравао да то није учинио назначеног дана већ 17.04.2012. године правдајући то чињеницом да је тим новцем платио струју (у свом исказу са рочишта од 17.12.2012. године тужилац наводи да је то износ од 6.000,00 динара). Међутим,то не извињава тужиоца с обзиром да је он као запослени дужан да извршава радне обавезе савесно. Ради тога овом радњом тужилац је остварио повреду радне обавезе из члана 12 алинеја 22. Уговора о раду број 71 од 01.08.2002.године :неуредна предаја пазара, али и из његове тачке 33: необављање послова предвиђени актом о систематизацији. Међутим по правилу специјалитета реч је о повреди радне обавезе из тачке 22 чл. 12. Уговора о раду.

Тужилац с обзиром да је био возач -кондуктер био је и рачунополагач, а то значи дужну пажњу поштована правилима у погледу предаје пазара. Та правила тужилац није поштовао јер се послужио новцем послодавца у назначеном периоду за личне потребе неовлашћено.

Нема покриће навод жалбе тужиоца да је првостeпени суд учинио бројне повреде одредаба парничног поступка и из утврђеног чињеничног стања извео погрешне закључке.

Тврдња жалбе да суд није прихватио исказ тужиоца у делу у коме је он навео да је предао спорни пазар од 30.04.2012. године је из изведених доказа то не следи, занемарује чињенични опис радње који се ставља на терет тужиоцу и то да је тужилац у свом исказу са рочишта од 13.03.2013. године пред првостeпеним судом навео “тачни су наводи у пријави и решењу о отказу да ја спорних дана нисам уплаћивао пазар на време па сам пазар од 6.000,00 динара, који је требао предати 10.04.2012. године предао тек 17.04.2012. године”.

Ради тога, без значаја је и навод жалбе да је у последњем ставу образложења датог на страни 6 ожалбене пресуде наведено да је послодавац више пута тужиоца упозоравао на учињене повреде и у дужем периоду толерисао његово понашање. Ово и са разлога што је сама радња која је тужиоцу приписана као стварна и која је стварно стварана довољан разлог за отказ уговора о раду.

Супротно наводима жалбе тужиоца, разлози побијане пресуде су јасни, потпуни и довољни.

Са становишта субјективног односа тужилац умишљајно извршио назначену радњу јер је знао своје био дужности око предаје пазара али је поступио супротно прописаним правилима у погледу предавања пазара, и та правила није испоштовао. због чега је код изложеног остварен назначени отказни разлог.

Цењени су наводи из одговора на жалбу где се правилно закључује да је тужилац назначеном радњом остварио неуредно предавање пазара-пазар је предат у доцњи.

Правилно је и решење о накнади трошкова парничног поступка у делу става два изреке који се односи на тужиоца, с обзиром да се исто заснива на правилној примени члана 153 ЗПП.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 390 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа – судија
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)