Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
11.11.2011.

Гж1 4461/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 бр.4461/10
Дана 11.11.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Бисерке Живановић, председника већа, Радомира Кокотовића и Александре Спирковске, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА из _, чији је пуномоћник адв.АБ из _, против туженог "ББ" д.о.о. из _, чији је пуномоћник адв.БА из _, ради исплате зараде и трошкова превоза, одлучујући о жалби туженог, изјављеној против пресуде Општинског суда у Пожаревцу П1.88/07-48 од 16.09.2009. године, у седници већа одржаној дана 11.11.2011. године, донео је

П Р Е С У Д У


ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Општинског суда у Пожаревцу П1.88/07-48 од 16.09.2009. године, у ставу трећем и шестом њене изреке, а жалба туженог у том делу ОДБИЈА као неоснована.

О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Општинског суда у Пожаревцу П1.88/07-48 од 16.09.2009. године, ставом првим изреке обавезан је тужени да тужиљи на име неисплаћеног дела зараде за јануар 2006. и неисплаћене зараде – накнаде зараде за фебруар, март, мај, децембар 2006. и јануар, фебруар, март, април, мај 2007. године, исплати месечне износе у вредностима као у његовом садржају, са законском затезном каматом за сваки месец посебно, почев од првог у наредном месецу, па до исплате. Ставом другим обавезан је тужени да тужиљи на име минималне зараде исплаћене по подношењу тужбе и то за април 2005, мај 2005, јун 2005, децембар 2005. и дела зараде за јануар 2006. године, исплати законску затезну камату и то на месечне износе у вредностима и од датума до датума као у његовом садржају. Ставом трећим обавезан је тужени да тужиљи на име накнаде трошкова превоза на посао и са посла у периоду од 01. јуна 2004. године, закључно са 31. мајем 2007. године, исплати месечне износе у вредностима као у његовом садржају, са законском затезном каматом за сваки месец посебно, почев од првог у наредном месецу, па до исплате. Ставом четвртим за веће тражење исплате трошкова превоза, са законском затезном каматом од досуђене у ставу трећем изреке пресуде, тужбени захтев тужиље је одбијен као неоснован. Ставом петим обавезан је тужени да на име тужиље уплати доприносе за обавезно социјално осигурање за период од 01.06.2004. до 31.12.2006. године, а према прописаној основици, по захтеву стручности за тужиљу, сагласно закону. Ставом шестим обавезан је тужени да тужиљи накнади парничне трошкове у износу од 86.625,00 динара.

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу, побијајући је у ставу трећем и шестом њене изреке, због битне повреде поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом као у жалби.

Испитујући правилност ожалбене пресуде, у границама овлашћења прописаних чланом 372 Закона о парничном поступку, овај суд је нашао да је жалба туженог неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде, у односу на њен потврђујући део, нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити друге битне повреде одредаба парничног поступа, које би биле од утицаја на њену правилност и законитост у том делу.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде, у побијаном делу њене изреке, следи: да је тужиља била у радном односу код туженог од 01.06.2004. до 31.05.2007. године, да је становала у аа, а да је њено радно место било у вв, да је удаљеност од места становања до места рада у једном правцу дуже од 3 километра, да тужени тужиљи није исплатио накнаду трошкова превоза од 01.06.2004. до 31.05.2007. године, осим за месец новембар 2005. године, за који месец је обезбедио тужиљи трошкове превоза у висини месечне аутобуске карте у износу од 1.050,00 динара. Такође, утврђено је да је вредност накнаде за превоз новчано исказана у износима, за период и са датумом доспелости као у садржају става трећег изреке ожалбене пресуде.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепeни суд је правилно применио материјално право, у побијаном делу изреке ожалбене пресуде, дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд, као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 43 Појединачног колективног уговора туженог, предузеће је дужно да запосленима обезбеди месечне карте за јавни превоз на посао и са посла, с тим да радници који не могу да користе јавни превоз могу накнаду за превоз остварити у новцу у висини од 100% од цене месечне карте, на раздаљини преко 3 километра од седишта предузећа.

Поштујући ову правну норму, материјална претпоставка за остваривање права на накнаду трошкова јавног превоза на посао и са посла је да запослени користи јавни превоз на раздаљини преко три километра од седишта предузећа.

Тужиља користи јавни превоз на раздаљини од места становања до места рада и обратно у једном правцу више од 3 километра, па зато је правилан закључак из ожалбене пресуде да постоји обавеза туженог послодавца да тужиљи испуни облигацију из овог основа, применом правила из члана 295 Закона о облигационим односима.

Правилна је и одлука о висини накнаде трошкова превоза, а жалба у том делу и нема разлога.

Правилна је и одлука о камати на износе накнаде трошкова превоза, јер се иста заснива на правилној примени члана 277 и 324 став 1 Закона о облигационим односима.

Навод жалбе да првостепeни суд ничим не образлаже своју одлуку у побијаном делу изреке ожалбене пресуде, што би могло да указује на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 Закона о парничном поступку, нема своје чињенично покриће. У ожалбеној пресуди су дати јасни и потпуни разлози у овом делу.

Навод жалбе да трошкови превоза тужиљи не припадају, нема своје покриће у резултатима изведених доказа.

Околност да тужиља станује у месту где је седиште туженог, није правно важна чињеница у смислу члана 43 Појединачног колективног уговора, јер је по слову назначене норме меродавна раздаљина од седишта предузећа – преко три километра, а не назначена околност.

Разлог из ожалбене пресуде који се односи на њено не позивање на правну норму, такође је правно погрешан. Супротно, на стр.5 ожалбене пресуде цитирају се меродавне правне норме.

Супротно наводима жалбе, правилно је и решење садржано у ставу шестом изреке побијане пресуде, јер се исто заснива на правилној примени члана 149 и 150 Закона о парничном поступку.

Са изложеног, на основу одредбе члана 375 Закона о парничном поступку, одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа – судија
Бисерка Живановић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)