Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
1.12.2010.

Гж1 6962/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 6962/10
Дана 01.12.2010. године
Б Е О Г Р А Д



У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Љиљане Митић Поповић, чланова већа, у парници из радног односа тужилаца АА, ББ, чији је заједнички пуномоћник адвокат АБ и ВВ, кога заступа адвокат ВА против туженог "ГГ", ради накнаде штете, одлучујући о изјављеним жалбама тужилаца против пресуде Првог основног суда у Београду 15П1-72/10 од 25.06.2010.године донео је у седници већа одржаној дана 01.12.2010.године


П Р Е С У Д У


ОДБИЈАЈУ СЕ као НЕОСНОВАНЕ жалбе тужилаца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 15П1-72/10 од 25.06.2010.године.

ОДБИЈА СЕ захтев тужилаца АА и ББ да се обавеже тужени да овим тужиоцима накнади трошкове поступка по жалби и то: тужиоцу АА износ од 17.000,00 динара и износ на име судске таксе за жалбу а тужиоцу ББ износ од 22.000,00 динара и износ на име судске таксе за жалбу.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Првог основног суда у Београду 15П1-72/10 од 25.06.2010.године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца АА којим је тражио да се обавеже тужени да тужиоцу накнади штету за разлику у зарадама и за изостале зараде у износу од 814.932,35 динара са законском затезном каматом од 27.05.2009.године па до исплате, као и да му плати припадајуће доприносе за обавезно социјално осигурање за период од 16.06.1999.године до 14.05.2003.године и накнади му трошкове парничног поступка, као неоснован, ставом два изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца ББ којим је тражио да се обавеже тужени да овом тужиоцу накнади штету за разлику у зарадама и за изостале зараде у износу од 1.381.443,74 динара са законском затезном каматом почев од 27.05.2009.године па до исплате, да му плати припадајуће доприносе за обавезно социјално осигурање за период од 16.06.1999.године до 13.07.2003.године; од 01.08.2003.године до 31.12.2003.године; од 01.11.2004.године до 15.05.2007.године као и да му накнади трошкове парничног поступка, као неоснован, док је ставом три изреке одбијен тужбени захтев тужиоца ВВ којим је тражио да се обавеже тужени да овом тужиоцу накнади штету на име неисплаћене зараде за период од 16.06.1999.године до 14.12.1999.године и од 05.12.1999.године до 31.11.2001.године у износу од 592.369,52 динара са законском затезном каматом почев од 27.05.2009.године па до исплате и да му плати доприносе за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање за период од 16.06.1999.године до 14.11.2001.године, као и да му накнади трошкове парничног поступка, као неоснован.

Против ове пресуде жалбе су благовремено изјавили тужиоци и то: тужилац АА побијајући у погледу одлуке садржане у ставу једна њене изреке, тужилац ББ побијајући у погледу одлуке садржане у ставу два њене изреке и тужилац ВВ побијајући је у погледу одлуке садржане у ставу три њене изреке сви због битних повреда одредаба парничног поступка погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужиоци су ставили и захтев за накнаду трошкова парничног поступка по жалби и то: тужилац АА у износу од 17.000,00 динара и за таксу на жалбу по одмерењу суда а тужилац ББ у износу од 22.000,00 динара за састав жалбе и за судску таксу по жалби по одмерењу суда.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалбе тужилаца су неосноване.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења жалбене пресуде следи да је против тужилаца покренут дисциплински поступак захтевом за покретање дисциплинског поступка од 05.06.1999.године којим је тужиоцима стављено на терет извршење повреда радних обавеза предвиђених Појединачним колективним уговором, да су одлуком дисциплинске комисије туженог од 30.06.1999.године тужиоци оглашени одговорним јер су дана 09.06.1999.године у селу _ где су се налазили за службеном путу изашли из службеног возила које су оставили незакључано и у истом оставили кључеве у контакт брави услед чега је возило заједно са материјалом и алатом украдено, да је свим тужиоцима била изречена дисциплинска мера престанка радног односа, а одлуком Управног одбора туженог од 23.11.1999.године одбијени као неосновани приговори тужилаца на ове одлуке дисциплинске комисије и те одлуке потврђене у целости, да је делимичном пресудом Првог општинског суда у Београду П1.бр.790/03 од 23.11.2005.године усвојен тужбени захтев тужилаца поништена одлука дисциплинске комисије туженог број 1706/3 од 05.07.1999.године и одлуком Управног одбора туженог број 3458-1/3-2 од 21.11.1999.године је обавезан у ставу један изреке тужени да тужиоца АА врати на рад и распореди на послове и радне задатке радног места ВК електромонтера у РЈ "ДД", да је ставом два изреке поништена одлука дисциплинске комисије туженог број 1505/3 од 05.07.1999.године и одлуку Управног одбора туженог број 3458-1/3-3 од 23.11.1999.године и обавезан тужени да тужиоца ББ врати на рад и распореди на послове радног места ВК електромонтера у року од 8 дана по пријему писменог отправка пресуде, док је ставом три изреке поништена одлука дисциплинске комисије туженог број 1707/3 од 01.07.1999.године и одлука Управног одбора туженог број 3458-1/3-1 од 23.11.1999.године и обавезан тужени да тужиоца ВВ врати на рад и распореди на послове и радне задатке радног места пословође у радној јединици "ДД", да је ова пресуда потврђена пресудом Окружног суда у Београду Гж1 бр.926/06 од 08.02.2007.године, да је искључиви разлог усвајања тужилаца у овој парници био застарелост вођења дисциплинског поступка, да је ДД на дан 09.06.1999.године био задужен са возилом марке Застава _ “регистарски број БГ _” да су тужиоци тим возилом у коме се је налазио материјал и алат дошли у село _ да монтирају прикључак телефона на дан 09.06.1999.године, да је ВВ када су дошли на место рада први изашао из возила, да су из возила изашли и АА који је управљао возилом и који приликом изласка из возила није узео кључеве са собом (кључеви су остали у контакт брави), нити закључао возило да је возило такође напустио и ББ, као и да је возило остављено са кључевима а да је ВВ био задужен са наведеним возилом и алатом те да је то возило по изласку тужилаца из њега украдено.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

