Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.10.2010.

Гж1 6510/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 6510/10
Дана 13.10.2010. године
Б Е О Г Р А Д



У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Љиљане Митић Поповић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против туженог "ББ", ради исплате зараде, вредност предмета спора 557.569,20 динара, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Другог општинског суда у Београду П. 9303/05 од 17.06.2009. године, донео је у седници већа одржаној дана 13.10.2010. године


П Р Е С У Д У


ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Другог општинског суда у Београду П. 9303/05 од 17.06.2009. године у делу става један изреке и одбија тужбени захтев тужиоца за камату по стопи законске затезне камате на износ од 164.356,24 динара (разлика између износа од 393.213,21 динара и износа од 557.569,45 динара) од 01.05.2007. године до исплате.

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Другог општинског суда у Београду П. 9303/05 од 17.06.2009. године у осталом делу става један изреке , ставу два и три њене изреке а жалба туженог у том делу ОДБИЈА као неоснована.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Другог општинског суда у Београду П. 9303/05 од 17.06.2009. године у ставу један изреке усвојен је тужбени захтев, па је обавезан тужени да тужиоцу на име неисплаћених зарада за период од 01.01.2004. године до 30.06.2004. године и за период од 01.10.2004. године до 30.11.2005. године исплати износ од 393.213,21 динар и на име законске затезне камате на сваки појединачни месечни износ неисплаћене зараде почев од 25-ог у текућем месецу за претходни месец као дана доспелости од 30.04.2007. године износ од 164.356,24 динара, тј. укупан износ од 557.569,45 динара са законском затезном каматом почев од 01.05.2007. године па до исплате у року од 8 дана од пријема пресуде под претњом принудног извршења. Ставом два изреке обавезан је тужени да за тужиоца са шестим степеном стручне спреме ЈМБГ 1901958794410 уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање запослених – Филијала за град Београд за 2004., 2005. и 2006. годину према основици, стопама и вредностима на начин како то одреди фонд у време уплате у року од 8 дана од пријема пресуде под претњом принудног извршења, док је ставом три изреке обавезан тужени да тужиоцу на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 103.350,00 динара у року од 8 дана од пријема пресуде под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372. ЗПП, Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалба је делимично основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1., 2., 5., 7. и 9. ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да је тужилац у радном односу код туженог, да је у периоду од 01.01.2004. године до 30.06.2004. године и у периоду од 01.10.2004. године до 30.11.2005. године на основу одлуке туженог од 11.11.2004. године распоређен са послова шефа градилишта привремено на послове радног места рад на координацији са свим учесницима на градилишту 27 марта од 20.06.2004. године и са утврђеним коефицијентом 2,50, да је одлуком туженог број 1066 од 24.11.2005. године тужилац са радног места на пословима инжињера градилишта због изузетних околности привремено распоређен на послове радног места шефа градилишта на градњи у "ББ" почев од 25.11.2005. године док трају изузетне околности и утврђен му коефицијент од 3,20 према четвртој категорији, да је тужилац са туженим закључио споразум 18.01.2007. године према чијој одредби члана 1 је утврђено да дуговање које је послодавац према тужиоцу има у вредности од 16.337,00 динара и да ће се ова обавеза извршити када се буду извршавале обавезе према осталим повериоцима, док је одредбом члана 2. овог споразума прописано да се запослени oдриче односно повлачи све тужбе по питању заосталих зарада, предлоге за дозволу извршења и да се одриче потраживања по пресудама донетим од стране суда без назначења новчаних износа, да тужиоцу по основу зараде за период од 01.01.2004. године до 30.06.2004. године и за период од 01.10.2004. године до 30.11.2005. године није исплаћен износ од 393.213,21 динар, да вредност законске затезне камате обрачунате на сваки појединачни месечни износ неисплаћене зараде почев од 25-ог у текућем месецу за претходни месец као дана доспелости до 30.04.2007. године износи 164.356,24 динара као и да тужилац није пријавио своје потраживање акцијском фонду.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право осим о одлуке о камати на износ доспеле а неисплаћене камате обрачунате са стањем до 01.05.2007. године у вредности од 164.356,24 динара, због чега је побијана пресуда у том делу преиначена и одлучено као у изреци ове пресуде.

