Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
3.04.2013.

Гж1 6847/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 6847/12
Дана 03.04. 2013. године
Б Е О Г Р А Д

 


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, против тужене "ББ", ради исплате, одлучујући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Основног суда у Смедереву П1.бр.664/11 од 02.10.2012. године, у седници већа одржаној дана 03.04.2013. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Смедереву П1.бр.664/11 од 02.10.2012. године, у ставу петом изреке и предмет у том делу враћа истом суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Смедереву П1.бр.664/11 од 02.10.2012. године, ставом првим изреке, обавезан је тужени да плати тужиоцу разлику зараде за април, мај, јун 2008. године са припадајућом законском затезном каматом на појединачне месечне износе као у ставу првом изреке, док је ставом другим изреке обавезана тужена да тужиоцу плати на име неисплаћеног регреса за 2008. годину износ од 10.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 01.01.2009. године до исплате, на име неисплаћеног регреса за 2009. годину износ од 10.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 01.01.2010. године до исплате. Ставом трећим изреке обавезан је тужени да плати тужиоцу неисплаћену зараду за јануар, фебруар, март и април 2011. године у износима и са законском затезном каматом на појединачне месечне износе као у ставу трећем изреке. Ставом четвртим изреке обавезан је тужени да плати тужиоцу дневницу у износу од 3.932,00 динара са законском затезном каматом почев од 10.01.2009. године до исплате. Ставом петим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужени да плати тужиоцу на име неисплаћеног регреса за 2006. годину износ од 6.000,00 динара и на име неисплаћеног регреса за 2007. годину износ од 10.000,00 динара. Ставом шестим изреке обавезан је тужени да плати тужиоцу на име трошкова парничног поступка износ од 74.852,00 динара.

Против ове пресуде, у ставу петом изреке, жалбу је благовремено изјавио тужилац због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 125/04 и 111/09) у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11) Апелациони суд у Београду је ценио да је жалба тужиоца изјављена на став пети изреке основана.

Из чињеничног утврђења у првостепеном поступку следи: да тужиоцу, запосленом код туженог, за спорни период нису измирене новчане обавезе које произлазе из радног односа. Из споразума број 1553 од 09.04.2009. године закљученог дана 08.04.2009. године између туженог и представника репрезентативних синдиката првостепени суд је утврдио да су се послодавац и репрезентативни синдикати споразумели, одредбом члана 1 овог споразума, да се изврши обострано намирење дуговања и потраживања између запослених и послодавца, да уколико постоји обавеза послодавца према запосленима после намирења дуговања и потраживања из става 1 овог члана, послодавац ће извршити исплату у роковима и по динамици који ће бити накнадо утврђени и који ће чинити саставни део овог споразума, у складу са финансијским могућностима послодавца. Из споразума бр. I-1494 од 14.06.2011. године уговорено је да ће се исплата зарада за новембар исплатити одмах након утврђивања програма реструктурирања и деблокаде рачуна туженог, исплата аконтације за све запослене у износу од 17.000,00 динара за месец јун, а најкасније до 24.06.2011. године и остатак обрачунате зараде до краја месеца јула 2011. године. Тачком 3 овог споразума уговорено је да ће се обрачуната зарада за децембар 2010. године исплатити у висини од 50% до 15.07.2011. године и преосталих 50% најкасније до 31.08.2011. године до максималног износа од 35.000,00 динара. Тачком 4 уговорен је обрачун зараде у 2011. години за период јануар-мај 2011. године запосленима у износу минималне зараде за све радно ангажоване, а тачком 5 је уговорено да се изврши исплата до износа минималне зараде у месецу у ком се исплаћује када и осталима из тачке 4 Споразума. Тачком 6 је уговорено да ће све обавезе из зарада запослених и обавезе из Колективног уговора бити договорене у временском периоду до 45 дана од потписивања споразума.

Имајући у виду напред утврђено чињенично стање првостепени суд је закључио да тужбени захтев тужиоца неоснован у делу да се обавеже тужени да плати тужиоцу на име неисплаћеног регреса за 2006. годину износ од 6.000,00 динара и на име неисплаћеног регреса за 2007. годину износ од 10.000,00 динара неоснован, јер је потраживање тужиоца у овом делу застарело и исто није обухваћено споразумом од 09.04.2009. године.

Првостепени суд је одбио тужбени захтев за регрес за 2006 и 2007 годину јер споразум из 2009 године не говори о регресу, па је потраживање застарело.

Овај закључак побијане пресуде у ожалбеном делу се за сада не може прихватити. Ово са разлога што је побијана пресуда заснована на непотпуно утврђеном чињеничном стању. Наиме, за сада се не може прихватити став о правној ирелевантности Споразума 1-1494 од 14.06.2011. године где је у тачки 6 Споразума уговорено да ће све обавезе из зарада запослених и обавезе из Колективног уговора бити договорене у временском периоду од 45 дана од потписивања споразума.

Ради утврђивања правног значења појма обавезе било је нужно разјаснити да ли је тужени другим запосленима у извршењу овог споразума исплатио регрес за 2006 и 2007 годину. За случај да јесте тада би био погрешан правни став из ожалбене пресуде јер би у истој ситуацији постојало различито поступање туженог послодавца без разумно прихватљивог разлога. Супротно, став првостепеног суда би био правилан.

Разјашњење ове околности је од правно вредног значаја обзиром на исказ: „да испуњење обавеза из колективног уговора биће договорено ( овде није разјашњено да ли је такав договор постигнут) у периоду од 45 дана“. Међутим, и да није у формалном смислу, а тужени је из исте ситуације исплаћивао запосленима накнаду за регрес за 2006. и 2007. годину тада ни тужилац не би могао бити доведен у неравноправан положај.

Поред тога жалба указује да је заступник туженог својим обећањем довео до пролонгирања подношења тужбе. За случај да је тужиоцу заступник саопштио да ће му регрес за 2006. и 2007. годину бити исплаћен, тада би се он поуздао у доброј вери у изјаву заступника, па то не би могло остати без утицаја на прекид застарелости, односно на одрицање од застарелости ако је рок истекао (пресуда Европског суда за људска права Левас против Хрватске).

Зато ће првостепени суд у поновном поступку употпунити чињенично стање разјашњењем околности: да ли је тужени исплаћивао регрес за 2006. и 2007. годину свим запосленим, те у вези с тим разјасниће и да ли је тужилац доведен у неравноправан положај, да ли је заступник туженог саопштио тужиоцу да ће регрес бити исплаћен, па ће у зависности од утврђења ових чињеница ценити и истакнути приговор застарелости. Након што првостепени суд потпуно и правилно утврди чињенично стање донеће нову, на закону засновану одлуку.

Имајући у виду напред наведено Апелациони суд у Београду је применом одредбе члана 377 ЗПП („Службени гласник РС“ бр.125/04 и 111/09) у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ бр.72/11) укинуо првостепену пресуду у ставу петом изреке и одлучио као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)