Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
23.01.2013.

Гж1 56/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 56/13
Дана 23.01.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА, коју заступа адвокат АБ, против туженог ЈП "ББ", ради накнаде штете, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Првог основног суда у Београду 16П1.бр.11396/10 од 11.07.2011. године, исправљање решењем истог суда 16П1.бр.11396/10 од 26.09.2012. године, донео је у седници већа одржаној дана 23.01.2013. године


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 16П1.бр.11396/10 од 11.07.2011. године, исправљања решењем истог суда 16П1.бр.11396/10 од 26.09.2012. године у ставу три изреке и ОДБИЈА тужбени захтев тужиље да се обавеже тужени да тужиљи на име накнаде штете за неискоришћени годишњи одмор за 2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008. и 2009. годину, плати укупан износ од 165.343,00 динара са припадајућом законском затезном каматом и то:
 на износ од 10.025,00 динара од 01.01.2003. године до исплате;
 на износ од 10.941,00 динара од 01.01.2004. године до исплате;
 на износ од 16.795,00 динара од 01.01.2005. године до исплате;
 на износ од 17.637,00 динара од 01.01.2006. године до исплате;
 на износ од 22.392,00 динара од 01.01.2007. године до исплате;
 на износ од 27.216,00 динара од 01.01.2008. године до исплате;
 на износ од 29.643,00 динара од 01.01.2009. године до исплате;
 на износ од 30.694,00 динара од 01.01.2010. године до исплате;
а све умањено за износ од 315.180,00 динара, који износ је тужиља примила као накнаду за незапослена лица у Националној служби за запошљавање.

  УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 16П1.бр.11396/10 од 11.07.2011. године, исправљања решењем истог суда 16П1.бр.11396/10 од 26.09.2012. године у ставу један, два и четири њене изреке и предмет у том делу УПУЋУЈЕ истом суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 16П1.бр.11396/10 од 11.07.2011. године, у ставу један изреке усвојен је тужбени захтев тужиље па је обавезан тужени да тужиљи исплати на име изгубљене зараде износ са припадајућом законском затезном каматом на сваки доспели износ у вредности и од датума до исплате као у његовом садржају а све у року од 8 дана од дана пријема пресуде под претњом принудног извршења, ставом два изреке обавезан је тужени да Републичком фонду ПИО филијала Београд, у корист тужиље уплати припадајуће доприносе за ПИО на основицу обрачунате накнаде из става један изреке, ставом три изреке обавезан је тужени да тужиљи на име накнаде штете за неискоришћени годишњи одмор за 2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008. и 2009. годину, плати укупан износ од 163.343,00 динара, са припадајућом законском затезном каматом и то на износ у вредности од датума до исплате као у његовом садржају, а све умањено за износ од 315.180,00 динара кога је тужиља примила као накнаду за незапослена лица од Националне службе за запошљавање, све у року од 8 дана од дана пријема пресуде под претњом принудног извршења, док је ставом четири изреке обавезан тужени да тужиљи на име накнаде трошкова поступка исплати износ од 32.000,00 динара у року од 8 дана од дана пријема пресуде под претњом принудног извршења.

Правноснажним решењем истог суда 16П1.бр.11396/10 од 26.09.2012. године, у ставу један изреке исправљања је ова пресуда тако што у ставу један изреке у трећем реду одозго на доле уместо грешком написане речи: „иноса“ треба да стоји „износа“ и тако што грешком изостављене речи: „са законском затезном каматом“ треба да стоје у алинејама назначених новчаних износа и то у свему као у садржају става један његове изреке, док је ставом два изреке утврђено да ова пресуда у осталом делу остаје неизмењена.

Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ бр.125/04 и 111/09) у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ бр.72/2011) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалба је делимично основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде у преиначеном делу њене изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост у овом делу.

Према чињеничном утврђењу у поступку у доношењу ожалбене пресуде у преиначеном делу њене изреке следи: да је тужиља била у радном односу на одређено време заснованом на основу јавног огласа по одлуци комисије за радне односе од 14.07.1989. године и решења директора туженог од 11.09.1989. године, да је тужени донео решење о престанку радног односа тужиљи бр.01-12112 од 19.12.2001. године, да је правноснажном пресудом Четвртог општинског суда у Београду П1.3066/06 усвојен тужбени захтев тужиље па је обавезан тужени да тужиљу врати у радни однос на послове који одговарају врсти и степену спреме тужиље, знању и способностима тужиље у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка пресуде (ова пресуда је постала правноснажна 30.04.2009. године а извршна 14.12.2009. године (да је у извршењу ове пресуде тужиља враћена на рад код туженог на радно место референта прве групе дана 15.01.2010. године, да је тужиља била пријављена на евиденцију незапослених лица од 25.01.2002. године а да је била корисник новчане накнаде од 21.12.2001. године до 21.06.2004. године.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је погрешно примењено материјално право у погледу одлуке садржане у ставу три изреке ожалбене пресуде због чега је иста у овом делу преиначена и одлучено као у изреци ове пресуде.

