Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.10.2010.

Гж1 6461/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 6461/10
Дана 06.10.2010. године
Б Е О Г Р А Д



У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Љиљане Митић Поповић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против туженог "ББ" и умешача на страни туженог ВВ, коју заступа БА, коју заступа БА и ГГ, ради поништаја одлуке о додели стана, одлучујући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Првог општинског суда у Београду П1. 555/08 од 21.11.2008. године, донео је у седници већа одржаној дана 06.10.2010. године


П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П1. 555/08 од 21.11.2008. године.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца да се обавеже тужени да тужиоцу накнади трошкове поступка по жалби у износу од 12.000,00 динара.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Првог општинског суда у Београду П1. 555/08 од 21.11.2008. године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се поништи као незаконита коначна одлука стамбене комисије туженог број 1507 од 17.04.1990. године којом је додељен стан ДД, одлука број 1502 од 17.04.1990. године којом је додељен стан ВВ, одлука број 1504 од 18.04.1990. године којом је додељен стан ГГ и одлука број 1714/1 од 30.05.1990. године донета по приговору тужиоца, као неоснован, док је ставом два изреке одбијен захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка као неоснован.

Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372. ЗПП, Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1., 2., 5., 7. и 9. ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да је на основу одлуке радничког савета тада ООУР ГС Нови Београд број 2700/5 од 06.10.1999. године расписан конкурс за расподелу 7 станова радницима ООУР Нови Београд, да је на основу тога конкурса Комисија за стамбена питања "ББ" првог степена сачинила листу реда првенства за доделу станова радницима погона Нови Београд на којој се на првом месту налази ДД са укупно 390,5 бодова, на трећем месту ВВ са укупно 372,5 бодова, на петом месту ГГ са укупно 366 бодова, док се тужилац налази на 20 месту ове ранг листе са укупно 358,5 бодова, да је по овој ранг листи 1508 од 18.04.1990. године извршена расподела станова и то:

 одлуком број 1507 од 17.04.1990. године Комисије за стамбена питања радника ГСП-а првог степена ДД додељен је једноипособан стан аа,
 одлуком истог органа број 1502 од 17.04.1990. године ВВ је додељен једнособан стан вв,
 одлуком истог органа број 1504 од 17.04.1990. године ФФ је додељен двособан стан гг, да извршни одбор основне организације синдиката Дорћол на седници одржаној дана 16.12.1977. године тужиоцу уступио стари стан у улици дд на коме је била раније носилац станарског права ЂЂ уз напомену да се стан додељује као нужни смештај, да је ВД директор тада ООУР _ донео решење број 1545 од 18.04.1978. године којим је тужиоцу додељен на коришћење ђђ, а на коме је носилац станарског права била ЂЂ с обзиром да је ООУР _ учествовао у коначном решавању стамбеног питања ЂЂ, да је овим решењем одређено да ће тужилац назначени стан користити са члановима уже породице и то супругом _, кћеркама _, _, оцем _ и мајком _, да је Комисија за стамбена питања извршила обилазак тужиоца на назначеној адреси и утврдила да тужилац станује у стану дд, да су том приликом затечени супруга и кћерка, да се овај стан налази у старој кући и састоји од собе, кухиње и ВЦ, да нема купатило, да је стан у лошем стању, да се у собу улази из кухиње, да је под од бетона, плафон од трске, да је тужилац закључио уговор о коришћењу стана бр. 18/78 са тада Београдском заједницом становања као носилац станарског права на стану дд на првом спрату у Општини Врачар и да је стан укупне површине од 20 м2 и да се састоји од једне собе кухиње и ВЦ-а, те подрума, да је тужилац на ранг листи по мерилу стамбене ситуације бодован са 190 бодова, а по мерилу социјално материјални положај са пет бодова и да има укупно 358,5 бодова. Такође је утврђено да је првостепени признао тужиоцу још три бода по мерилу социјално материјалног положаја.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 22. став 1. под 4. Правилника о основама мерила и критеријума извршавања стамбених потреба радника у тада ООУР ГС Нови Београд по основу стамбених прилика становање у мрачним влажним и дотрајалим просторијама које не испуњавају минимално хигијенско техничке услове становања без обзира на квадратуру и својство становања поентирају се са 190 бодова, док се под тачком 3. становање у нужном смештају поентира са 195 бодова.

