Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
21.03.2014.

Гж1 64/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 64/13
Дана 21.03.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Бисерке Живановић, председника већа, Љиљане Митић Поповић и Радомира Кокотовића, чланова већа, у парници из радног односа тужилаца АА1, АА2 и АА3, чији је заједнички пуномоћник АБ, адвокат, против тужене "АА", ради исплате, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Првог основног суда у Београду П1 12074/10 од 16.05.2012.године, у седници већа одржаној дана 21.03.2014. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1 12074/10 од 16.05.2012. године, у ставу првом и трећем изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 12074/10 од 16.05.2012. године, ставом првим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу АА1 на име разлике између зараде утврђене према Гранском колективном уговору за делатност угоститељства и туризма и зараде која јој је стварно исплаћена, исплати појединачне месечне опредељене износе, са законском затезном каматом почев до датума доспелости, па до исплате, ближе одређене овим ставом изреке. Ставом другим изреке констатовано је да је повучена тужба АА2 и АА3. Ставом трећим изреке обавезан је тужени тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у укупном износу од 49.040,00 динара.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени, због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом као у жалби.

Тужилац је поднео одговор на жалбу туженог.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде, у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.125/04 и 111/09), а у вези члана 506 став 1 новог Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.72/11), Апелациони суд у Београду је нашао:

-жалба туженог је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде, нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка, предвиђене одредбом члана 361 став 2 тачке 1, 2, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити повреде парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП-а, а на друге повреде одредаба парничног поступка жалба не указује.

Према чињеничном стању утврђеном у поступку пред првостепеним судом произлази, да је тужиоцу АА1 у периоду потраживања била исплаћена зарада у складу са Појединачним колективним уговором туженог од 23.05.2003.године, а који је важећи у спорном периоду, којим је најнижа цена рада утврђена у бруто износу од 5.300,00 динара, да је дана 01.01.2004.године, ступио на снагу Посебан колективни уговор за делатност угоститељства и туризма Србија („Службени гласник РС“ бр.81/2003, 96/2003), којим је у члану 1 утврђена цена рада у бруто месечном износу од 6.850,00 динара. Првостепени суд је закључио да се посебни колективни уговор примењује непосредно, за случај да се код послодавца појединачним колективним уговором или општим актом, запосленима дају мања права и утврђује неповољнији услови рада од права која су одређена законом или посебним колективним уговором, те имајући у виду да је и висина потраживања утврђена на основу налаза и мишљења вештака, првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиоца и донео одлуку као у ставу првом изреке ожалбене пресуде.

На овако потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио и материјално право, дајући за своју одлуку довољне и јасне разлоге, које у свему прихвата и овај суд.

Наиме, одредбом члана 5 став 1 Закона о класификацији делатности и о регистру јединица разврставања („Службени лист СРЈ“ бр.74/99), прописано је да се јединице разврставања распоређују у одговарајућу категорију класификације, према делатности коју обављају, а ставом 2 да ако јединица разврставања обавља више делатности, распоређује се у одговарајућу категорију класификације из става 1 овог члана, према делатности коју претежно обавља-претежна делатност, док је ставом 3 истог члана прописано да се претежном делатношћу у смислу овог Закона, сматра делатност у којој је остварена највећа добит увећана за износ бруто зараде, односно делатност из акта о оснивању.

Одредбом члана 4 став 1 Правилника о методологији за разврставање јединица разврставања према класификацији и делатности и методологији за вођење регистра јединица разврставања, утврђено је да је претежна делатност предузећа које се обави производњом робе или обављањем услуга делатност у којој је предузеће остварило највећу добит, увећану за износ бруто зараде у претходној календарској години, док је ставом 2 исте одредбе прописано да се претежна делатност предузећа које делатност обавља у организационим деловима, утврђује на основу делатности тих делова и да се делатност тих делова предузећа одређује према врсти производа, које производи односно врсти услуга које врши независно од делатности предузећа.

Поштујући наведене одредбе закона и правилника, а код утврђеног чињеничног стања, да је претежна делатност туженог угоститељство и туризам, а што је утврђено из интерне документације туженог, као и из налаза и мишљења судског вештака економско-финансијске струке, произлази закључак да је тужени у конкретном случају био у обавези да приликом обрачуна зараде запосленима, па тако и тужиоцу, примењује посебан колективни уговор за делатност трговине и угоститељства, будући да се истим предвиђају већа права и повољнији услови за запослене, приликом обрачуна зарада у односу на појединачни колективни уговор туженог, важећи у спорном периоду. Како тужени није поступио на тај начин, већ је тужиоцу зараду обрачунавао према Појединачном колективном уговору од 23.05.2003.године и то по цени рада за најједноставнији рад у месечном бруто износу од 5.300,00 динара, правилно је првостепени суд закључио, да је на страни туженог обавеза да тужиоцу исплати разлику између зараде, која би јој припала према Посебном колективном уговору за делатност трговине и угоститељства, односно по цени рада предвиђеној назначеним уговором од 6.850,00 динара и стварно исплаћене зараде и то у нето износима, а који су правилно утврђени налазом и мишљењем вештака.

Код изложеног су без утицаја наводи жалбе туженог, да претежна делатност туженог, не може да се утврђује преко делатности профитних центара и они нису самостална правна лица, а све ово имајући у виду цитирану одредбу члана 4 став 2 наведеног Правилника. Такође, не може бити од утицаја ни навод жалбе, који се односи на валидност документације, на основу које је вештак урадио налаз, имајући у виду да је налаз урађен на основу документације достављене од стране туженог, а с обзиром да је судски вештак на основу прегледа документације свих профитних центара туженог и њихових финансијских резултата односно остварене добити увећане за износе бруто зарада и донео закључак о томе која је делатност у предметном периоду била претежна.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка, јер је донета правилном применом одредбе члана 149 Закона о парничном поступку.

Код изложеног, а применом одредбе члана 375 Закона о парничном поступку, у вези члана 506 став 1 новог Закона о парничном поступку, одлучено је као у изреци.


Председник већа – судија
Бисерка Живановић, с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)