Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
18.01.2013.

Гж1 5260/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 5260/11
Дана 18.01.2012. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа у парници из радног односа тужиоца АА кога заступа адвокат АБ, против тужене РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ – МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА коју заступа Републичко јавно правобранилаштво у Београду, ул. Немањина бр.26, ради накнаде штете, вредност предмета спора 258.662,15 динара, одлучујући о изјављеној жалби тужене против пресуде Првог основног суда у Београду 14 П1.10147/10 од 02.09.2011.године, донео је у седници већа одржаној дана 18.01.2012.године


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 114 П1-10147/10 од 02.09.2011.године у ставу један, два, три, четири и шест њене изреке.

ОДБИЈА СЕ захтев тужене да се обавеже тужилац да му накнади трошкове парничног поступка по жалби.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 14 П1-10147/10 од 02.09.2011.године у ставу један изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца и обавезана тужена да тужиоцу накнади материјалну штету у виду изгубљене зараде за период почев од 17.08.1998.године до 31.12.2002.године укупан износ од 258.662,15 динара и то:

-новчане износе у вредности и за период као у његовом садржају са каматом по закону о висини стопе затезне камате на сваки појединачни месечни износ неисплаћене зараде почев од 20. у текућем месецу за претходни месец па до исплате а у року од 15 дана од пријема писменог отправка пресуде под претњом принудног извршења, ставом два изреке обавезана је тужена да за тужиоца уплати доприносе за обавезно пензијско и инвалидско осигурање Републичком фонду ПИО, доприносе за обавезно здравствено осигурање Републичком фонду за здравствено осигурање и доприносе за обавезно осигурање за случај незапослености надлежном фонду за осигурање незапослености а на неисплаћену зараду из претходног става изреке пресуде и за период од 17.08.1998.године до 31.12.2002.године а по законским стопама важећим на дан уплате доприноса и у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде под претњом принудног извршења, ставом три изреке обавезана је тужена да тужиоцу плати на име накнаде штете због неискоришћеног регреса за коришћење годишњег одмора за 1998, 1999, 2000, 2001 и 2002.годину укупан износ од 17.476,00 динара и то новчане износе у вредности и са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају све у року од 15 дана по пријему писменог отправка пресуде под претњом принудног извршења, ставом четири изреке обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 244.000,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде под претњом принудног извршења, ставом пет изреке одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка преко досуђеног износа од 244.000,00 динара, док је ставом шест изреке одбијен захтев туженог за накнаду трошкова парничног поступка.

Против ове пресуде у погледу одлуке садржане у ставу један, два, три, четири и шест њене изреке тужена је благовремено изјавила жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права са захтевом за накнаду трошкова поступка по жалби.

Тужилац је поднео одговор на жалбу.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у ожалбеном делу њене изреке у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду, као другостепени суд је нашао:

