Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
19.12.2013.

Гж1 6883/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 6883/12
Дана: 19.12.2012. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа у парници из радног односа тужиоца АА, против туженог Јавног предузећа „ПТТ“ саобраћаја Србија у Београду, улица Таковска бр. 2, ради поништаја решења и враћања на рад, одлучујући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Првог општинског суда у Београду П1. 60/07 од 16.06.2009. године, донео је у седници већа одржаној дана 19.12.2012. године


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П1. 60/07 од 16.06.2009. године у делу става један изреке па се поништава решење туженог број 2002-36270/3 од 01.04.2002. године којим је тужилац распоређен на радно место самосталног референта за заједничке послове у РЈ "АА", Служби за заједничке послове почев од 01.05.2002. године.

УКИДА СЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П1. 60/07 од 16.06.2009. године у осталом делу става један, ставу два и делу става четири њене изреке који се односи на тужиоца и предмет у том делу УПУЋУЈЕ Првом основном суду у Београду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог општинског суда у Београду П1. 60/07 од 16.06.2009. године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца да се поништи решење туженог број 2002-36270/3 од 01.04.2002. године којим је тужилац распоређен на радно место самосталног референта за заједничке послове у РЈ "АА", Служби за заједничке послове почев од 01.05.2002. године и решење број 2002-49765/3 од 16.05.2002. године којим је тужиоцу престао радни однос код туженог због одбијања да закључи уговор о раду под измењеним условима, као и да се тужени обавеже да тужиоца врати на рад на послове саветника за унапређење рада радних јединица за транспорт и прераду као неоснован, ставом два изреке тужба тужиоца против туженог у делу тужбеног захтева да се обавеже тужени да тужиоцу исплати разлику у плати између радног места саветника и помоћника директора за период од 01.08.1991. године до 01.03.1994. године и од 01.12.1995. године до 24.05.2002. године у износу од 500.000,00 динара са законском затезном каматом од дана правноснажности пресуде до исплате одбачена је као неуредна, ставом три изреке утврђено је да је предмет тужиоца којим је обавезан тужени да тужиоца одмах врати на послове саветника у радној јединици "АА1" док је ставом четири изреке утврђено да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против ове пресуде у погледу одлуке садржане у ставу један, два и четири њене изреке тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих разлога предвиђених одредбом члана 360 ЗПП.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ број 125/041 и 111/09 ) у вези са одредбом члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011 ) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалба је основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде у преиначеном делу става један њене изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП, у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост у овом делу.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде у погледу одлуке у преиначеном делу њене изреке следи да је тужилац био у радном односу на неодређено време код туженог на пословима саветника за унапређење рада радне јединице за прераду поштанских пошиљака у Београду, да је по том основу закључио уговор о раду број 73-25154/1 од 13.03.2002. године, да је решењем генералног директора број 2002-36270/3 од 01.04.2002. године тужилац распоређен на послове самосталног референта за заједничке послове, правне ВСС- средњи степен стручне спреме у РЈ "АА", служби за заједничке послове почев од 01.05.2002. године, да је тужилац одбио да прими ово решење и да је исто истакнуто на огласну таблу.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је погрешно применио материјално право у погледу одлуке садржане у преиначеном делу изреке ожалбене пресуде због чега је иста преиначена и одлучено као у изреци ове пресуде.

Наиме, према одредби члана 19 став 1 тачка 4.тада важећег Закона о раду („Службени гласник РС“ број 70/2001 и 74/2001 ) уговор о раду садржи врсту и опис послова које запослени треба да обавља а према одредби члана 103 овог закона послодавац може да понуди запосленом закључење уговора о раду под измењеним условима.

Послодавац може да понуди закључење уговора о раду у смислу става 1 овог члана из оправданих разлога.

Запослени који одбије закључени уговор о раду у смислу става 1 овог члана послодавац може да откаже уговор о раду.

Поштујући ове правне норме распоређивање запосленог на друге послове не врши се решењем о распореду већ уговором о раду под измењеним условима. У овој материјално правној ситуацији тужени послодавац је донео решење о распореду тужиоца на послове самосталног референта за заједничке послове – у назначеној радној јединици а да при томе није закључио уговор о раду под измењеним условима па је због тога оспорено решење незаконито.

Истина, у ставу 2 диспозитива овог решења се најављује закључивање уговора о раду под измењеним условима али то је без значаја јер је доносећи оспорено решење број 2002-36270/3 од 01.04.2002. године тужени послодавац распоредио тужиоца на назначене послове – свршена правна ситуација. Ради тога у односу на овај тужбени захтев без значаја је околност што је ставом два диспозитива овог решења тужени најавио са тужиоцем закључење уговора о раду под измењеним условима и што је накнадно учинио тужиоцу такву понуду.

У присуству ових разлога ожалбена пресуда је морала бити преиначена у овом делу и поништено решење директора туженог број 2002-36270/3 од 01.04.2002. године.

Међутим, ожалбена пресуда је морала бити укинута у осталом делу њене изреке.

