Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
11.01.2019.

Гж1 483/2018

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 483/2018
11.01.2019. године
Београд

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Невенке Калуђеровић, председника већа, Зорице Смирчић и Зорице Вељић, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА, чији је пуномоћник адв. АБ, против туженог Института "АА", чији је пуномоћник АБ1, ради поништаја решења и враћања на рад, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Другог основног суда у Београду П1.бр.30/16 од 15.11.2017. године, у седници већа одржаној 11.01.2019. године, донео


П Р Е С У Д У
  
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Другог основног суда у Београду П1.бр.30/16 од 15.11.2017. године.
 
О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог основног суда у Београду П1.бр.30/16 од 15.11.2017. године ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиље и поништено као незаконито решење туженог број 6342/1 од 19.11.2015. године, којим је тужиљи отказан уговор о раду а тужени обавезан да тужиљу врати на рад; ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 88.500,00 динара са законском затезном каматом почев од 15.11.2017. године до исплате, а ставом трећим изреке одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова које је у поступку пред првостепеним судом имао.

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу побијајући је у целости из свих законом прописаних разлога.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 386 ЗПП-а, Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба туженог неоснована.

  У поступку доношења ожалбене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП-а на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити друге битне повреде одредаба парничног поступка на које се указује жалбом.
 
Према чињеничном стању утврђеном у првостeпеном поступку, тужиља је засновала радни однос код туженог Уговором о раду од 21.12.2007. године ради обављања послова помоћног радника, а назначене послове по Анексу уговора о раду од 25.10.2011. године обављала је у Одсеку за серуме и лабараторијске животиње. Оспореним решењем од 19.11.2015. године тужиљи је отказан уговор о раду због престанка потребе за обављањем посла на којима је радила услед организационих промена у институту уз исплату отпремнине. Према разлозима садржаним у оспореном решењу дана 19.11.2015. године ступио је на снагу Правилник о организацији и систематизацији послова у институту, на основу кога је услед организационих промена престала потреба за обављањем послова помоћног радника у Одсеку за серуме и лабараторијске животиње, Службе за бактериолошку производњу на којима је запослена радила, а институт није у могућности да запосленој обезбеди неку од мера за запошљавање код послодавца. Оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је на основу Одлуке Владе Републике Србије о максималном броју запослених тужени донео нов Правилник о организацији и систематизацији послова код туженог од 19.11.2015. године на основу којих је смањен број извршилаца на радном месту помоћни радник на нивоу института, да је услед организационих промена насталих ступањем на снагу назначеног правилника, деветнаесторо запослених оглашено вишком и да с обзиром на укупан број запослених, тужени није био дужан да донесе Програм решавања вишка запослених, да је назначеним правилником промењен назив радног места помоћног радника у физичког радника и да је у Одсеку за серуме и лабараторијске животиње, Службе за бактериолошку производњу за назначено радно место као потребан број извршилаца наведено осам извршилаца и да је опис назначених послова у битном истоврсан. До закључења расправе пред првостепеним судом, тужени није предочио доказе да је утврдио критеријуме за одређивање вишка запослених и да је применом утврђених критеријума тужиља проглашена за запосленог за чијим је радом престала потреба.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостeпени суд је оценио да доношењем назначеног Правилника о организацији и систематизацији радних места послови помоћног односно физичког радника у Служби за бактериолошку производњу нису укинути, већ је на овим пословима смањен број извршилаца на нивоу института, што подразумева обавезу послодавца да применом критеријума одреди запосленог који је вишак, без обзира на чињеницу да с обзиром на укупан број запослених у односу на број запослених који су оглашени вишком, тужени није имао обавезу доношења Програма решавања вишка запослених, па је као основан усвојио постављени тужбени захтев за поништај оспореног решења о отказу уговора о раду.

Доносећи одлуку садржану у ставу првом изреке ожалбене пресуде, првостепени суд је на правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право а за своју одлуку дао разлоге које у битном прихвата и овај суд.

Према правилима из члана 179 тачка 5 тачка 1 новела Закона о раду (“Службени гласник РС” бр.24/05...75/14), послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоје оправдани разлози који се односе на потребе послодавца и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла.

