Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
23.04.2014.

Гж1 5286/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 5286/13
Дана 23.04.2014.године
Б Е О Г Р А Д
Немањина бр.9


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Снежане Витошевић и Весне Мартиновић, чланова већа, у парници из радног односа тужилаца ААи АА1, чији је заједнички пуномоћник АБ, адвокат против туженог Акционарско друштво "АА", чији је пуномоћник БА, адвокат, ради исплате разлике зарада, накнаде за топли оброк, регреса за годишњи одмор и доприноса за ПИО, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву, Судска јединица у Љигу П1 бр.518/12 од 17.12.2012. године, исправљена решењем Основног суда у Ваљеву, Судска јединица у Љигу П1 бр.518/12 од 01.08.2013. године, у седници већа одржаној дана 23.04.2014. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Ваљеву, Судска јединица у Љигу П1 бр.518/12 од 17.12.2012. године, исправљена решењем Основног суда у Ваљеву, Судска јединица у Љигу П1 бр.518/12 од 01.08.2013. године у ставу један, три, пет и шест изреке а жалба тужене у том делу ОДБИЈА као неоснована.

ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев тужене за накнаду трошкова поступка по жалби.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Ваљеву, Судска јединица у Љигу П1 бр.518/12 од 17.12.2012. године у ставу један изреке делимично је усвојен тужбени захтев па је обавезан тужени да тужиоцу АА исплати разлику између припадајуће и исплаћене му зараде за период од друге половине маја месеца 2009. године до 30.06.2010. године, од 17.02.2011. године до 31.03.2011. године и од 01.06.2011. године до 31.12.2011. године у укупном износу од 232.312,50 динара са законском затезном каматом на сваки појединачни месечни износ разлике зараде и по новчане износе у вредности и са затезном каматом на сваки појединачни месечни износ од датума до исплате (све ближе одређено и опредељено овим ставом изреке), док се део тужбеног захтева преко признатог износа од 232.312,50 динара до траженог износа од 255.551,00 динара са законском затезном каматом обрачантом на износ од 9.853,00 динара почев од 01.05.2009. године, на износ од 8.503,00 динара са каматом почев од 01.06.2009. године и износ од 4.882,50 динара са каматом почев од 01.07.2009. године па до исплате одбијен као неоснован. Ставом другим изреке одбачена је тужба тужиоца АА у делу у којем је тражио да се тужени обавеже да му на име накнаде за топли оброк исплати износ од 59.339,00 динара и то опредељено на новчане износе у вредности и са законском затезном каматом на сваки појединачни износ почев од доспелости па до исплате (све ближе означено и опредељено овим ставом изреке), као у делу којим је тражио да се тужени обавеже да му на име регреса за годишњи одмор исплати износ од 34.489,00 динара и то опредељене новчане износе са законском затезном каматом почев од доспелости па до исплате (све ближе одређено и опредељено овим ставом изреке). Ставом три изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца АА1 па је обавезан тужени да тужиоцу исплати разлику између припадајуће и исплаћене му зараде за период од друге половине месеца маја 2009. године до 30.06.2010. године, од 17.02.2011. године до 31.03.2011. године и од 01.06.2011. године до 31.12.2011. године у укупном износу од 238.472,50 динара са законском затезном каматом на сваки појединачни месечни износ и то у опредељеним новчаним износима почев од датума доспелости па од исплате (све ближе одређено и опредељено овим ставом изреке), док је део тужбеног захтева преко признатог дела од 238.472,50 динара до траженог износа од 257.167,00 динара са законском затезном каматом обрачунатом на износ од 6.666,00 динара почев од 01.05.2009. године, на износ од 8.758,00 динара са каматом почев од 01.06.2009. године и на износ од 3.388,50 динара са каматом почев од 01.07.2009. године па до исплате, одбијен као неоснован. Ставом четири изреке одбачена је тужба тужиоца АА1 у делу којим је тражио да се тужени обавеже да му на име накнаде за топли оброк исплати износ од 59.033,00 динара са законском затезном каматом на сваки појединачни новчани износ са законском затезном каматом почев од датума па до исплате (све ближе одређено и опредељено овим ставом изреке) као и у делу у којем је тражио да се тужени обавеже да му на име регреса за годишњи одмор исплати износ од 34.489,00 динара и то опредељене новчане износе са законском затезном каматом на сваки појединачни месечни износ почев од датума па до исплате (све ближе означено и опредељено овим ставом изреке). Ставом петим изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца АА и АА1 па је обавезан тужени да у име и за рачун тужилаца уплати надлежном Републичком фонду ПИО Београд, филијала Ваљево доприносе за пензијско и инвалидско осигурање на њихову зараду сходно пословима који су обављали на овом радном месту и степену стручности за период од 01.06.2011. па до 31.12.2011. године у висини која ће се обрачунати на прописану основицу која буде на снази на дан уплате све у року од 8 дана од пријема отправка пресуде под претњом извршења. Ставом шест изреке обавезан је тужени да тужиоцима АА и АА1 солидарно накнади трошкове износа од 98.790,00 динара у року од 8 дана од пријема отправка пресуде под претњом извршења.