Наиме, тужилац је остварио зараду за назначени период потраживања на основу правила из одредбе члана 81. тада важећег Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 71/01 и 74/01-пропис важећи за период потраживања ), па постоји обавеза туженог послодавца да тужиоцу исплати по основу неисплаћене зараде износ од укупно 393.213,21 динар.

Тужилац има право и на износ од 164.356,24 динара који износ представља обрачунату камату на појединачне оброке претходно назначене и збирно исказане неисплаћене зараде за период од 25-ог у текућем месецу за претходни месец као дана доспелости сваког појединачног оброка до 30.04.2007. године применом правила из одредбе члана 277. и 324. став 1. ЗОО.

Правилна је и одлука о камати на износ од 393.213,21 динар почев од 01.05.2007. године до исплате из истих чињенично правних разлога због којих је потврђена побијана пресуда и у погледу одлуке о обрачунатој доспелој а неисплаћеној камати до 30.04.2007. године.

Правилна је ожалбена пресуда у погледу одлуке садржане у ставу два изреке јер се иста заснива на правилној примени одредби члана 2. и 3. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање.

Међутим, ожалбена пресуда је морала бити преиначена у погледу камате на износ од 164.356,24 динара јер на доспелу затезну камату не тече затезна камата осим ако је камата главно потраживање, а применом правила из одредбе члана 279. став 1. ЗОО.

Зато је ожалбена пресуда у овом делу преиначена и одлучено као у изреци ове пресуде.

Погрешан је навод жалбе да је опредељен захтев тужиоца у погледу одлуке о камати захваћен битним повредама одредаба парничног поступка. Тачно је да је у овом делу у изреци употребљен исказ на име законске затезне камате на сваки појединачни месечни износ неисплаћене зараде почев од 25-ог у текућем месецу за претходни месец као дана доспелости до 30.04.2007. године, износ од 164.356,24 динара, али то побијану изреку пресуде у овом делу не чини неразумљивом. Супротно она је јасна потпуна и разумљива. Такође износ од 557.569,45 динара представља збир потраживања зараде у износу од 393.213,21 динар и доспеле а не исплаћене камате обрачунате до 30.04.2007. године у износу од 164.356,24 динара.

Навод жалбе да је првостепени суд побијану пресуду донео искључиво на основу исказа тужиоца и сведока правно је без утицаја јер суд одлучује на основу резултата изведених доказа и њихове оцене, и нема могућности да одређује извођење доказа изван оних које су странке предложиле - чл.7 став 2 ЗПП. Поред тога првостепени суд је користио и налаз и мишљење вештака финансијске струке, сали и друге исправе именоване у реферату побијане пресуде.

Инсистирање на споразуму о регулисању међусобних права и обавеза такође је без значаја јер се поверилац може одрећи само од тачно одређеног новчаног износа у ком смислу може отпустити дуг али се не може одрећи од приступа суду нити му се може створити обавеза да повуче тужбу, па и када сам то изјави. Да би се остварило повлачење тужбе морају бити испуњени услови из члана 196.ЗПП. Делује повлачење тужбе када је поднесак са том изјавом предат суду , а не када је изјава о повлачењу тужбе учињена послодавцу изван суда. Право на приступ суду је неотуђиво и не може бити предмет одрицања.

Правилна је ожалбена пресуда и у погледу одлуке садржане у ставу два изреке – уплата доприноса применом правила из одредбе члана 295. ЗОО и члана 2. и 3. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање.

Правилно је и решење о накнади парничних трошкова садржано у ставу три изреке побијане пресуде јер се исто заснива на правилној примени одредбе члана 149. и 150. ЗПП.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 375. ЗПП, одлучено је као у изреци ове пресуде.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)