-жалба је неоснована.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде у побијаном делу њене изреке следи: да је дисциплински тужилац поднео оптужницу против тужиоца на радном месту полицајца у СПП Суботица дана 18.12.1998.године зато што је дана 13.09.1998.године одбио наређење да иде на извршење безбедоносних задатака на територији АП Косово и Метохија што је квалификовано као тежа повреда радне обавезе из члана 50 став 1 тачка 1 Закона о унутрашњим пословима, да је дисциплинском пресудом 04 број 116-490/98 од 03.11.1998.године тужилац оглашен кривим што је дана 13.08.1998.године одбио наређење да иде на извршење посебно безбедоносних задатака на територији АП Косово и Метохија због чега му је изречена дисциплинска мера престанка радног односа, да је пресудом Вишег дисциплинског суда у Министарству унутрашњих послова ВДС.бр.540/98 од 18.12.1998.године одбијена као неоснована жалба тужиоца изјављена против ове пресуде а побијана пресуда потврђена, да је пресудом Првог основног суда у Београду П1.бр.1310 од 11.05.2007.године у ставу један изреке усвојен тужбени захтев тужиоца и поништене назначене дисциплинске пресуде и обавезана тужена да тужиоца врати на рад на досадашње радно место вође смене у станици Пограничне полиције Суботица – Управа пограничне полиције за странце и Управне послове у року од 8 дана од дана пријема пресуде, да је ова пресуда у овом делу изреке потврђена пресудом Апелационог суда у Београду Гж1.1399/10 од 03.03.2010.године са разлога што је наступила застарелост вођења дисциплинског поступка, да је у време извршења приписане му радње његова способност да схвати значај својих радњи и да управља својим поступцима била умањена до битног али не и битно, да је тужилац с обзиром на стање које је доживео за време боравка на Косову и Метохији када му је погинуо друг као и двојица колега из бункера из ОУПа Лесковац тражио одлагање за повратак поново на Косово због свога психичког стања, да је у назначеном периоду дошло до знатног слабљења његове психички и физичке енергије и психичке равнотеже те до извесних знакова дезинтеграције његових психичких функција слабило његово схватање и расуђивање као и да би тужилац да је радио у периоду од 17.08.1998.године до 31.12.2002.године примио новчане износе у вредности и са законском затезном каматом од датума доспелости као у садржају става један изреке ожалбене пресуде, односно новчане износе регреса за годишњи одмор за 1998, 1999, 2000, 2001, 2002.годину у вредности и са датумом доспелости као у ставу три изреке побијане пресуде односно да би му били уплаћени доприноси за пензијско и инвалидско осигурање, доприноси за здравствено осигурање и доприноси за осигурање за случај незапослености за исти период.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле у погледу одлуке садржане у побијаном делу њене изреке.

Правилан је и закључак ожалбене пресуде да постоји материјално правна одговорност тужене за штету коју је тужилац претрпео доношењем назначених незаконитих аката тужене а на основу правила из одредбе члана 172 став 1 у вези члана 154 став 1 Закона о облигационим односима.

При томе околност да је због застарелости дисциплинског поступка дошло до поништаја назначених дисциплинских пресуда не утиче са становишта грађанско правне одговорности туженог и одговора на питање постојање доприноса тужиоца сопственој штети на другачији закључак у погледу примене правила из одредбе члана 192 Закона о облигационим односима. Тужилац својим радњама није допринео покретању и вођењу назначеног дисциплинског поступка. Наиме, тужилац је полицајац, имао је налог да врши безбедоносни задатак на Косову у ратним условима, а у тој ситуацији с обзиром на његово психичко стање тужилац је због своје умањене способности оправдано одбио да прихвати наређење дана 13.08.1998.године да иде на извршење безбедоносних задатака на територији Косова и Метохије. Ово са разлога што је код тужиоца у то време дошло до знатног слабљења његове психичке равнотеже и до извесних знакова дезинтеграције његових психичких функција што је у знатној мери слабило његово схватање и расуђивање. У тој ситуацији понашање тужиоца је било у складу са чланом 50 став 1 Закона о заштити на раду („Службени гласник РС“ број 42/91.... - пропис тада важећи). Према тој правној норми радник је дужан да ради са пуном пажњом ради безбедности свог живота и здравља као и живота и здравља осталих радника. Последица тога је дужност запосленог да одбије да ради у ситуацији када сматра да није здравствено способан да извршава поверене му послове односно радне задатке. Тужиоцу су били поверени безбедоносни задаци што подразумева потпуну психофизичку спремност за њихово обављање. Зато тужилац с обзиром на дезинтеграцију његових психичких функција и смањење психичке способности до битног није ни по схватању суда био у могућности да обавља те послове. Поред тога у смислу члана 59 став 1 овог закона када радник одбије да ради због тога што сматра да му прети непосредна опасност по живот и здравље а послодавац сматра да поступак радника није оправдан дужан је да одмах извести надлежну инспекцију рада.

Овде је тужилац оправдано одбио да поступи по назначеној наредби за извршење безбедоносног задатка па је тужена страна била дужна или да спроведе надзор ради провере оправданости ових разлога или да их прихвати тужиочево одбијање извршења радног задатка као извињавајући разлог.

