Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
31.10.2013.

Гж1 5495/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 5495/2012
Дана: 31.10.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа у парници из радног односа тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против туженог Герантолошког центра "ББ", кога заступа БА, ради утврђења злостављања на раду и забране злостављања, одлучујући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Основног суда у Шапцу 1П1 202/2011 од 22.05.2012. године донео је у седници већа одржаној дана 31.10.2012. године


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Шапцу 1П1 202/2011 од 22.05.2012. године и предмет УПУЋУЈЕ истом суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Основног суда у Шапцу 1П1 202/2011 од 22.05.2012. године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да је тужилац претрпео злостављање на раду код туженог као послодавца од стране директора туженог ББ као одговорног лица, као и запослене ББ1 и друге запослене код туженог које је директор под стицају наводио на злостављање тужиоца, да се забрани директору туженог као одговорног лицу да понови злостављање тужиоца, да припреми распоређивање ради замене привремено основног тужиоца и на други начин омогућава обављање послова тужиоца и доступност документације којом рукује тужилац све до 01.07.2012. године како би се спречило злостављање тужиоца од стране запослене ББ1 и да се обавеже тужени односно директор туженог одговорно лице да истицањем на огласној табли туженог јавно објави ову пресуду у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка под претњом новчане казне у износу од 400.000,00 динара, као неоснован, док је ставом два изреке обавезан тужилац да туженом исплати на име трошкова поступка износ од 76.500,00 динара у року од 8 дана од пријема пресуде а захтев преко досуђеног па до траженог 88.000,00 динара одбијен као неоснован.

Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и „погрешне примене закона“.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09 ) у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП, Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалба је основана.

Према разлозима побијане пресуде у понашању и опхођењу директора туженог према тужиоцу нема елемената злостављања на раду. Чињеница да је директор туженог наложио запосленој ББ1 која има вишу стручну спрему од тужиоца, јер је дипломирани правник да за време његовог одсуства обавља део његових нормативних послова и да јој је одобрио полагање стручног испита за послове лица за безбедност и здравље на раду не представља атак на тужиоца и његово радно место пошто је у надлежности директора да у складу са потребама туженог утврђује ко ће заменити запосленог који је одсутан и да тужилац не може да утиче на то ко ће бити распоређен на одређене послове. Околност да је тужилац подносио бројне предлоге директору у писаном облику и да је тужилац стручан и искусан радник произилази да је тужилац сматрао да активно треба да учествује у организацији процеса рада, те да му у вези са тим припада овлашћење које он објективно нема. По даљем налажењу првостепеног суда из околности да је надлежни инспекторат рада преузео мере ради отклањања пропуста туженог у односу на тужиоца није био разлог за стварање страха код тужиоца а нема основа за тврдњу тужиоца о сужавању његових послова и одузимању послова и да се не може закључити да је тужилац био изложен злостављању, те да се исто односи на понашање директора према тужиоцу у смислу исмевања, окретање леђа приликом разговора, не јављање тужиоцу када пролази, пошто на основу резултата изведених доказа не следи да је таквог понашања било. У односу на премештај тужиоца у просторију ради обављања послова административног архивског радника суд је имао у виду исказе тужиоца и директора туженог и сведока да се ради о просторији која је раније служила за прихват особа која се налазе у стању хитне социјалне помоћи, те да се до те просторије налази вешерница испред које је смештен веш који се припрема за прање поред којег тужилац пролази ради уласка у своју канцеларију, па је првостепени суд закључио да ова радња нема функцију злостављања на раду, јер се ради о креченој просторији а не ради се о радњи која се понавља у смислу одредбе члана 6 Закона о забрани злостављања на раду а такође и архивска грађа је смештена у ту просторију. Поред тога у надлежности директора је да у складу са смештајним капацитетима туженог одлучује где ће та грађа бити смештена. У присуству претходних разлога првостепени суд је закључио да од стране директора туженог одговорног лица запослене ББ1 нема злостављања на раду, да је због тога тужбени захтев тужиоца неоснован.

Овај закључак ожалбене пресуде се за сада не може прихватити јер се иста заснива на непотпуно утврђеном чињеничном стању што је последица погрешне примене материјалног права.