С обзиром да је тужилац носилац станарског права на назначеном стану правилно је првостепени суд закључио да је тужилац правилно бодован по мерилу стамбене ситуације и да нема право на бодове по том критеријуму као да станује у нужном смештају. Становање у статусу носиоца станарског права на стану искључује бодовање запосленог као да станује у нужном смештају јер нужни смештај није стан а само се на стану може стећи станарско право. Ту разлику је направила и одредба члана 9., 14. и 16. овог Закона о стамбеним односима(пропис тада важећи) прописујући да носилац станарског права стиче станарско право на стану, па је на тај начин искључила право на стицање станарског права на нужном смештају.

Навод жалбе да пресуда има недостатака због којих се не може испитати зато нема своје чињенично покриће, а разлози пресуде су јасни, потпуни и довољни.

Даљи навод жалбе да је закључак првостепеног суда супротан записнику о утврђивању стамбене ситуације подносиоца захтева за стан број 2720/80 од 17.12.1999. године где је комисија приликом обиласка закључила да се стамбене прилике тужиоца квалификују као нужни смештај и стим у вези да је Одлуком Извршног одбора синдиката ООСУР-а _ број 3 од 16.12.1977. године назначено да се тужиоцу назначене просторије дају као нужни смештај нема правног значаја у присуству претходно изнетих разлога.

Не стоји навод жалбе да првостепени суд није ценио и ову одлуку Извршног одбора основне организације синдиката број 3 од 16.12.1977. године. Супротно овим наводима у образложењу побијане пресуде се указује да је суд ценио и друге доказе али је нашао да су исти без значаја.

Навод жалбе да првостепени суд спорну чињеницу није утврдио ни вештачењем од стране вештака грађевинске струке правно је без значаја јер тужилачка страна није приложила и предложила доказе с тим у вези а у списима ове парничне ствари постоји налаз и мишљење вештака од 07.10.1991. године где је назначено да стан није нужни смештај (стан ЕЕ и да је стан неконфоран јер нема све просторије конфорног стана – купатило и предсобље.

Недостатак ових просторија био је и разлог да се тужилац бодује са 190 бодова.

Ради тога правилан је и даљи закључак из ожалбене пресуде да тужилац са укупно утврђених 361,5 бодова има мањи број бодова на ранг листи од ГГ који има укупно 366 бодова што значи виши број бодова од тужиоца па тиме и приоритет у решавању своје стамбене потребе док остала лица (ДД и ВВ – умешач ) имају још већи број бодова.

Не стоје код изложеног наводи жалбе да се побијана пресуда заснива на погрешној примени материјалног права и да је тужилац по мерилу стамбене ситуације требао бити бодован са 195.бодова.

Пошто ДД, ВВ и ГГ имају укупно сваки од њих већи број бодова од тужиоца на ранг листи имали су и приоритет у решењу своје стамбене потребе у односу на њега.

Навод жалбе да је сам тужени тај простор квалификовао као нужни смештај и да суд нема овлашћење да мења ту квалификацију занемарује да су овде предмет спора одлуке о додели стана назначеним радницима и да суд има овлашћење да код приговора тужиоца на правилност његовог бодовања по мерилу стамбене ситуације утврди какав је његов стамбени статус. Ово и зато што је тужиоцу додељен овај стан „као нужни смештај“, али није утврђена обавеза туженог да ће тужилац тако бити и бодован.

Правилно је и решење о накнади парничних трошкова садржано у ставу два изреке побијане пресуде којим је одбијен захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка пошто он није успео у спору применом правила из одредбе члана 149. став 1. ЗПП.

Тужилац није успео у спору, па зато нема право на накнаду трошкова поступка по жалби.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 375. и члана 161. став 1. ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)