Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
18.09.2015.

Гж1 657/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 657/14
Дана 18.9.2015. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Персиде Јовановић, председника већа, Невенке Калуђеровић и Зорице Смирчић, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА, против тужене "АА", чији је пуномоћник АБ, адвокат, ради поништаја решења о отказу уговора о раду, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Основног суда у Вршцу П1.бр.4/13 од 15.10.2013.године, у седници већа одржаној дана18.9.2015. године донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Вршцу П1.бр.4/13 од 15.10.2013.године, у ставу првом изреке и у ставу другом у делу у ком је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље за поништај решења тужене бр.343/12 од 20.12.2012.године којим је тужиљи отказан уговор о раду као и тужбени захтев тужиље да се обавеже тужени да тужиљу врати на рад и исплати тужиљи неисплаћену зараду у месечном износу од по 29.000,00 динара од престанка радног односа до повратка на рад са затезном каматом почев од 20.12.2012.године до исплате.

УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Вршцу П1.бр.4/13 од 15.10.2013.године, у ставу другом изреке у делу у ком је одбијен тужбени захтев тужиље да се обавеже тужени да исплати припадајући порез и у овом делу ОДБАЦУЈЕ СЕ тужба тужиље.

УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Вршцу П1.бр.4/13 од 15.10.2013.године, у преосталом делу става другог изреке и у ставу трећем изреке и у овом делу предмет се ВРАЋА Основном суду у Вршцу на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Вршцу П1.бр.4/13 од 15.10.2013.године, ставом првим изреке одбијен је предлог тужиље за одређивање привремене мере којом би се обавезала тужена да тужиљу у најкаснијем року од три дана врати на радно место спремачице до правноснажног окончања поступка у овој парници; ставом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље за поништај решења туженог бр.343/12 од 20.12.2012.године којим је тужиљи отказан уговор о раду и тужбени захтев тужиље да се обавеже тужени да тужиљу врати на рад и исплати јој неисплаћену зараду у износу од по 29.000,00 динара месечно до повратка на рад, припадајући порез, доприносе за ПИО и здравствено осигурање са припадајућом затезном каматом почев од дана престанка радног односа до исплате, а ставом трећим изреке обавезана је тужиља да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 106.500,00 динара.

Против наведене пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу из свих законом прописаних разлога.

Тужени је дао одговор на жалбу, у ком је истакао и предлог за накнаду трошкова на име састава одговора на жалбу.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 386 ЗПП-а (“Службени гласник РС” бр.72/2011), Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба тужиље делимично основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде, у потврђујућем делу, нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити друге битне повреде одредаба парничног поступка на које се указује жалбом.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку тужиља је била у радном односу код тужене школе на неодређено време по уговору о раду од 14.3.2008.године и обављала је послове спремачице са 100% радног времена. Оспореним решењем директора тужене бр.343/12 од 20.12.2012.године тужиљи је отказан уговор о раду због непоштовања радне дисциплине и несавесног обављања радних обавеза прописаних Посебним колективним уговором тужене од 28.02.2009.године. Истим решењем одређено је да запосленој престаје радни однос даном достављања решења. Према разлозима садржаним у образложењу решења запослена је због дисфункционалности у понашању приликом вршења радних обавеза и према осталим запосленима и студентима, на предлог Наставног већа, налогом од 08.7.2011.године упућена на лекарски преглед ради утврђивања радне способности. Запослена се дана 01.02.2012.године јавила Служби медицине рада у Дому здравља “бб” којом приликом је обављен само један део медицинских прегледа. Налогом послодавца од 23.5.2012.године запослена је упућена да се јави Служби медицине рада у Вршцу дана 25.5.2012.године ради настављања и завршетка започетог ванредног лекарског прегледа који налог је послодавац поновио дана 28.6.2012.године, 28.8.2012.године, 17.10.2012.године и 15.11.2012.године упозоравајући запослену да непоступање по овим налозима представља непоштовање радне дисциплине због којег се запосленом може отказати уговор о раду. Према извештају Дома здравља “бб”, Службе медицине рада од 12.12.2012.године запослена се није одазвала на ванредни лекарски преглед како би га завршила, па такво понашање запосленог представља непоштовање радне дисциплине из члана 38 тачка 9 Посебног колективног уговора туженог што представља довољан разлог за отказ уговора о раду запосленој. Осим тога, запослена је испољила непоштовање радне дисциплине прописано чланом 38 став 1 тачка 3 и 6 истог Колективног уговора тако што се дана 09.11.2012.године некоректно и недолично понашала према непосредном претпостављеном, СС, викала на њу и претила јој, није хтела да напусти њену канцеларију, а затим и СС спречавала да изађе из своје канцеларије, због чега је писменом пријавом од 13.11.2012.године СС захтевала да комуникацују са запосленом АА преузме неки други запослени, јер она више не може да поднесе такво њено понашање. Надаље, дана 22.11.2012.године, поред огласне табле вербално је напала секретара школе СС1, обраћајући му се повишеним тоном, што је ометало полагање дипломског испита, због чега је интервенисао професор СС2 из Комисије за полагање дипломског испита, а по изласку из ходника Секретатијата изазивала секретара школе да је избаци пред камерама видео надзора, а након свега започела са гласним запомагањем у ходнику поред кухиње којим је ометала одбрану дипломског испита. О овом догађају писану изјаву дали су СС1 26.11.2012.године, а чланови комисије за полагање дипломског испита СС3, СС4 и СС2 дана 27.11.2012.године. Дана 23.10.2012.године запослена је оставила неочишћене просторије из своје надлежности за одржавање (мали амфитеатар, мушки тоалет на спрату, тепих у ходнику испред тоалета и испред улаза у мали амфитеатар), што је утврђено из извештаја комисије деловодни број 258/12 од 24.10.2012.године, а о чему је сачињена и фотодокументација чиме је учинила повреду радне дужности несавесно обављање радних обавеза. Доношењу оспореног решења претходило је писмено упозорење тужиљи о постојању разлога за отказ уговора о раду на који се писмено изјаснила, а о оправданости разлога за отказ уговора о раду тужиљи своје мишљење дала је и Синдикална организација туженог. Оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је тужиља одбила да се подвргне ванредном лекарском прегледу наложеном од стране послодавца, да је такав налог тужиљи дат у писменом облику више пута, да је Наставничко веће имало у виду примедбе запослене на првобитно дат налог, о чему је директор школе обавестио запослену поновљеним налогом од 25.10.2012.године, да је тужиља и након тога одбила да се јави Служби медицине рада Дома здравља “бб”, због чега та служба није могла окончати ванредни систематски преглед запослене. Оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је тужиља учинила и друге радње непоштовања радне дисциплине и повреде радне обавезе које су јој оспореним решењем стављене на терет.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је оценио да је послодавац био овлашћен да запосленом откаже уговор о раду због непоштовања радне дисциплине ближе одређене одредбом члана 38 став 1 тачка 3 и 9 Посебног колективног уговора тужене, да је тужиља учинила и остале радње повреде радне обавезе и непоштовања радне дисциплине које су јој стављене на терет и да је оспорено решење донето у законом прописаној процедури, па је као неоснован одбио постављени тужбени захтев.

