Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
14.07.2010.

Гж1 5508/10


РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1. 5508/10
Дана 14.07.2010. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Сање Лекић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА из __, улица __, кога заступа дипломирани правник АБ из __, против туженог Грађевинског предузећа „ББ“ у __, улица __, кога заступа адвокат БА из __, улица __, ради поништаја решења и реституције, одлучујући о изјављеним жалбама тужиоца и туженог против пресуде Првог општинског суда у Београду П1. 1416/07 од 23.10.2007. године, исправљене решењем Првог основног суда у Београду П1. 10547/10 од 05.05.2010. године, донео је у седници већа одржаној дана 14.07.2010. године


П Р Е С У Д У


ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П1. 1416/07 од 23.10.2007. године, исправљена решењем Првог основног суда у Београду П1. 10547/10 од 05.05.2010. године у делу става један изреке којим је поништена одлука о отказу уговора о раду и у том делу жалба туженог одбија као неоснована.

УКИДА СЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П1. 1416/07 од 23.10.2007. године, исправљена решењем Првог основног суда у Београду П1. 10547/10 од 05.05.2010. године у осталом делу става један и ставу три њене изреке и у том делу предмет УПУЋУЈЕ Првом основном суду у Београду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог општинског суда у Београду П1. 1416/07 од 23.10.2007. године у ставу један изреке поништена је одлука туженог - одлука о отказу уговора о раду од стране послодавца од 17.11.2006. године којом је отказан уговор о раду закључен са тужиоцем Уговор број У -12/06 од 01.05.2006. године закључно са даном 17.11.2006. године и обавезан тужени да тужиоца врати на рад и распореди на радно место које одговара његовој стручној спреми, знању и искуству у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, ставом два изреке утврђено је да је тужба повучена у делу тужбеног захтева којим је тужилац тражио да суд обавеже туженог да му призна своја права из радног односа по основу рада, док је ставом три изреке одбијен захтев тужиоца за накнаду трошкова овог поступка.

Правноснажним решењем Првог основног суда у Београду П1. 10547/10 од 05.05.2010. године исправљена је ова пресуда у уводу пресуде па уместо грађевинско предузеће „ББ“ доо __ из __, треба да гласи „АА1“ доо из __, док је ставом два изреке утврђено да у осталом делу ова пресуда остаје неизмењена.

Против ове пресуде жалбе су благовремено изјавили и то: тужилац побијајући је у погледу одлуке садржане у делу става један њене изреке која се односи на враћање на рад и одлуке о накнади трошкова парничног поступка садржане у ставу три њене изреке, а тужени побијајући је у целости и то оба због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, а тужиљи и због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372. ЗПП, Апелациони суд у Београду, као другостепени суд је нашао:

 жалба тужиоца је основана, док је жалба туженог делимично основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем делу њене изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1., 2., 5., 7. и 9. ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем делу њене изреке следи: да је тужилац био у радном односу код туженог, заснованом на одређено време, а на основу уговора о раду број У – 12/06 од 01.05.2006. године, да је тужени отказом уговора о раду од стране послодавца од 17.11.2006. године тужиоцу на пословима физичког радника на пројекту одржавање путева у аа округу отказао уговор о раду из разлога непоштовања радне дисциплине и да тужилац пре отказа уговора о раду није упозорен у писаној форми, као и да у назначеном отказу уговора о раду није садржан чињенични опис радње која представља повреду радне дисциплине.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право у погледу одлуке садржане у потврђујућем делу изреке ожалбене пресуде дајући при томе разлоге које у битном прихвата и овај суд, као у другостепеном поступку нема жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 180. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05 са новелама ) послодавац је дужан да пре отказа уговора о раду у случају из члана 179. тачка 1-6 овог Закона запосленог писаним путем упозори на постојање разлога за отказ уговора о раду и да му остави рок од најмање пет радних дана од дана достављања упозорења да се изјасни на наводе из упозорења.

У упозорењу из става један овог члана послодавац је дужан да наведе основ издавања отказа, чињенице и доказе који указују на то да су се стекли услови за отказ и рок за давање одговора на упозорење.

Претпоставка законитог отказа у складу са овом правном нормом је достављање запосленом писаног упозорења у коме су садржане чињенице и докази који указују на то да су се стекли услови за отказ.

У овој правној ситуацији тужени послодавац није испоштовао ову норму јер тужилачкој страни није достављено упозорење у писаној форми, те је зато правилан закључак из ожалбене пресуде да је отказ уговора о раду незаконит и зато суђена поништај.

Поред тога у образложењу отказа уговора о раду како то правилно примећује и првостепени суд у побијаној пресуди у овом делу није наведен чињенични опис повреде радне дисциплине због чега је назначени отказ непотпун појединачни правни акт који се не може испитати са становишта правилне примене материјалног права - чл.193. ЗОР.

Супротно наводима жалбе побијана пресуда у овом делу није заснована на погрешној примени материјалног права.

У овом делу не стоји ни навод жалбе да тужилац није тражио поништај назначеног отказа уговора о раду. Супротно о томе говори петитум тужбе да је тужилац тражио да се поништи као незаконита одлука туженог од 17.11.2006. године којом је тужиоцу престао радни однос а то се односи на назначени отказ уговора о раду.

Међутим, ожалбена пресуда је морала бити укинута у погледу одлуке која се односи на захтев тужиоца за враћање на рад.

Наиме, првостепени суд је у овом делу занемарио одлучну чињеницу да је тужилац у радном односу код туженог на одређено време, а на основу Уговора о раду У. 12/06 од 01.05.2006. године.

Ради тога за одговор на питање да ли има услова за реституцију или не било је нужно утврдити да ли је истекло време трајања радног односа тужиоца заснованог на одређено време, па за случај да јесте не би било ни основа за реституцију.

Поред тога тужилац захтевом из тужбе тражио враћање на рад али је поднеском од 10.05.2007. године поставио тужбени захтев за накнаду штете. Истина првостепени суд је на рочишту од 23.10.2007. године није дозволио преиначење тужбе као у поднеску од 10.05.2007. године али је при томе занемарио да разјасни да ли се ради о промењеним околностима. На то указује и жалба тужиоца наводом да је тужени послодавац у свом одговору на тужбу дана 17.04.2007. године навео да је тужбени захтев у делу у коме је тражио да се тужилац врати на рад немогућ и то са разлога што је са тужиоцем заснован радни однос на одређено време а то указује и тужени у својој жалби.

Ради тога ожалбена пресуда је морала бити укинута у осталом делу става један њене изреке.

Укинуто је и решење садржано у ставу три изреке ожалбене пресуде, јер одлука у том делу зависи од коначног исхода спора.

Ради тога првостепени суд ће у поновном поступку у погледу одлуке садржане у укинутом делу ожалбене пресуде разјаснити на основу овлашћења из одредбе члана 299. ЗПП околности и то: за које време је био заснован радни однос тужиоца на одређено време, да ли је то време истекло, да ли се у конкретном случају ради о промењеним околностима насталим у току поступка, па када правилно и потпуно утврди чињенично стање првостепени суд ће донети правилну и на закону засновану одлуку у овој правној ствари, водећи рачуна да право на накнаду штете у смислу одредбе чл.191 став 4 ЗОР може тражити само запослени који испуњава услове за реституцију.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375., 376. став 1. и члана 377. ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Боривоје Живковић


Тачност отправка оверава
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)