Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
24.02.2011.

Гж1 632/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 632/11
Дана, 24.02.2011. године
Б Е О Г Р А Д
Немањина број 9


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против туженог СП "ББ" кога заступа БА ради поништаја решења одлучујући о изјављеној жалби туженог против делимичне пресуде Другог основног суда у Београду – судске јединице у Лазаревцу П1.бр.1095/10 од 07.07.2010.године, исправљене решењем истог суда П1.1095/10 од 27.10.2010.године, донео је у седници већа, одржаној дана 24.02.2011.године


П Р Е С У Д У


ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ делимична пресуда Другог основног суда у Београду – судске јединице у Лазаревцу П1.бр.1095/10 од 07.07.2010.године, испревљене решењем истог суда П1.бр.1095/10 од 27.07.2010.године и ОДБИЈА тужбени захтев тужиоца да се поништи решење туженог о отказу уговора у раду број 7268 од 28.07.2009.године и да се обавеже тужени да тужиоца врати на радно место радника на рампи – портира или друго радно место према способностима, снању и стручној спреми.


О б р а з л о ж е њ е


Делимичном пресудом Другог основног суда у Београду – судске јединице у Лазаревцу П1.бр.1095/10 од 07.07.2010.године, у ставу један изреке поништено је решење туженог о отказу уговора о раду број 7268 од 28.07.2009.године којим је отказан уговор о раду број 5385 од 02.07.2003.године, анексом основног уговора о раду број 5385 од 02.07.2003.године заведен под бројем 8786 дана 06.11.2003.године и анекс број два уз уговор о раду број 5385 заведен под бројем 636 дана 16.01.2009.године закључен између тужиоца и туженог као послодавца којим је тужиоцу престао радни однос закључно аса 27.07.2009.године, док је ставом два изреке обавезан тужени да тужиоца врати на рад на радно место радник на рампи портира или друго радно место према способностима, знању, стручној спреми у року од осам дана од дана пријема пресуде.

Правноснажним решењем истог суда П1.бр.1095/10 од 07.07.2010.године, у ставу један изреке исправљена је ова пресуда у заглављу у погледу назива суда, тако да уместо Други основни суд у Београду – јединица у Лазаревцу, сада исправљено гласи: “Други основни суд у Београду – судска јединица у Лазаревцу”, док је ставом два изреке предложено да у свему осталом пресуда остаје неизмењена.

Против ове пресуде, тужени је благовремено изјавио жалбу из свих разлога.

Тужилац је поднео одговор на жалбу.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП, Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку до рушења ожалбене пресуде следи:

Да је тужилац био у радном односу на неодређено време код туженог на пословима радника на рампи – портира, да је тужилац дана 16.07.2009.године по изласку из правне службе крећући се према капији предузећа сусрео саобраћајног диспечера ДД коме је повишеним тоном рекао да ће убити ЂЂ са којим је био у судском спору који је у истом имао положај повериоца према тужиоцу као дужнику, а потом на капији предузећа и ако према распореду рада није била његова смена рекао ВВ и ГГ да ће га тући, да је тужени доставио тужиоцу упозорење 06975 дана 18.07.2009.године уз пријаву поднету од стране ЕЕ шефа обезбеђења, да је решењем број 7268 од 28.07.2009.године тужиоцу отказан уговор о раду број 5385 од 02.07.2009.године, анекс основног уговора о раду број 5385 од 02.07.2003.године, заведен под бројем 8786 од 06.11.2003.године и анекс број 2 уз уговор о раду број 5385 заведен под бројем 636 од 26.01.2009.године који су закључили тужилац распоређен на радном месту радника на рампи – портира и тужени као послодавац, да тужиоцу престаје радни однос са 27.07.2009.године зато што је дана 16.07.2009.године након изласка из правне службе предузећа где му је урученог решење Општинског суда у Мионици, по налогу истог суда приликом сусрета са саобраћајним диспечером ДД претио да ће убити ЂЂ са којим је у судском спору, тако што је рекао “реци ЂЂ да не долази на посао јер ћу га убити” , а затим је на капији предузећа наставио да виче и прети ЂЂ.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је погрешно применио материјално право због чега је побијане пресуда преиначена и одлучено као у изреци ове пресуде.