Наиме, према разлозима побијане пресуде у овом делу постојала је намера туженог да рационализује поједина радна места – радно место саветника на коме је било 45 запослених, да те активности трају дуже време и да се је исказала потреба за извршиоцем на упражњеном радном месту самосталног референта за заједничке послове те да је тужени поступио у складу са одредбом члана 103 став 1 и 2 Закона о раду јер је понудио тужиоцу за закључење уговора о раду под измењеним условима учинио из оправданих разлога. Оправданост разлога првостепени суд образлаже чињеницом намере туженог да рационализује радно место саветника на коме је било распоређено 45 извршилаца.

Овај закључак ожалбене пресуде се за сада не може прихватити, јер се иста заснива не непотпуно утврђеном чињеничном стању. Наиме, првостепени суд инсистира на значају намере тужене стране да рационализује радна места па и радно место саветника а пропушта да разјасни да ли је та рационализација материјализована доношењем правилника о организацији и систематизацији послова у значењу акта из одредбе члана 13 тада важећег Закона о раду и да ли је његовим садржајем укинуто радно место саветника за унапређење радне јединице за прераду поштанских пошиљака у Београду, а за случај да није колико је било извршилаца предвиђених на тим пословима, те ако ти послови нису укинути да ли је дошло до смањења броја извршилаца. Од одговора на ова питања зависи и одговор на питање да ли је постојала потреба за распоређивањем тужиоца са назначеног радног места саветника.

Исто тако било је нужно разјаснити да ли је на пословима самосталног референта за заједничке послове у назначеној РЈ био распоређен други извршилац, када је настала потреба за обављањем тих послова и из ког разлога. Првостепени суд се тим питањима није бавио због чега је чињенично стање остало непотпуно утврђено па се за сада не може испитати ни правилност, ни законитост назначеног решења о отказу. Наиме, по становишту овог суда да би тужени послодавац могао да употреби отказни разлог из одредбе члана 103 став 3 Закона о раду (тада важећи пропис) било је нужно не само да запослени одбије понуду да закључи уговор о раду под измењеним условима већ и да то учини из разумно неоправданог разлога. Међутим, када запослени одбије понуду из оправданог разлога као нпр.за случај да није постојала потреба за његовим распоређивањем тада нема оправданог разлога за отказ.

Ради тога, било је нужно да првостепени суд разјасни назначене околности и утврди стварно време њиховог настанка, јер се за измену уговорених услова рада могу користити искључиво оне околности које су постојале после закљученог уговора о раду а не пре.

Укинуто је и решење садржано у ставу два изреке побијане пресуде.

Првостепени суд наводи да је тужбу у овом делу тужбеног захтева одбацио позивом на примену правила из члана 103 став 6 у вези члана 187 став 1 ЗПП пошто тужбени захтев тужиоца није садржао све што је потребно јер не садржи износ разлике у заради између радног места саветника и помоћника директора за сваки месец са назначењем доспелости ради одређивања рока од када тече законска затезна камата.

Овај разлог ожалбене пресуде је правно неприхватљив. Тужбени захтев тужиоца садржи тачно одређени новчани износ, опредељена је и камата и каматни почетак, те стопа законске затезне камате.

Навод из ожалбене пресуде да тужилац није назначио новчану вредност разлике исказану за сваки месец са назначењем рока доспелости је тачан али без правне вредности. Тужилац је определио камату од дана правноснажности пресуде па је за одлуку о њеној основаности без значаја време доспелости сваког појединачног оброка неисплаћене позитивне разлике зараде, наравно под условом да је тужбени захтев тужиоца основан. Поред тога време доспелости појединачних износа зараде првостепени суд је могао да утврди и применом правила из одредбе члана 83 Закона о раду – зарада се исплаћује у роковима утврђеним општим актом и уговором о раду а најмање једанпут месечно (друго је питање да ли је противправно примењена конфорна метода или повређено начело монетарног номинализма али то утиче на основаност захтева, а не на уредност тужбе). Првостепени суд је то пропустио да учини а погрешно је применио одредбе члана 103 и 187 ЗПП јер тужба тужиоца садржи све што је потребно да би се по њој могло поступати па је зато побијано решење у овом делу морало бити укинуто.

Укинуто је и решење садржано у ставу четири изреке јер одлука у том делу зависи од коначног исхода спора.

Ради тога првостепени суд ће у поновном поступку у делу у коме је укинута ожалбена пресуда употпунити чињенично стање тако што ће разјаснити да ли су укинути назначени послови саветника, или смањен број извршилаца на тим пословима, да ли је у то време по систематизацији постојало назначено радно место саветника ко је пре тужиоца био распоређен на послове самосталног референта за заједничке послове у РЈ "АА" Служби за заједничке послове, када је престала потреба за извршиоцем на тим пословима, колико је извршилаца предвиђено за те послове, колико је стварно распоређено било извршилаца на дан 01.05.2002. године на тим пословима, да ли тужилац испуњава услове за рад на тим пословима, прибавиће и комплетан правилник о организацији и систематизацији са његовим изменама и допунама (општи акт -формални извор права а не доказ), па када правилно и потпуно утврди чињенично стање па и у погледу тужбеног захтева тужиоца који се односи на новчано потраживање првостепени суд ће донети правилну и на закону засновану одлуку у овој парничној ствари.

На основу изложеног сходно одредби члана 380 став 1 тач.4,члана 377 и 387 став 1 тачка 3 ЗПП у вези са одредбом члана 506 став 1 новог ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, ср

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)