Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
20.11.2013.

Гж1 6701/2013

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 6701/2013
Дана 20.11.2013. године
Б Е О Г Р А Д


У  И М Е  Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против туженог "АА", ради поништаја решења, одлучујући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Првог основног суда у Београду 15 П1.бр. 2495/13 од 05.09.2013. године донео је у седници већа одржаној дана 20.11.2013. године,


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 15 П1.бр. 2495/13 од 05.09.2013. године

ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца да се обавеже тужена да тужиоцу накнади трошкове поступка по жалби.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Првог основног суда у Београду 15 П1.бр. 2495/13 од 05.09.2013. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се поништи као незаконита одлука туженог број 177 од 29.12.1999. године о расељавању радника из аа, као и захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка.

Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу, због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужени је поднео одговор на жалбу.

Испитујући правилног и законитост побијане пресуде у границама овлашћена из одредбе члана 372 ЗПП-а („Службени гласник РС“ број 125/04, 111/09) у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службеник гласник РС“ број 72/2011), Апелациони суд у Београду, као другостепени суд је нашао:

 Жалба је неоснована.
 
Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је решењем Стамбене комисије туженог број 462/1 од 19.07.1999. године тужиоцу дат на коришћење стан у улици аа који се састоји од једне собе, једног купатила, једног предсобља, укупне површине 28,30 м2, да тужилац користи овај стан, да је Стамбена комисија за расподелу станова солидарности на седници одржаној 06.09., 28.09, 02.12. и 24.12.2009. године донела одлуку број 177 од 29.12.1999. године о расељавању радника из аа доделом станова радницима и то СС1 до СС6. да је Одлуком стамбене комисије туженог број 11 од 23.12.2001. године која је донета на састанку од 28.06.1999. године утврђено да тужилац нема право на доделу стана за расељавање, а да је у њеном образложењу назначено да је Комисија утврдила да приликом обиласка куће тужиоца у селу _ иста намерно обманута од стране тужиоца тако што је презентована кућа која није власништво истог, него његовог рођака, да тужилац није тражио судску заштиту против ове одлуке, да је Решењем Скупштине општине Раковица, Општинског секретаријата за урбанизам, стамбене и комуналне делатности грађевинске инспекције број 356 145/91 од 10.09.1991. године наложено туженом да поруши и уклони објект са катастарске парцеле број _ КО Београд _, у улици аа1 о свом трошку, да је Закључком истог органа број 356-146/27-IV od 23.12.2001. године допуштено извршење овог решења против извршеника, да је тужилац остварио право на пензију 1992. године, да у селу Кључ општина Мионица поседује парцелу од 19 ари на којој је сазидан стамбени објекат без грађевинске дозволе, те да тужилац није поднео захтев за легализацију, да је утврђено да је тужилац приликом обиласка његове куће у селу _ намерно обмануо Комисију приказујући као своју кућу његовог рођака. Такође је утврђено да је Одлуком туженог број 177 од 29.12.2009. године о расељавању радника из аа извршена додела станова запосленима именованим у њеном диспозитиву.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

  Наиме, у правној ситуацији када је правоснажна одлука туженог број 11 од 23.02.2001. године којом је утврђено да тужилац нема право на доделу стана за расељавање тада тужилац не може основано оспоравати одлуку број 177 од 29.12.2009. године о расељавању радника из аа. Не може јер назначена одлука којом је утврђено да тужилац нема право на стан у поступку расељавања делује својом материјалном правоснажношћу и доказном снагом да тужилац нема право на стан из расељавања. Ради тога он нема активну легитимацију да оспорава назначену одлуку о додели станова. То зато чини да је неоснован његов правнозаштитни захтев за поништај одлуке о додели станова радницима у расељавању.

Поред тога, правилан је закључак из ожалбене пресуде да тужилац не испуњава услове предвиђене чланом 8 Правилника о решавању стамених потреба радника туженог за доделу стана солидарности код чињенице да је кућа у селу Кључ организована 2011. године, да има воду, струју, грађевинску употребну дозволу, да се састоји од приземља које има 48 м2, дневне собе, кухиње и спрата који има 48м2, три собе за спавање, да тужилац и даље живи у стану у улици аа.

Навод жалбе тужиоца да првостепени суд није извео доказе који су од њега тражени од стране Апелационог суда по решењу Гж1. 4599/10 је правно без значаја, са целине изнетих и правно изложених разлога.

Навод жалбе у погледу заказивања рочишта у овој парничној ствари пред првостепеним судом, а имајући у виду време доставе решења Апелационом суду у Београду није од правно вредног значаја за одлуку у овој парничној ствари, али може бити за закључак на тему суђења у разумном року што није предмет ове парнице.

Навод жалбе да је тужилац био принуђен да решава своје стамбено питање до довршетка викенд куће је правно без значаја са целине изложених разлога.

Правилно је и решење о накнади трошкова парничног поступка јер се исто заснива на правилној примени одредби члана 149 и 150 ЗПП.

Тужилац није успео по правном леку па зато нема право ни на накнаду трошкова парничног поступка по жалби применом одредбе члана 149 став 1 ЗПП.

Са изложеног на основу одредбе члана 375 и члана 161 став 1 ЗПП у вези одредбе члана 506 став 1 овог ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА,
Боривоје Живковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)