Наиме, првостепени суд наводи да је утврдио да из исказа сведока СС произилази да директор није желео да користи стечена знања искуснијих радника па је такав однос имао према тужиоцу који је доста допринео развоју посла туженог, те да се директор правно ослањао на млађе раднике без обзира што су имали нижу стручну спрему од старијих радника. У присуству овог чињеничног утврђења не може се за сада прихватити разлог из ожалбене пресуде који инсистира на иначе исправном ставу да је у надлежности директора да врши распоред послова и да организује послове. Тај став је неоспоран. Међутим, када се у организацији посла у погледу распореда одређених послова прихватају као код избора предлога запослених као једини критеријум узима околност да ли је тај предлог односно мишљење дато од стране запосленог с обзиром на његову животну доб, тада се очигледно неједнако поступа без разумно разумно оправданог разлога. Ради тога за правилно вредновање понашања директора као организатора послова према запосленима са становишта њихових предлога и мишљења било је нужно разјаснити да ли је старосна доб подносиоца предлога било искључиво мерило става директора према том конкретном предлогу и мишљењу. Тиме се не дира у овлашћење директора да организује послове већ само у ситуацији када директор допусти да запослени дају корисне предлоге тада не може вршити њихов избор према животној доби запосленог предлагача

У односу на радну просторију где је место рада тужиоца такође је неоспорно да је расподела радног простора у овлашћењу директора. Међутим, за случај да се запослени у расподели тих просторија као свог радног простора стављају у неједнак положај и ако за то не постоје разумно оправдани разлози тада се очигледно поступа супротно правилу из члана 4 Закона о спречавању злостављања на раду са становишта дужности послодавца да створи услове неопходне за безбедну радну средину и да организује рад на начин којим се спречава злостављање на раду.

Првостепени суд у овом делу констатује да се у том делу не налазе друге канцеларије запослених узимајући као правну вредну чињеницу да је та просторија окречена и опремљена канцеларијским материјалом ( стр. 14 образложења побијане пресуде ) . Међутим занемарује да се у том делу не налазе друге просторије запослених што би могло указивати на закључак о „изолацији тужиоца као запосленог“ што не би било правно прихватљиво са становишта услова безбедне здраве радне околине. Ради тога се не могу занемарити наводи жалбе да је раније ова просторија служила за смештај напуштених лица, да нема адекватан простор, да је реч о прихватној станици, да се у канцеларију долази преко гомиле прљавог вешта који је смештен испред вешернице и указивање с тим у вези жалбе на приложене фотографије и поднесак од 27.02.2012. године. У том значењу првостепени суд је занемарио приложену фотографију број 8 вешерница у позадини, фотографију број 9 вешерница и број 11 улаз у прихватну станицу „закрчен пролаз према прихватној станици“ колица са прљавим вешом паркирана испред улаза, прихватна станица – соба – канцеларија тужиоца – фотографију бр. 13 односно број 14 вешерница прихватна станица отворена врата а такође и фотографије бр 15 – 16 које се односе на просторију – радни простор тужиоца. Томе у прилог и то што садржај ових фотографија потврђује наводе тужиоца о присуству колица са вешом испред улаза у радни простор.

Не може се зато за сада прихватити став из ожалбене пресуде а занемарити назначене фотографије и стим у вези наводи жалбе тужиоца који могу да указују и на лошу радну средину са становишта безбедности здравља на раду. По схватању овог суда за правилну и на закону засновану одлуку у овом делу с обзиром на ову радњу било је нужно разјаснити да ли је тужилац у односу на друге запослене имао исте услове рада или не – са становишта његовог радног простора, да ли је и ако јесте зашто искључиво тужилац издвојен у тој просторији ( ако је та чињеница тачна ) у односу на радни простор других запослених и да ли се радни простор других запослених налази у међусобно просторној повезаности и са истим или приближно истим условима рада. Ове чињенице ожалбена пресуда није разјаснила па је због тога створен довољан укидни разлог поред већ изложеног, ове пресуде.

С обзиром на континуитет боравка у овом простору не би се могло са становишта правила из члана 6 Закона утврдити да нема понављања у деловању према запосленом овде тужиоцу са становишта погоршања услова рада и довођења запосленог до тога да се он изолује ( чињенице услова рада и њихове последице изолације у потпуности нису разјашњене у поступку доношења ожалбене пресуде ).

