Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.01.2015.

Гж1 4239/2014

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 4239/2014
Дана 06.01.2015. године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Радомира Кокотовића, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа адвокат АБ, против тужене Републике Србије Министарства правде, коју заступа Државно правобранилаштво у Београду, улица Немањина број 22-26, ради накнаде штете, вредност предмета спора 1.500.000,00 динара, одлучујући о изјављеним жалбама тужиље и тужене против пресуде Првог основног суда у Београду 12 П1 1010/13 од 07.07.2014. године, донео је на седници већа одржаној дана 06.01.2015. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 12П1 1010/13 од 07.07.2014. године и предмет УПУЋУЈЕ истом суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 12П1 1010/13 од 07.07.2014. године у ставу један изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиље па је обавезана тужена да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете услед душевних болова због повреде части и угледа права личности, право на правично на суђење исплати износ од 500.000,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, ставом два изреке одбијен је тужбени затхев тужиље којим је тражила да се обавеже тужена да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете услед душевних болова, због повреде части и угледа и права личности – права на правилно суђење, испалти износ од још 1.000.000,00 динара, као неоснован, ставом три изреке је обавезана тужена да тужиљи на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износи од 193.100.00 динара са законском затезном каматом од 07.07.2014. године па до исплате, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде.

Против ове пресуде жалбе су благовремено изјавили и то тужиља побијајући је у погледу одлуке садржане у ставу два њене изреке, а тужена побијајући је у погледу одлуке садржане у ставу један и три њене изреке, оба због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешене примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде на основу овлашћења из одредбе члана 386 ЗПП (“Службени гласник РС” број 72/2011), Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалбе су основане.

Према чињеничном утврђенњу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је тужиља била судија и вршилац дужности председника Општинског суда у Шапцу до 31.12.2009. године, да је одлуком Високог савета судства број 06.00.37/2009-01 од 25.12.2009. године утврђено да тужиља није изабрана, да је одлуком Уставног суда VIIIУ-420/2012 од 21.11.2012. године усвојена уставна жалба и тужиљи изјављена против одлуке Високог савета судства број 010-01-00260/2011-01 од 25.04.2012. године и та одлука поништена, да је у извршењу ове долуке Уставног суда Одлуку Високог савета судства број 06-00-75/2012-.01 од 03. 12.2012. године тужиља изабрана за судији Оснвоног суда у Шапцу, да је у извршењу те одлуке ВФ Председника Основног суда у Шапцу донео решење СуV-34-4-19/2012 од 31.12.2012. године којим је утврђено да тужиља као судија Основног суда у Шапцу остварује право и обавезе по основу рада у том суду од 31.12.2012. године.

Првостепени суд је полазећи од оваквог чињеничног утврђења нашао да је тужиља лишена судијске функције на незаконит начин,да је о томе била упозната шира јавност,да су се вести које су се односиле на неизабране судије приказивале у ударним телевизијским терминима да суо истом писани новински чланци да се код тужиље довели до повреде угледа и части и права личности и да тужиља има право на накнаду штете у смислу члана 200 ЗОО као последицу незаконитог поступка реизбор, због чега је тужиљи повређена час која представља скуп човекових врлина и субјективну категорију.

Овај закључак ожалбене пресуде, се за сада не може прихватити. Само доношење одлуке о неизбору тужиље за судију и чињеница да је та одлука незаконита није довољна за закључак да је на тај начин дошло до повреде угледа и части. Томе у прилог и то што је назначену одлуку донео Високог савет судства, као надлежан орган, а судије као подносиоци пријава а међу њима и тужиља , су знали да ће бити изложени примени критеријума. То што је тај орган повредио правила поступка и материјалног права и донео незакониту одлуку је имало за последицу њен поништај, али само по себи то није било довољно за закључак о постојању повреде части и угледа.

Због такве одлуке, неизабрани судија је имао разочарање, јер он зна своје стручне, радне и моралне квалитете. Међутим, сама та околност није довољна за закључак о постојању душевног бола због повреде части и угледа. Да би постојала повреда ових нематеријалних добара било је нужно да постоје чињенице којима се повређује част и углед тужиље.У том смислу било је нужно разјаснити да ли је у изјавама представника Високог савета судства или других надлежних органа било изјава којима се напада на част и углед тужиље индивидуално или се је она у тим изјавама могла препознати и с тим у вези које су то по схватању тужиље инкриминисане речи и зашто сматра да се оне на њу односе.

  Поред тога, првостепени суд досуђује назначени износ по више основа, иако је у смислу члана 200. ЗОО реч о самосталним основама накнаде нематеријалне штете, при чему повреда права на правично суђење није посебно могла бити вреднована као основ за накнаду штете, јер није издвојена из садржаја вредности износа који је досуђен тужиљи.

Првостепени суд цитира исказ тужиље да су грађани који су познавали судију били су изненађени таквом одлуком, њих је био много јер је радила радне спорове, извршење и водила земљишну књигу, где је број странака у то време био изузетно велики. То је такође потврда у прилог става да одлука о неизбору тужиље за судију ова одлука с обзиром да су где тужиља живи и ради, није довела до повреде угледа тужиље, али првостепени суд то није вредновао. То је посебан разлог чега се побијана пресуда мора укинути јер је заснована на битној повреди одредаба члана 347 став 2 тачака 12 ЗПП, нашта се основано указује наводима жалбе тужене.

Навод из жалбене пресуде да су званично даване изјаве преко средстава јавног информисања од стране Бориса Тадића, тадашњег председника, Нате Месаревић и Снежане Маловић, у то време председника ВСС односно министра правде, да је таквих изјава било много, за сада се не може вредновати као значајна за одлуку у овој парничној ствари, јер није разјашњено да ли је у тим изјавама индивидуализована тужиља и у односу на њу наведене чињенице које би довеле до повреде њене части и угледа.

Коначно, првостепени суд није водио рачуна да повреда части и угледа је посебан основ од повреде права на правично суђење као вида повреде права личности једног али и не и јединог.

У присуству ових разлога, ожалбена пресуда је морала бити укинута па и у погледу одлуке садржане у ставу два њене изреке, јер је у том делу побијана пресуда захваћена назначеним недостатком у погледу нераздвојеног основа потраживања.

Укинто је и решење о накнади трошкова парничног поступка, пошто ова одлука у том делу зависи и од коначног исхода спора.

Ради тога, првостепени суд ће у поновном поступку претходно позвати тужиљу да индивидуализује о којим се правима личности ради и да раздвоји потраживања по свим основима нематеријалне штете, поновиће доказ саслушањем тужиље и позвати је да индентификује исказе у којима је она посредно и/или непосредно наведена и који су подобни да повреде њену част и углед . Када правилно и потпуно утврди чињенично стање, првостепени суд ће донети правилну и на закону засновану одлуку у овој парничној ствари.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 391 став 1 и члана 392 ЗПП, одлучено је као у изреци овог решења.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)