Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
3.10.2014.

Гж1 4344/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ

Гж1 4344/13

Дана 03.10.2013.године

Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

 

 

            АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Бисерке Живановић, председника већа, Радомира Кокотовића и Љиљане Митић Поповић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене Републике Србије, Министарство унутрашњих послова, коју заступа Републичко јавно правобранилаштво, Београд, Немањина број 22-26, ради исплате, одлучујући о изјављеној жалби тужене на пресуду Првог основног суда у Београду П бр.92514/10 од 13.03.2012. године, у седници већа одржаној дана 03.10.2013. године, донео је

 

 

П Р Е С У Д У

 

            ОДБИЈА СЕ жалба тужене као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П бр.92514/10 од 13.03.2012. године.

 

 

О б р а з л о ж е њ е

 

            Пресудом Првог основног суда у Београду П бр.92514/10 од 13.03.2012. године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца и обавезана тужена да тужиоцу на име мање исплаћених плата за период од 21.09.2002. до 21.09.2005. године исплати укупан износ од 117.449,58 динара, са законском затезном каматом почев од доспелости сваког појединачног износа, ближе одређено овим ставом изреке. Ставом другим изреке обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове поступка у износу од 134.798,00 динара, са законском затезном каматом од 13.03.2012. године, као дана пресуђења, па до исплате.

 

            Против ове пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом као у жалби.

            Испитујући правилност ожалбене пресуде, у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.125/04, 111/09), у вези члана 506 став 1 новог Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.72/11), Апелациони суд у Београду је нашао:

 

            Жалба тужене је неоснована.

 

            У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка предвиђене одредбом члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити се жалбом указује на друге повреде поступка које би биле битне.

 

            Према утврђеном чињеничном стању у поступку пред првостепеним судом произлази да је тужилац запослен код тужене на радном месту полицајца – УОСЛ – Полицијска испостава за безбедност на железници I категорија – Управа полиције – Полицијска управа за Град Београд, те да је на то радно место распоређен са даном 01.07.2006. године, од када му се врши исплата плате по коефицијентима 9,96, 7,34 и 1,79 и да укупни коефицијент плате за тужиоца износи 19,09. Утврђено је да је тужилац у периоду од 01.09.2003. године до 21.09.2005. године обављао послове пратње воза и довођења лица по налогу и остваривао прековремени рад у укупном трајању од 957 часова, а да му тужена није исплаћивала припадајућу накнаду у овом наведеном периоду, већ да му је зарада исплаћивана само по редовном коефицијенту јер није утврђен коефицијент за обрачун плате у износу од 30 – 50%, као номинално већи од других државних службеника, а који нису имали ових нередовности. С обзиром на овако утврђено чињенично стање, првостeпени суд је закључио да тужиоцу припада право на увећану зараду на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад за наведени спорни период, а све применом одредбе члана 47 Закона о унутрашњим пословима и члана 4 Правилника о платама, а имајући у виду и Одлуку Уставног суда Уж бр.1530/2008 од 21.01.2010. године. Висину тужбеног захтева првостeпени суд је досудио с обзиром на налаз и мишљење вештака економско – финансијске струке ВВ.

 

            На овако потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостeпени суд је правилно применио и материјално право, дајући за своју одлуку довољне и јасне разлоге које у свему прихвата и овај суд.

 

            Наиме, према одредбама Закона о унутрашњим пословима, на раднике Министарства унутрашњих послова примењивали су се и прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није било другачије одређено (одредба члана 37). Због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима, о чему се управо ради у овом случају, обезбеђивало се најмање 30% увећања средстава за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале у Министарству унутрашњих послова и других министарстава, при чему звање, напредовање плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и других питања из радних односа уређивала су се прописом министра у складу са законом. Законом о унутрашњим пословима престао је да важи ступањем на снагу Закона о полицији, тачније 29.11.2005. године.

 

            Након ступања на снагу овог закона, на плате запослених, што значи и у односу на тужиоца као запосленог код тужене и даље су се примењивале одредбе до тада важећих прописа (Закон о унутрашњим пословима и Закон о платама у државним органима и јавним службама). У наведеном спорном периоду примењивао се Закон о унутрашњим пословима и додаци на плату исплаћивани су, између осталог, у случају прековременог, ноћног рада и рада на дане државних и верских празника, осим ако тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Из утврђеног чињеничног стања произлази, да увећање коефицијента од 30% по основу посебних услова рада, тужиоцу није плаћен прековремени рад, рад ноћу и рад у дане државних и верских празника, па је правилна одлука првостeпеног суда којом је тужена обавезана на исплату износа означених као у изреци ожалбене пресуде за спорни период од септембра 2002. године до закључно септембра 2005. године. Ово стога што увећање зараде по наведеним основима није посебно вреднован, у смислу члана 5 Закона о платама у државним органима и јавним службама, већ је увећана плата због услова рада која не обухвата и додатке на плату. Ово право на увећање зараде по наведеним основима припада све до доношења нових решења о утврђивању коефицијента за обрачун плате за 30% номинално већи од коефицијента за друге државне службенике.

 

            Тај став је заузет и у одлуци Уставног суда Уж бр.4045/2012 од 20.06.2013. године. Вредност новчаних износа није била спорна, а тужена у вези са тим није пружила доказе да су донета нова решења по Закону о полицији и тим решењима утврђени коефицијенти већи за 30% у односу на друге државне службенике.

           

            Суд је побијану пресуду испитивао пазећи по службеној дужности на битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку, као и на правилну примену материјалног права, с обзиром да жалба која је поднета благовремено нема образложење.

 

            Одлука о трошковима парничног поступка донета је правилном применом одредбе члана 149 и 150 Закона о парнично поступку.

           

            Са изложеног, на основу одредбе члана 375 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.125/04, 111/09), а у вези одредбе члана 506 став 1 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.72/11), одлучено је као у изреци.

 

Председник већа – судија

Бисерка Живановић, с.р.

 

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)