У присуству ових разлога не може се за сада испитати ни навод тужиоца да су битно погоршани његови услови рада до понижења изазваних премештајем у ову канцеларију, напуштену прихватну станицу а било је нужно такође временски утврдити и време распореда тужиоца у ову канцеларију, разлоге промене радног простора, и с тим у вези проверити његов навод да се ради о трајној радњи која за случај да тужиоца ставља у услове који погоршавају безбедност здравља на раду ни представљали трајну радњу како то тврди жалба.

Поред тога у образложењу побијане пресуда на страни 5 последњи став се наводи да је директор туженог донео одлуку 2007 којом је одредио тужиоца да обавља послове лица за безбедност и здравље на раду а са становишта правилне примене материјалног права било је нужно разјаснити да ли су ти послови у садржају послова на које је тужилац био распоређен уговором о раду односно анексима или је реч о пословима који се налазе изван њиховог садржаја (у чињеничном реферату ожалбене пресуде се наводи да је тужилац засновао радни однос на неодређено време 1979 године, да је уговором о уређивању међусобних права обавезе и одговорности број 97/11 од 14.02.2006. године уговорено да ће тужилац обављати послове радног места референта за опште послове ако анекса уговора о раду су додати и реферати референта заштите од пожара, те да је директор донео одлуку 2007 којом је одредио тужиоца да обавља послове лица за безбедност и здравље на раду почев од доношења ове одлуке а да је Правилником о систематизацијом радних места од 11.04.2006. године систематизовано радно место референта за опште послове). Зато се ни у овом делу не могу испитати истозначни наводи жалбе.

Ово са разлога што у правној ситуацији када се запосленом придодају послови који се налазе изван садржаја његових уговорених послова тада за то морају бити присутни оправдано разумни разлози или се на тај начин запослени у односу на кога се такво понашање испољава налази у различитој ситуацији према другим запосленима а на тужилац указује на исказ сведока СС1: да се директор различито понашао према радницима или исказ сведока СС који жалба цитира а првостепена пресуда како је веће образложено прихвата па и у делу да директор није желео да користи стечена знања и искуства на њих, углавном се ослањајући на млађе раднике.

Поред тога било је нужно разјаснити и садржај и значење исказа да је тужилац имао „тежи разговор“ са директором и стим у вези исказ директора да никада није имао повишен тон према тужиоцу, те време те радње а на чему такође инсистира жалба. Разјашњење ове околности је такође од значаја за одговор на питање да ли је било злостављања тужиоца на раду а такође и са становишта правилног вредновања целине назначеног догађаја са становишта понашања активног директора и лица за које он одговара према запосленом овде тужиоцу.

Пошто назначене околности нису разјашњење ожалбена пресуда је морала бити укинута па и у погледу решења о накнади трошкова парничног поступка пошто одлука у том делу зависи од коначног исхода спора.

Ради тога првостепени суд ће у поновном поступку употпунити чињенично стање тако што ће на основу овлашћења из одредбе члана 299 ЗПП разјаснити претходно назначене околности поновити доказ саслушањем тужиоца и директора туженог у односу на контрарне околности спровести њихово суочење а поновиће доказ и саслушањем назначених сведока и то посебно у односу на сваку од радњи које тужилац наводи као чињенични основ за злостављање на раду, а такође на околности: садржај разговора тужиоца и директора, радног простора тужиоца и да ли су радне просторије других запослених просторно повезане, да ли је радна просторија тужиоца изолована, да ли су исти услови рада са становишта радног простора тужиоца и других запослених, какав је однос директора био према предлозима и мишљењима тужиоца и других запослених, да ли је разлог не прихватања мишљења и предлога тужиоца био искључиво с обзиром на околност његове животне доби, па када правилно и потпуно утврди чињенично стање донеће правилну и на закону засновану одлуку водећи рачуна да у њеном образложењу наведе и све радње које је тужилац навео као чињенични основ за своје злостављање на раду и правно важне чињенице за своју одлуку с тим у вези, па када правилно и потпуно утврди чињенично стање првостепени суд ће донети правилну и на закону засновану одлуку.

Са изложеног а на основу одредбе члана 377 ЗПП у вези члана 506 став 1 новог ЗПП одлучено је као у изреци овог решења.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)