То све није учињено нити жалба прилаже и предлаже доказе за супротно. Ради тога тужилац како то правилно закључује првостепени суд у ожалбеној пресуди није допринео покретању ни вођењу дисциплинског поступка па нема ни основа за сразмерно снижење накнаде штете применом правила из члана 192 ЗОО односно за искључење грађанско правне одговорности тужене за насталу штету тужиоцу због изгубљене зараде и неоствареног регреса односно не уплате доприноса.

Правилна је и одлука о обиму накнаде штете јер се иста заснива на правилној примени одредбе члана 185 став 1 и 2 Закона о облигационим односима.

Правилна је и одлука о камати јер се иста заснива на правилној примени одредби члана 186, 277 и 324 став 1 ЗОО.

Немају покриће наводи жалбе тужене да је побијана пресуда заснована на битним повредама одредаба парничног поступка из члана 361 став 1 у вези члана 8, 230, и 384 став 2 ЗПП. Супротно наводима жалбе тужене првостепени суд је поступио у свему по налозима из решења Апелационог суда у Београду Гж1.3099/10 од 03.03.2010.године.

Разлози побијане пресуде су јасни, потпуни и разумљиви.

Наиме, тачно је да је према Налазу и мишљењу вештака утврђено да је способност тужиоца смањена до битног али не и битно, али то утврђује и првостепени суд у ожалбеној пресуди (став 2 на страни 6 њеног образложења). Ради тога када првостепени суд у даљем тексту образложења побијане пресуде изводи из тога погрешан закључак да тужилац није био способан да схвати значај и да управља својим поступцима тада тај исказ који је и по схватању овог суда погрешно употребљен не може водити укидању ожалбене пресуде. Ово са разлога што је одлучно да ли је тужилац у време када је добио назначени безбедоносни задатак био радно способан за борбене задатке на Косову или не. С обзиром на утврђено тужилац за извршење тих безбедоносних задатака није био способан, а поред тога нема доказа да је тужена страна поступила у складу са чланом 59 став 1 Закона о заштити на раду. У присуству ових разлога одбијање тужиоца да поступи по назначеној наредби ради извршења безбедоносних задатака било је оправдано и не може зато бити основа за његов допринос сопственој штети.

Навод жалбе да се тужилац ни пре ни после спорног догађаја није психијатријски лечио нити психолошки саветовао у присуству претходних разлога је без значаја. Тужилац није психички оболела особа али је због догађаја и психичког стања у коме се је због тога нашао у датој ситуацији био радно неспособан да изврши безбедоносни задатак а тужени са становишта медицинских разлога и доказа супротно није потврдио .

Позивање жалбе тужене на изјаву тужиоца од 13.08.1998.године и с тим у вези да је обављање свог службеног задатка он условио тражећи побољшањем руковођења и командовања и равномерним ангажовањем свих осталих припадника МУПа туженој не користи с обзиром на претходно изложене разлоге.

Разлози у приложеној изјави уз жалбу који указују на рад без слободног дана указују на узрок стања у коме се је тужилац због тога могао наћи у погледу своје способности да обавља безбедоносне задатке што је био разлог за њихову проверу у смислу чл.59 став 1. Закона о заштити на раду . То исто важи и у погледу указаних грешки у командовању („нестручно руковођење старешина...“), али наравно другим видом провере.

Позивање ожалбене пресуде на одредбу члана 191 Закона о радним односима занемарује време одбијања извршења безбедоносног задатка па се због тога не може приписати ожалбеној пресуди грешка посебно не она која би била укидног карактера.

Поред тога погрешна правна квалификација не штети када и на основу правилне правне квалификације следи исти закључак.

Нема основа ни за застарелост потраживања имајући у виду време када је пресуда којом су поништене дисциплинске пресуде постала правноснажна и правила из одредбе члана 376 став 1 ЗОО.

Правилно је и решење о накнади трошкова парничног поступка и то позитивно решење садржано у ставу четири изреке побијане пресуде и негативно решење по захтеву туженог садржано у ставу шест изреке побијане пресуде јер се оба та решења заснивају на правилној примени одредби члана 149 и 150 ЗПП.

Тужена није успела у поступку по жалби, па зато нема право на накнаду трошкова парничног поступка ни у том стадијуму.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 и члана 161 став 1 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)