Наиме, поштујући одредбу члана 172 став 1 у вези члана 154 став 1 ЗОО да би се конституисала грађанскоправна одговорност за штету потребно је да због деликтне радње штетника настане штета у имовини оштећеног у значењу из одредбе члана 155 Закона о облигационим односима. Овде на страни тужиље као оштећене није настала штета у њеној имовини због неискоришћеног годишњег одмора за 2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008. и 2009. годину. Ово са разлога што тужиља у том периоду није радила па није ни остварила услове за коришћење годишњег одмора. Сврха годишњег одмора је ревитализација радних способности коју запослени утроши за време рада па када је рад изостао тада запослени и нема утрошака радне енергије и с тим у вези потребу за њеном ревитализацијом. На то упућује и члан 4 Конвенције о плаћеном годишњем одмору према чијем садржају лице чији је рад у једној години мањи од оног који је потребан за стицање права на пун одмор предвиђен претходним чланом има право на  плаћени одмор у сразмери са дужином радног стажа те године.

Израз:“година“ у тачки 1 овог члана означава календарску годину или било који други период исте дужине коју одреде надлежне власти или одговарајући орган у дотичној земљи.

Ради тога независно од чињенице што је тужени створио узрок штете на страни тужиље, тужиља ту штету у умањењу имовине односно изгубљеној добити није претрпела јер самим тим што није радила није дошло до утрошка њене радне енергије па тиме је ни изостао основ за остваривање права на годишњи одмор.

Поред тога тужиља за тај исти период за који тражи накнаду штете због неискоришћеног годишњег одмора потражује и изгубљену зараду (став један изреке побијане пресуде) на који вид накнаде штете тужиља по правилу би имала право. Ради тога када би се прихватио став из ожалбене пресуде тада би тужиља за исти период кумулирала и право на изгубљену зараду и право на накнаду штете због неискоришћеног годишњег одмора што би било противправно.

Овде се не ради о ситуацији када је запослени радио у периоду када је требао да оствари годишњи одмор јер у тој ситуацији он је радом остварио зараду а није му омогућио истовремено послодавац право на годишњи одмор и стим у вези право на накнаду за који период није радио. Супротно овој ситуацији као у конкретном случају тужиља за цели период има право на накнаду штете по основу изгубљене зараде што по природи ствари је још један разлог који искључује њено право на накнаду штете због неискоришћеног годишњег одмора. На тај вид накнаде штете тужиља нема право из два разлога: што није радила и утрошила енергију у виду рада и због рада и што ће за цео период остварити накнаду штете по основу изгубљене зараде као покриће за зараду коју би тужиља остварила према редовном току ствари да је радила. У присуству ових разлога а на које се основано указује у суштини наводима жалбе тужене побијана пресуда је преиначена у ставу три изреке ожалбене пресуде и одбијен тужбени захтев тужиље.

Међутим ожалбена пресуда је морала бити укинута у осталом делу њене изреке.

Према разлозима ожалбене пресуде у делу у коме је укинута ожалбена пресуда тужиљи је незаконито престао радни однос па како је истом пресудом одлучено само о враћању на рад тужиља има право на накнаду штете у висини изгубљене зараде.

Овај закључак ожалбене пресуде се за сада не може прихватити јер се иста због погрешне примене материјалног права – члана 192 ЗОО у овом делу заснива на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању.

Наиме, и сам првостепени суд утврђује да је тужиља код Националне службе за запошљавање остварила право на накнаду у износу од 315.180,00 динара али погрешно овај износ умањује у односу на износ накнаде штете због неискоришћеног годишњег одмора на који вид накнаде штете тужиља нема право.

Ради тога ожалбена пресуда је морала бити укинута у погледу одлуке садржане у ставу један њене изреке, пошто се иста заснива на непотпуно утврђеном чињеничном стању а на околности: која је вредност била месечне накнаде коју је тужиља остварила за период потраживања накнаде штете по основу изгубљене зараде, да ли је донето решење о повраћају те накнаде од стране Националне службе за запошљавање, да ли је то решење правноснажно, која је вредност месечних оброка те накнаде коју је тужиља примала, и када јој је иста исплаћена, а такође и није разјашњено да ли је тужиља за период потраживања радила или не (у ожалбеној пресуди у овом делу су изостали разлози).

Разјашњење ових околности од значаја за правилну примену одредбе члана 192 ЗОО – сразмерно снижење накнаде штете.

Укинута је ожалбена пресуда и у погледу одлуке садржане у ставу два њене изреке, пошто одлука у том делу који се односи на уплату доприноса зависи од одлуке у погледу потраживања накнаде штете по основу изгубљене зараде.

Укинуто је и решење о накнади трошкова парничног поступка пошто одлука у том делу зависи од коначног исхода спора.

Ради тога првостепени суд ће у поновном поступку употпунити чињенично стање тако што ће на основу овлашћења из одредбе члана 299 ЗПП разјаснити све претходно назначене околности и то: која је вредност била месечне накнаде коју је тужиља остварила за период потраживања накнаде штете по основу изгубљене зараде, , да ли је донето решење о повраћају те накнаде од стране Националне службе за запошљавање, да ли је то решење правноснажно, која је вредност месечних оброка те накнаде коју је тужиља примала, и када јој је иста исплаћена, да ли је тужиља за период потраживања радила или не и остваривала приход из тог основа а ако јесте у којој вредности и за које време па када правилно и потпуно утврди чињенично стање првостепени суд ће донети правилну и на Закону засновану одлуку у овој парничној ствари.

Са изложеног а на основу одредбе члана 370 став 1 тачка 4 и члана 377 ЗПП у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП одлучио је као у изреци ове пресуде.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић, ср

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)