Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
7.03.2013.

Гж1 6512/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 6512/12
Дана 07.03.2013. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Бисерке Живановић, председника већа, Радомира Кокотовића и Љиљане Митић Поповић, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене Републике Србије, Министарства правде – Апелациони суд у Београду, коју заступа Републичко јавно правобранилаштво Београд, улица Немањина број 22-26, ради накнаде штете, одлучујући по жалби тужиље, изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П1 бр.3/12 од 26.06.2012. године, у седници већа одржаној дана 07.03.2013. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба тужиље као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1 бр.3/12 од 26.06.2012. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1 бр.3/12 од 26.06.2012. године, ставом првим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражено да се обавеже тужена да јој на име накнаде штете због неисплаћене јубиларне награде за 10 година рада, исплати износ од 38.167,00 динара, са законском затезном каматом од дана подношења тужбе – 31.12.2011. године, па до коначне исплате, као и захтев за накнаду трошкова парничног поступка парничног поступка. Ставом другим изреке обавезана је тужиља да туженој на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 6.000,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде.

Против ове пресуде жалбу су благовремено изјавила тужиља због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, с предлогом као у жалби.

Испитујући правилност ожалбене пресуде, у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП-а („Службени гласник РС“ бр.125/04 и 111/09), а у вези члана 506 став 1 новог ЗПП-а („Службени гласник РС“ бр.72/2011), Апелациони суд у Београду је нашао:

  Жалба тужиље је неоснована.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити се жалбом указује на друге повреде поступка које би биле битне.

Према чињеничном стању утврђеном у поступку пред првостeпеним судом произилази да се тужиља налазила у радном односу код органа тужене у периоду од 04.08.1997. године, па надаље и да је у периоду од 04.08.1997. до 26.06.1998. године била запослена у Министарству унутрашњих послова, а у периоду од 01.03.1999. до 31.12.2009. године у Трећем општинском суду у Београду, а почев од 01.01.2010. године налази се у радном односу на неодређено време у Апелационом суду у Београду. Тужиља се захтевом VIII Су бр.1037/11 од 22.11.2011. године обратила Апелационом суду Београду, ради исплате јубиларне награде на основу члана 26 став 1 Посебног колективног уговора, наводећи да се у правосудним органима налази непрекидно од 01.03.1999. године, а у Министарству унутрашњих послова тужене у периоду од 04.08.1997. до 26.06.1998. године и да је остварила радни стаж у укупном трајању од 10 месеци и 17 дана, те је с обзиром на њен укупан радни стаж у државним органима од 13 година, 7 месеци, да је остварила право на јубиларну награду која је требало да јој буде исплаћена на дан државности 15.02.2009. године, у време док је радила у Трећем општинском суду у Београду. Поводом поднетог захтева тужиље Апелациони суд у Београду дописом Су VIII 1037/2011 од 07.12.2011. године, обавестио је тужиљу да неиспуњава услове за исплату јубиларне награде за 2009. годину, за време док је радила у Трећем општинском суду, а на основу примене члана 26 у вези члана 52 Посебног колективног уговора за државне органе, у чијем прилогу јој је достављено изјашњење сарадника за кадровске и персоналне послове тога суда од 23.11.2011. године, заведено под Су VIII 1037/2011 од 23.11.2011. године. Тужиља против изјашњења Апелационог суда у Београду од 23.11.2011. године није улагала жалбу, јер јој исто није достављено у форми решења са поуком о правном леку, а да поводом захтева за исплату јубиларне награде није водила управни спор.

На овако потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостeпени суд је правилно применио материјално право када је о тужбеном захтеву тужиље одлучио као у ставу првом изреке ожалбене пресуде.

Наиме, одредбом члана 140 Закона о државним службеницима („Службени гласник РС“ бр.79/05 – 104/09) у ставу 1 предвиђено је да о правима и дужностима државног службеника одлучује руководилац решењем, ако тим или другим законом или није прописом није другачије одређено, док је ставом 4 истог закона, предвиђено да при одлучивању о правима и дужностима државних службеника примењује се закон којим се уређује општи управни поступак, изузев код одлучивања о одговорности за штету, а одредбом члана 142 став 1 истог закона, одређено је да жалбена комисија одлучује о жалбама државних службеника на решења којима се у управном поступку одлучује о њиховим правима и дужностима и да примењују закон којим се уређује општи управни поступак.

Поштујући цитиране правне норме, а код утврђеног чињеничног стања да је тужиља државни службеник и да је поднела захтев органу – Апелационом суду да одлучи о њеном праву и да је поводом тог захтева добила изјашњење Су бр.VIII 1037/2011 од 23.11.2011. године, сарадника за персоналне послове да не испуњава услове, следи да је њен тужбени захтев неоснован. Ово зато, што је у тој ситуацији тужиља била дужна да поднесе захтев да се о њеном праву на јубиларну награду као државном службенику одлучи се решењем од стране председника Апелационог суда, као руководиоца државног органа. Тужиља то није учинила – члан 208 ЗУП-а, и за случај да руководилац не одлучи у прописаном року, државни службеник има право на жалбу као да је њен захтев одбијен – члан 208 Закона о општем управном поступку. То тужиља није учинила, већ је поднела тужбу првостeпеном суду за исплату назначеног износа из овог основа. Ради тога, њено потраживање је неосновано, јер о праву тужиље није одлучено у прописаном поступку, па суд у парници није овлашћен да одлучује о праву државног службеника, овде тужиље, јер о томе се одлучује у одговарајућем управном поступку. Зато, пошто не постоји појединачни правни акт којим је одлучено о праву тужиље на исплату јубиларне награде, њено потраживање је неосновано. Тиме је и изостала и примена права о накнади штете у смислу члана 172 став 1, а у вези члана 154 став 1 Закона о облигационим односима – нема неправилног и незаконитог рада органа.

Позивање жалбе на одредбу члана 21 и 36 Устава и члана 2, 8, 9, 18 и 23 Закона о раду је овде без правног значаја. Ово поред изложеног и зато што је матични закон за тужиљу Закон о државним службеницима. Тачно је да о тужиљином захтеву није одлучено решењем, али то је био разлог да тужиља поступи по члану 208 Закона о општем управном поступку и захтева доношење решења у прописаном року, а за случај њеног безуспешног покушаја да о њеном захтеву надлежни орган одлучи решењем протеком потребног рока, била је у обавези да се обрати жалбеној комисији као да је њен захтев одбијен, а што је тужиља пропустила да учини. Зато она не може са успехом захтевати да се тужена обавеже на исплату накнаде штете због неисплаћене јубиларне награде.

Зато су без утицаја и наводи жалбе тужиље којима се указује на одсуство правног акта и неодлучивање надлежног органа о њеном праву на исплату јубиларне награде и да је то разлог због кога је пропустила да изјави жалбу жалбеној комисији и покрене управни спор.

Одлука о трошковима парничног поступка донета је правилном применом одредбе члана 149 и 150 – 159 ЗПП-а.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 375 ЗПП-а, у вези члана 506 став 1 новог ЗПП-а, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија
Бисерка Живановић, с.р.

За тачност отправака
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)