Доносећи ожалбену пресуду, у потврђујућем делу, првостепени суд је на правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право.

На права, обавезе и одговорности запослених у високошколској установи примарно се примењује Закон о високом образовању, а супсидијарно, у погледу питања који тим законом нису регулисани, матични закон у области рада, како то произилази из одредбе члана 74 Закона о високом образовању.

Према правилима из члана 16 Закона о раду дужност је послодавца да запосленом обезбеди услове рада и организује рад ради безбедности и заштите живота и здравља на раду у складу са законом. Ова обавеза послодавац конкретизована је правилима из члана 9 Закона о безбедности и здравља на раду (“Службени гласник РС”, бр.101/2005), којим је утврђена дужност послодавца да обезбеди запосленом рад на радном месту и у радној околини у којима су спроведене мере безбедности и здравља на раду и обезбеди да радни процес буде прилагођен телесним и психичким могућностима запосленог. За обављање послова заштите здравља запослених на раду, послодавац према правилима из члана 41 истог закона ангажује Службу медицине рада која између осталог даје савете послодавцу при избору другог одговарајућег послода према здравственој способности запосленог.

Према правилима из члана 179 став 1 Закона о раду (“Службени гласник РС”, бр.24/2005...54/2009), који је био на снази у време доношења оспореног решења послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на понашање запосленог и то: ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом и уговором о раду (тачка 2) и ако запослени не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца(тачка 3) .

Одредбом члана 38 Посебног колективног уговора туженог заведеним под бројем 161/2009 дана 28.02.2009.године, чији је рок трајања продужен Споразумом закљученим између директора тужене школе и Синдикалне организације код туженог од 25.01.2012.године, за наредне три године, до 25.01.2015.године, тужени је ближе означио радње које се сматрају непоштовањем радне дисциплине и тачком 9 као такву радњу предвидео одбијање подвргавању ванредном здравственом тесту односно прегледу радних способности наређеном од стране послодавца.

У конкретном случају, тужиљи је више пута поновљен налог овлашћеног органа послодавца да се подвргне ванредном лекарском прегледу ради оцене своје здравствене способности, запослена је без оправданог разлога одбила да се подвргне прегледу, иако је писменим налогом послодавца од 15.11.2012.године, као и налозима пре тога упозорена да непоступање по овом захтеву послодавца предвиђа непоштовање радне дисциплине које за последицу може имати отказ уговора о раду. У конкретном случају, на страни запосленог не постоје извињавајући разлози којим би оправдала непоступање по датом налогу послодавца да заврши започети лекарски преглед, па супротно тврдњи жалбе такво понашање запосленог представља непоштовање радне дисциплине због које је послодавац био овлашћен да запосленој откаже уговор о раду. Оспорено решење донето је у законом предвиђеној процедури и у роковима прописаним одредбом члана 184 Закона о раду, па је првостепени суд правилно применио материјално право када је као неоснован одбио постављени тужбени захтев тужиље за поништај решења о отказу уговора о раду.