Наиме према одредби члана 179 став 1 тачка 3 Закона о раду (“Службени гласник РС” број 24/05.......)послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на његово понашање и у случају ако запослени не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.

Поштујући ову правну норму запослени се понаша супротно стандарду очекиваног понашања и онда ако другом запосленом упућује непосредно или преко других запослених поруке које садрже озбиљне претње да ће напасти на његов живот и тело. Речи:“убити“ и „тући“ по свом значењу су такве да садрже исказ о предстојећем нападу са најављеним последицама. Те последице се односе на напад на живот и тело другог запосленог. Овде је тужилац супротно стандарду очекиваног понашања од запосленог који подразумева коректан однос према другим запосленима и решавање приватних проблема на словом закона и демократском друштву примерен начин преко других запослених претио да ће убити ЂЂ са којим је у судском спору, тако што је рекао: “реци ЂЂ да не долази на посао јер ће га убити", а затим на капији рекао ВВ и ГГ "да ће га тући".

То је понашање супротно дужности запосленог да поштује правила послодавца у вези испуњавања уговорних и других обавеза из радног односа- чл. 15. став1. Тач.2. ЗОР. Реч је и о уговорним обавезама имајући у виду тачку 1 Анекса број 8786 0д 06.11.2003.године – нељудско понашање(алинеја 13) у чијем присуству престаје радни однос. На тај начин се нарушава радна дисциплина. Зато се не може прихватити став из побијане пресуде да није поремећена радна дисциплина. Упућивање озбиљне претње другом запосленом је нарушавање дисциплине која се захтева од запослених у радној средини као услова за успешно обављање поверених послова. Није радна средина место за решавање нерашчишћених приватних спорова са другим запосленима - чл.107. став 1. алинеја 6. Колективног уговора код послодавца .

Тужилац је био свестан описаних радњи и хтео је њихово извршење, па се у конкретном случају ради о умишљајном извршењу приписане му радње понашања у чијем присуству тужилац не може остати на раду, супротно разлозима из жалбене пресуде.

Поновљена радња претње у кратком временском размаку учињена повишеним тоном и продужени вид њеног извршења указује на озбиљност претње и квалификује његов субјективни однос тужиоца према тој радњи са становишта умишљајног извршења инкриминације. То није тренутна реакција како се то тврди у побијаној пресуди већ свесно реаговање на недозвољен начин на резултате судског спора

Навод побијане пресуде, да је тужилац примеран радник одан предузећу, обзиром да има 2343 прековремена сата и 84 дана неискоришћеног годишњег одмора, да због тога догађаја није покренут ни кривични ни прекршајни поступак, и да својим понашањем није угрозио радну дисциплину, те да се ради о једном догађају као тренутној реакцији у којој све околности тужени послодавац је требао да цени, по схватању суда немају ни своје правно ни чињенично покриће. Немају ни чињенично покриће јер сам првостепени суд на основу резултата изведених доказа утврђује да је тачно да је тужилац рекао ДД да ће убити ЂЂ, а ВВ и ГГ да ће га тучи, што указује на поновљену радњу претње, јер су назначене речи такве да са обзиром на своје значење, изазивају страх код другог да ће бити нападнут његов живот и тело. Ово посебно и с обзиром да је између тужиоца и ЂЂ постојао судски спор у поводу кога је тужилац на описани начин и реаговао.

Ова претња је и објективно могла зато да створи утисак да ће бити реализована и да створи као своју нужну последицу осећај угрожености лица коме је упућена. Све то је супротно нужности постојања здраве и безбедне радне средине на раду због чега такве радње овај суд прихвата као радње које представљају понашање у чијем присуству тужилац не може да настави рад код послодавца.

У присуству претходних разлога не може се прихватити ни став из одговора на жалбу да је првостепени суд правилно и свестрано ценио све околности тужиочевог понашања на рад и у вези са радом и закључио да не постоји ни једна околност ранијег тужиочевог непримереног понашања. Нема ранијег понашања када је означено понашање довољно да се квалификује као разлог за отказ уговора о раду у смислу тачке 3 члана 179 Закона о раду.

Код означеног преиначена је ожалбена пресуда у погледу одлуке о реституцији и одбијен тужбени захтев јер је то нужна последица отказа уговора о раду.

Са изложеног на основу одредбе члана 375 ЗПП, одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија,
Боривоје Живковић

ЉП

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)