Ова пресуда исправљена је решењем Оснвоног суда у Ваљеву, Судска јединица у Љигу П1 бр.518/12 од 01.08.2013. године тако што је у уводу пресуде у погледу вредности спора уместо “вредност спора 70.067,00 динара” треба да стоји “вредност спора по тужби тужиоца АА је 349.378,00 динара, тужиоца АА1 је 350.689,00 динара”.

Против наведене пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу побијајући је у усвајајућем делу става првог, трећег, петог и шестог изреке због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права са предлогом као у жалби.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП (“Службени гласник РС” бр.125/04 и 111/09) у вези одредбе члана 506 ЗПП („Службени гласник РС“ бр.72/11), Aпелациони суд као другостепени суд је нашао:

-жалба туженог је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, нити се жалбом указује на друге битне повреде одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на правилност и законитост ожалбене пресуде.

Према чињеничном стању утврђеном у првостeпеном поступку следи да су тужиоци у радном односу код туженог на неодређено време и то тужилац АА на радном месту формера-ливница II групе, по занимању ПК радник са II степеном стручне спреме а тужилац АА1 на радно место радника на бушењу, пескирању и пестерисању одливака, по занимању бравар са III степеном стручне спреме. Да је одредбом члана 3 уговора о раду који су тужиоци закључили са туженим прецизирано да је основна зарада у нето износу од 55,00 динара по ефективном радном часу рада, али да је и минимална сатница у наведеном износу предвиђена чланом 51 ПКУ туженог који је донет 02.12.2008. године наведена сатница од 55,00 динара ће се сходно члану 51 ПКУ примењивати за почетни период. Да је чланом 51 Појединачног колективног уговора предвиђена минимална сатница од 55,00 динара представља сатницу која ће се примењивати на обрачун зараде за период од датума ступања на снагу уговора до 31.децембра 2009. године, а да ће се минимална сатница за наредни период посебним споразумом уговорити, а уговорне стране нису постигле споразум о минималној сатници, те је тужени био обавезан да на обрачун плате тужилаца примењује основицу коју је уговорио социјално-економски савет, односно у периоду од 01.03.2009. године до 31.12.2009. године основица од 87,00 динара, од 01.01.2010. године до 30.06.2010. године основица од 90,00 динара, од 17.02.2011. до краја утужења износ од 95,00 динара, да се свим запосленима за период јул-октобар 2010. године исплаћивана знатно већа зарада од минималне у складу са оствареним учинком.

На основу овако утврђеног чињеничног стања првостeпени суд је закључио имајући у виду чињеницу да је наведени споразум у супротности са чланом 60 став 4 Устава Републике Србије, чланом 104 Закона о раду односно да је право на зараду неотуђиво, ценећи да нису од значаја ни наводи туженог да у периоду од јула 2010. године па закључно са априлом 2011. године није остварена планирана производња, односно да тужиоци нису имали стандардни учинак, те стога тужиоцима за наведени месец не припада пуна зарада сходно члану 55 Појединачног колективног уговора с обзиром да је тужени био обавезан да уколико није остварена планирана производња односно ако тужиоци нису имали стандардни учинак на раду донесе решење о умањењу зарада тужиоцима за предметни период, те је стога како таква решења нису постојала није ни постојао правни основ за умањење зараде тужиоцима за предметни период због неостваривања стандардног учинка.

