Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
21.04.2010.

Гж1 4716/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 4716/10
Дана 21.04.2010. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Бисерке Живановић, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене ПД за трговину и угоститељство "ББ", ради накнаде штете, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Другог основног суда у Београду – Судска јединица у Лазаревцу П1. 285/08 од 26.01.2010. године, у седници већа одржаној дана 21.04.2010. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог основног суда у Београду – Судска јединица у Лазаревцу П1. 285/08 од 26.01.2010. године у ставу првом и трећем њене изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог основног суда у Београду П1. 285/08 од 26.01.2010. године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиље и обавезан тужени да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете плати и то на име душевних болова због умањења животне активности износ од 50.000,00 динара, на име претрпљених физичких болова износ од 50.000,00 динара и на име претрпљеног страха износ од 40.000,00 динара, што све укупно износи 140.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 26.01.2010. године до исплате, док је ставом другим изреке одбијен тужбени захтев тужиље преко износа досуђеног ставом првим изреке па до траженог износа и то на име претрпљених болова 100.000,00 динара, на име претрпљеног страха 50.000,00 динара. Ставом трећим изреке обавезана је тужена да тужиљи на име трошкова парничног поступка плати износ од 70.000,00 динара, све у року од 8 дана.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у побијаном делу, Апелациони суд у Београду је применом одредбе члана 372. ЗПП оценио да је жалба тужене неоснована.

У спроведеном првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члан 361. став 2. тачка 1., 2., 5., 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, као ни друге битне повреде одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на законитост и правилност ожалбене пресуде у побијаном делу.

Из чињеничног утврђења у првостепеном поступку у погледу одлуке садржане у потврђујућем делу изреке ожалбене пресуде следи: да је тужиља запослена код тужене на пословима чувара портира, повређена дана 07.08.2008. године у 5,50 часова на радном месту, приликом редовног обиласка објекта на тераси ресторана. Наиме, тужиља је у моменту повређивања радила у ноћној смени која је трајала од 19,00 часова претходног дана до 07.00 часова наредног дана. Радила је сама у смени. Обављала је посао без оружја и одговарајуће обуке. Наведеног јутра вршила је редован обилазак објекта и у току ноћи изашла је на терасу ресторана. Том приликом испод стола је искочио велики пас пред тужиљу, од чега се тужиља уплашила, нагло тргла и осетила јак бол у пределу десне лопатице. Том приликом тужиља је претрпела повреду у виду уганућа зглобова кичменог стуба грудне регије и истегнућа мишића поред кичменог стуба грудне регије, које се квалификују збирно као лака телесна повреда. На рочишту дана 26.01.2010. године вештак је навео да умањење опште животне активности тужиље износи 5%, да се исто огледа у умањењу животне активности које захтевају дуготрајно стајање и ход, подизање и ношење већих терета. Што се тиче интензитета физичких болова утврђено је да је тужиља трпела јаке болове у трајању од 5 дана, болове средњег интензитета у трајању од 10 дана и слабог интензитета у трајању од 15 дана. Трпела је јак страх и то примарни у трајању од пар минута, секундарни страх у трајању од 5 до 6 сати, а затим умерен страх у трајању од 3 недеље, који је прешао у страх слабог интензитета у трајању од 1,5 месец.

Имајући у виду напред утврђено чињенично стање првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиље делимично основан, будући да се тужиља повредила на радном месту у радно време, обављајући своје редовне послове због чега јој је досудио износе на име накнаде штете као у изреци ожалбене пресуде са припадајућом законском затезном каматом. При наведеном закључио је да тужиља није поступала супротно упутству за радника обезбеђења због чега непостоји допринос тужиље насталој штети.

Супротно наводима жалбе првостепени суд је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право.

Наиме, правилно је првостепени суд закључио да је тужени одговоран да тужиљи накнади нематеријалну штету имајући у виду да је повреда тужиље у узрочно последичној вези са радом код туженог. Наиме, тужиља је тада радила на пословима чувара – портира, на дежурству са циљем да обезбеђује имовину туженог. Ти послови по природи ствари представљају опасну делатност. Тужиља је наведеног јутра (6 часова) када је изашла на терасу, обилазећи објекат, уплашила се и нагло тргла, када је испод једног стола искочио пас. Иначе, тужиља је наведеног јутра обављала редовне послове, осматрала простор у складу са упутством како то правилно закључује и првостепени суд. Како је у питању делатност која обухвата обезбеђење и чување објекта од неочекиваних напада, а у којима је садржан ризик од повређивања, таква делатност представља опасну делатност а ризик од њеног обављања, супротно наводима жалбе сноси тужени као организатор делатности који је зато материјално одговоран за штету која настане у њеном обављању применом правила из одредбе члана 173. у вези одредбе члана 154. став 1. Закона о облигационим односима, а по ком упутству је тужиља дужна прво да осмотри простор дуж ограде, поред пута и око зграде, што је тужиља неспорно и чинила.

При томе реакција тужиље је била природна и не може се приписати њеној непажњи већ је то био одговор на неочекивану опасност насталу у простору туженог за време вршења послова тужиље.

Такође су неосновани наводи жалбе да тужиља није претрпела последице повреде, односно да нема доказа да се критичног дана догодила и сама повреда. Чињеница да је инвалидска комисија утврдила да код тужиље није дошло до настанка инвалидитета ни у једном проценту је без утицаја посебно у ситуацији када је стални судски вештак управо и ценио извештај инвалидске комисије – обрачун накнаде за осигурање, након чега је и изјавио да се комисија бавила умањењем радне способности а да је задатак вештака умањење животне активности, због чега су то две различите категорије. Супротно вештак је у овом поступку утврдио да умањење опште животне активности код тужиље износи 5%.

Ово зато што је и сам тужени сачинио Извештај о повреди на раду, у односу на ову повреду а меродавну чињеницу утврдио је из исказа тужиље, а тужени није приложио и предложио доказ за супротно.

Како се наводима из жалбе не доводи у сумњу законитост и правилност ожалбене пресуде у побијаном делу, Апелациони суд у Београду је применом одредбе члана 375. ЗПП одбио жалбу тужене као неосновану и потврдио првостепену пресуду у ставу првом изреке, потврђујући и одлуку о трошковима поступка, садржано у ставу трећем изреке ожалбене пресуде, која је донета правилном применом одредби чланова 149. и 150. ЗПП.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)