Поштујући наведену норму, запосленом из овог отказног разлога може бити отказан уговор о раду само ако је услед технолошких, економских или организационих промена код послодавца стварно престала потреба за обављањем одређеног посла, или је дошло до смањења обима посла.

У конкретном случају Правилником о организацији и систематизацији послова код туженог који је ступио на правну снагу дана 19.11.2015. године нису укинути послови помоћног радника у Одсеку за серуме и лабораторијске животиње, Служби за бактериолошку производњу, већ је промењен назив ових послова у послове физичког радника са осам извршилаца (садржај ових послова остао је у битном неизмењен), и на нивоу Института смањен броја извршилаца на тим пословима .

Према правилима из члана 193 Закона о раду, запосленом се у писаном облику доставља решење о остваривању права, обавеза и одговорности, са образложењем и поуком о правном леку. Када је разлог за отказ уговора о раду престанак потребе за радом запосленог услед организационих промена којим се на одређеним пословима смањује број извршилаца, образложење решења којим се запосленом отказује уговор о раду, мора да садржи разлоге с позивом на које се послодавац између већег броја извршилаца одлучио да одређеном запосленом откаже уговор о раду.

У конкретном случају, до закључења расправе пред првостепеним судом тужени није предочио доказе да је одредио критеријуме за одређивање вишка запослених, нити је у образложењу оспореног решења дао разлоге због којих је одлучио да је тужиља вишак запослених којој мора бити отказан уговор о раду, што је довољан разлог незаконитости оспореног решења.

Одређивање запосленог коме престаје радни однос услед организационих промена због смањења броја извршилаца на одређеним пословима не може бити извршено произвољно, па сви запослени на таквим пословима морају бити изложени конкуренцији применом критеријума које послодавац сам утврђује, а којима се искључује арбитрарност и дискриминација запослених. Зато одсуство обавезе послодавца да сачини Програм решавања вишка запослених не искључује његову обавезу да у случају смањења броја запослених на одређеним пословима услед организационих промена утврди критеријуме за одређивање вишка запослених и њиховом применом одреди запосленог за чијим радом престаје потреба.

Из изложених разлога неосновано се жалбом туженог ожалбена пресуда побија због погрешне примене материјалног права тврдњом да у конкретном случају није постојао нормативни основ за утврђивање и примену критеријума за одређивање вишка запослених, јер је та обавеза према правилима прописаних Законом о раду, постоји само у случају дужности послодавца да донесе програм решавања вишка запослених.

Странке су дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и предложе доказе којима се утврђују те чињенице. Суд ће да размотри и утврди само чињенице које су странке изнеле и да изведе само доказе које су странке предложиле, ако законом није другачије прописано (члан 7).

Ако суд на основу изведених доказа не може са сигурношћу да утврди неку чињеницу о постојању чињенице примениће правила о терету доказивања. Странка која оспорава постојање неког права сноси терет доказивања чињенице која је спречила настанак или остваривање права или услед које је право престало да постоји ако законом није другачије прописано (члан 231 ЗПП-а).

Поштујући наведена правила парничног поступка, на туженом послодавцу је терет доказивања чињенице да је доношењу оспореног решења о отказу уговора о раду тужиљи претходило оцењивање рада тужиље и других запослених на истим пословима. Супротно наведеним правилима, тужени до закључења расправе пред првостепеним судом на ове околности није предочио доказе, образложење оспореног решења не садржи чињеничне наводе да је оценом резултата рада тужиља оглашена за запослену за чијим је радом престала потреба, па се неосновано жалбом туженог побија правилност ожалбене пресуде тврдњом да је у погледу ове важне чињенице, чињенично стање остало непотпуно утврђено.

Последица поништаја незаконите одлуке послодавца о престанку радног односа запосленом у смислу правила из члана 191 Закона о раду, је реституција права запосленог, па је као правилна потврђена и одлука којом је обавезан тужени да тужиљу врати на рад.  

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставовима другом и трећем изреке ожалбене одлуке, јер је донета правилном применом правила из члана 153 и 154 ЗПП-а.

Из изложених разлога, применом одредбе члана 390 ЗПП-а (“Службени гласник РС” бр.72/11 ... 55/14), одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа-судија
Невенка Калуђеровић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)