Првостепени суд, такође налази а на основу извршеног увида у списе предмета Основног суда у Ваљеву П1 бр.103/11 да је приговор литиспеденције основан. Увидом у наведене списе предмета утврђено је да је тужилац у том предмету АА који је тужбом и прецизираним тужбеним захтевом тражио да се тужени "АА" обавеже да му исплати накнаду за топли оброк за период од 01.03.2009. године до 31.01.2010. године, као и регрес за годишње одморе за 2009. и 2010. годину. Како је предмет тог спора између осталог исплата регреса и накнада за топли оброк за период од 01.03.2009. године до 30.06.2010. године и од 17.02.2011. године до 31.03.2011. године и од 01.06.2011. године до 31.12.2011. године а из налаза и мишљења вештака ВВ је утврђено је да тужиоцима топли оброк није исплаћен за период од 01.03.2009. године па закључно са 31.01.2010. године, те да се тужбени захтев односи на исплату регреса за коришћење годишњег одмора у спорном периоду а што је предмет тужбе и прецизираног тужбеног захтева у предмету П1 103/11. Увидом у предмет истог суда П1 бр.92/11 од 18.05.2012. године утврђено је да предмет тужбе тужиоца АА1 против тужене ливнице била исплата накнаде за топли оброк за период од 01.03.2009. године до 31.01.2010. године од 01.07.2010. године до 31.10.2010. године и регрес за годишњи одмор за 2009. годину и 2010. годину а што је предмет и овог тужбеног захтева, те како у односу на тужиоца АА1 приговор литиспеденције такође основан, то је сходно одредби члана 294 став 1 тачка 3 ЗПП првостeпени суд одбацио тужбу тужилаца у делу који се односи на исплату накнаде за топли оброк и регресе за коришћење годишњег одмора.

Првостепени суд је обавезао туженог да за тужиоца изврши уплату доприноса надлежном фонду ПИО за пензијско и инвалидско осигурање с обзиром да из налаза вештака следи да тужени није надлежном фонду ПИО уплатио доприносе за пензијско и инвалидско осигурање а за период од 01.06.2011. до 31.12.2011. године.

На правилно и потпуно утврђено чињенично стање, правилно је првостeпени суд применио материјално право дајући за своју одлуку довољне и јасне разлоге које прихвата и Апелациони суд у поступку њене жалбене контроле.

Наводи жалбе туженог не доводе у сумњу правилност ожалбене пресуде нити пружају доказе супротно, већ жалба износи чињенице и доказе који су већ цењени од стране првостeпеног суда а који је за исте дао довољне и јасне разлоге који се тичу споразума са Самосталним синдикатом металаца, при чему и жалба истиче да је синдикат преузео обавезу да од запослених прибави изјаву сагласности са оваквим начином исплате зарада и споразума и изјаве о одрицању права за исплату разлике зараде за тај период, за шта тужени није пружио доказе, стим што се ради о периоду од друге половине маја месеца 2009. године до 31.12.2011.године дакле, на који се примењује важећи Закон о раду и где је у члану 111 прописано да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом. Ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1 овог члана послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеном одлуком из члана 113 овог закона за месец у којем се врши исплата.

Дакле, да би право на минималну зараду било остварено неопоходно је да иста буде уговорена а ако се не уговори послодавац остаје у обавези да исплати одговарајућу зараду, те је у том смислу и правилно првостeпени суд усвојио тужбени захтев тужилаца за исплату разлике између исплаћене и припадајуће зараде за утужени период.

Тачно је да се запослени може одрећи зараде која сама по себи представља новчано потраживање и то сходно члану 344 Закона о облигационим односима којим је прописано да обавеза престаје кад поверилац изјави дужнику да неће тражити њено испуњење и дужник се са тиме сагласи. Међутим, у конкретном случају тужена не пружа доказе да су тужиоци извршили отпуст дуга, а за такозвани опрост дуга и за пуноважност таквог престанка обавезе је потребна изјава повериоца дужнику да неће тражити њено испуњење и да се дужник са тим сагласи, а на коју околност тужена није пружила нити предложила доказе, и у ком смислу су без утицаја наводи жалбе тужене да се тужиоци нису одрекли права на зараду која им по закону припада, већ само права да захтевају исплату предметне доспеле разлике зараде за утужени период, а сагласно члану 344 Закона о облигационим односима, које објашњење је управо у супротности са цитираном одредбом члана 344 Закона о облигационим односима која говори о престанку обавезе.