Ово зато што у случају непоштовања радне дисциплине исказаног нечињењем у дужем временском периоду, по схватању овог суда, рок застарелости отказа уговора о раду почиње тећи од задње радње којом је запослени јасно манифестовао такво понашање. У конкретном случају, то је датум 20.11.2012.године као задњи датум до ког је тужиља по налогу послодавца од 15.11.2012.године била дужна да се јави Служби медицине рада у Дому здравља “бб”.

Према одредби члана 14 Закона о здравственој заштити („Службени гласник РС“, бр.107/2005...57/2011) који је био на снази у време извршења радњи непоштовања радне дисциплине која се тужиљи ставља на терет послодавац организује и обезбеђује из својих средстава здравствену заштиту запослених ради стварања услова за здравствено одговорно понашање и заштиту здравља на радном месту запосленог која обухвата између осталог лекарске прегледе ради утврђивања способности за рад по налогу послодавца и праћење обољевања, повређивања, одсутности са посла и смртности посебно професионалних болести, болести у вези са радом, повреде на раду и других здравствених оштећења која утичу на привремену или трајну измену радне способности.

По правном схватању овог суда запослени се с позивом на право на физички и психички интегритет из члана 25 Устава не може с успехом ослободити обавезе да се подвргне оцени здравствене способности по захтеву послодавца. Такав захтев послодавац је овлашћен да поднесе у циљу остваривања дужности да створи безбедне и здраве услове рада. Заснивањем раднофункционалне везе с послодавцем запослени је прихватио правила послодавца, такав захтев послодавца има легитимни циљ, заштиту здравља запослених, што је претежнији интерес у односу на слободу запосленог да одлучи да ли ће се изложити здравственом прегледу или не, па с позивом на права пацијента на слободан избор здравствене установе и предложених медицинских мера у складу са Законом о здравственој заштити, тужиља не може с успехом побијати законитост оспореног решења.

Из изложених разлога наводи тужиље, поновљени у жалби да је разлог одбијања сумња да ће јој бити наметнута дијагноза која јој не припада не представља оправдани разлог за одбијање тужиље да поступи по датом налогу послодавца.

Одбијање тужиље да се подвргне лекарском прегледу по захтеву послодавца, из изложених разлога довољан је разлог за отказ уговора о раду запосленом, па се Апелациони суд у Београду није бавио питањем да ли остале радње које су тужиљи стављене на терет имају карактер радњи повреде радне обавезе и непоштовања радне дисциплине прописаних општим актом туженог послодавца, налазећи да у датој ситуацији нису од утицаја на законитост оспореног решења и правилност ожалбене пресуде.

Одлучивање о тужбеном захтеву за уплату припадајућих пореза не спада у судску надлежност, па је доносећи мериторну одлуку о овом делу тужбеног захтева тужиље првостепени суд учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 2 ЗПП-а, због чега је Апелациони суд у овом делу укинуо пресуду и одбацио тужбу.

Према одредби члана 2 Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање доприносима се обезбеђују средства за финансирање обавезног социјалног осигурања и то: пензијског и инвалидског осигурања, здравственог осигурања и осигурања за случај незапослености. Доприноси за пензијско и инвалидско осигурање, према правилима из члана 9 Закона о пензијском и инвалидском осигурању обезбеђују се, односно остварују се код Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, а обвезник обрачунавања и плаћања доприноса из основице и на основицу за запослене је према правилима из члана 51 став 1 Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање послодавац. Из садржине наведених норми произилази да се доприноси за пензијско и инвалидско осигурање не уплаћују запосленом већ Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање, а доприноси за здравствено осигурање Републичком заводу за здравствено осигурање, па је првостепени суд погрешно применио материјално право када је мериторном одлуком одлучио о захтеву тужиље да се обавеже тужени да исплати доприносе за ПИО и здравствено осигурање са припадајућом законском затезном каматом почев од дана престанка радног односа до исплате. Због погрешне примене материјалног права чињенично стање у погледу чињеница коме је послодавац дужан да изврши уплату назначених доприноса и на које новчане износе се врши уплата, а које су важне за доношење одлуке о овом тужбеном захтеву остало је непотпуно утврђено због чега је ожалбена пресуда у овом делу морала бити укинута.

Када у фази припремања главне расправе пропусти да применом правила из члана 103 ЗПП санкционише евентуалне недостатке тужбе, суд у фази главне расправе, не може донети решење о одбачају тужбе.

Како је тужба по тужбеном захтеву непотпуна, првостепени суд ће, у поновном поступку, позвати тужиљу и помоћи јој да допуни тужбу, па ће по отклањању недостатака тужбе, правилном применом материјалног права одлучити о захтеву тужиље за уплату доприноса.

Како зависи од коначног исхода спора и успеха странака у њему укинута је и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу трећем изреке ожалбене пресуде.

Из изложених разлога применом одредбе члана 390, 391 став 2 и члана 392 став 2 ЗПП-а („Службени гласник РС“, бр.72/2011), одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа-судија
Персида Јовановић, с.р

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)