Без утицаја су наводи жалбе тужене који се тичу налаза вештака а ово зато што је сходно одредби члана 257 ЗПП се странкама достављају налаз и мишљење управо ради упознавања са истима и евентуаланим примедбама које странке у конкретном случају нису имале а другостепени суд поступа у границама испитивања првостeпене пресуде из члана 372 став 2 ЗПП и обавезе на правилну примену материјалног права, о чему води рачуна по службеној дужности, док је евентуалано оспоравање чињеница у домену диспозиције странака а у ком смислу исти нису имале примедбе на дати налаз и мишљење судског вештака, при чему је првостeпени суд дао довољне и јасне разлоге за прихватање једне од варијанти налаза и мишљења.

Чланом 359 ЗПП прописано је да се у жалби могу износити нове чињенице и предлагати нови докази само ако жалилац учини вероватним да их без своје кривице није могао изнети, односно предложити до закључења главне расправе у ком смислу је другостепени суд и ценио наводе жалбе којима се истиче да је првостeпени суд усвојио тужбени захтев тужилаца у висини коју је одредио вештак економске струке у својој “другог варијанти” а која се, с обзиром на позитивне прописе не може применити, с обзиром да тужена није имала примедби на налаз и мишљење вештака нити је предлагала допуну доказног поступка а да је првостeпени суд сходно члану 8 ЗПП одлучио коју ће чињеницу узети као доказане по свом уверењу и на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка при чему су странке су сходно члану 7 ЗПП дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице. Суд утврђује чињенице од којих зависи одлука о основаности захтева и случај на основу предложених изведених доказа.

Другостепени суд такође налази да се неосновано жалбом туженог истиче да је учињена битна повреда одредаба члана 88 ЗПП и то тако што је на рочиштима за главну расправу 15.11.2012. и 10.12.2012. године тужиоце заступало лице без уредно издатог пуномоћја односно заступао их је адвокатски приправник са заменичким пуномоћјем издатим од стране пуномоћника адвоката а да на основу таквог пуномоћја исти није могао да заступа без пуномоћја које би му издале лично странке. Ово зато што је у смислу члана 88 став 3 Закона о парничном поступку пуномоћника који је адвокат може замењивати адвокатски приправник који је код њега запослен, ако је странка тако одредила у пуномоћју. Довољно је да странка у пуномоћју наведе да се пуномоћје односи и на приправнике који су запослени у адвокатској канцеларији, односно код адвоката на кога је пуномоћје насловљено. Стога пуномоћје за адвоката не мора да садржи име приправника, већ је довољно да у њему стоји да наведеног адвоката може замењивати адвокатски приправник који је код њега запослен. У конкретном случају заменичким пуномоћјем је адвокат АБ овластио АБ1, адвокатског приправника запосленог у адвокатској канцеларији да га пред Основним судом у Ваљеву замењује у предмету П1 бр.518/12 а као пуномоћник АА и АА1 а ово имајући у виду да су генералним пуномоћјем тужиоци овластили адвоката АБ да за поједине радње у овом поступку може пуномоћје пренети на друге адвокате или на било ког адвокатског приправника који је код тог адвоката ангажован, па наводи жалбе остају без утицаја на другачију одлуку у овој правној ствари.

Правилно је решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу шест изреке ожалбене пресуде, јер је донето правилном применом одредбе члана 153 став 2 ЗПП а према важећој АТ и ТТ.

Одбијен је захтев тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка а сходно члану 161 ЗПП с обзиром да жалба није основана.

Из напред наведених разлога на основу одредбе члана 375 и 161 став 1 ЗПП (“Службени гласник РС” бр.125/04 и 111/09) у вези члана 506 ЗПП (“Службени гласник РС” бр.72/11) одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић

СМК

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)