На основу одредбе члана 172 став 1 у вези члана 154 став 1 Закона о облигационим односима постоји материјална одговорност послодавца да запосленом накнади штету због незаконитог престанка радног односа када је поништена дисциплинска одлука којом је запосленом изречена дисциплинска мера престанка радног односа (отказ). Међутим, од тога постоји изузетак у материјално правној ситуацији када је одлука о престанку радног односа поништена због формалних недостатака а запослени је својим радњама проузроковао вођење дисциплинског поступка. У тој ситуацији запослени нема право на накнаду материјалне штете по основу изгубљене зараде, других примања и неуплаћених доприноса. Нема, јер је сам својим понашањем проузроковао сопствену штету. У овој материјално правној ситуацији тужиоци су својом кривицом проузроковали вођење дисциплинског поступка и доношење дисциплинских одлука о престанку радног односа па зато немају право на накнаду штете по основу изгубљене зараде других примања и уплате доприноса. Ово са разлога што су тужиоци на дан 09.06.1999.године оставили необезбеђено возило Застава _ (нису закљључали возило) и исто напустили са остављеним кључем у контакт брави и на тај начин га учинили то возило лако доступним противправном присвајању што је и остварено крађом возила од тада непознатог извршиоца . На тај начин су тужиоци поступили како не би поступио ни иоле пажљив човек а били су дужни да поступају са пажњом доброг домаћина независно од тога ко је од њих задужен са возилом.

Навод жалбе АА да је као ВКВ електромонтер имао одговорност да извршава радне задатке из свог домена а да је према опису радног места ВВ одговоран за чување и одржавање средстава за рад и да се стара за дисциплини радне групе занемарује да је и он имао налог да заједно са ББ и ВВ иде на терен ради монтирања телефонских каблова у селу _, да је знао да је ВВ први напустио возило а да су он и ББ према његовом исказу застали код возила а потом се од истог удаљили. Поред тога према исказу самог тужиоца АА он је довезао возило на назначено место, па је био дужан и да води рачуна да извади кључеве из контакт браве односно да претходно обезбеди возило пре него што ће се од њега удаљити. Међутим, тужилац АА је према његовом исказу навео и ово: “када сам изашао из камиона нисам га закључао нити сам извадио кључ из мотора, напомињем да је мотор био угашен, то сам урадио јер сам био близу камиона”. Све то указује да на недопустиво понашање овог тужиоца према средствима рада повереним тужиоцима од стране послодавца које је био дужан независно од тога да ли има формално правно задужење да чува. Међутим он то није учинио због чега је пошто то нису учинила ни остала два тужиоца возило са материјалом остало необезбеђено и украдено.

Ради тога не може се прихватити навод жалбе овога тужиоца да се конституише објективна одговорност туженог као послодавца за насталу штету. Нема објективне одговорности када пропустом запослених код тог послодавца возило буде украдено заједно са материјалом и алатом који се налазио у њему.

Неосновани су и наводи жалбе ББ. Наиме, према наводима жалбе овог тужиоца следи: да није било спорно да је возило довезао првотужилац АА, да је из возила прво изашао трећетужилац ВВ, па друготужилац ББ па на крају првотужилац АА, да је возилом и алатом био задужен пословођа трећетужилац ВВ и да трећетужилац није оставио осталој двојици никакво упутство шта да чине по његовом напуштању возила. Међутим из тога погрешно жалба изводи закључак да околност што ВВ пословођа није оставио упутство како да се понашају тужиоци АА и ББ у датој ситуацији чини извињавајућим понашање тужилаца АА и ББ. Не чини, јер су оба тужиоца била дужна да се понашају према возилу са алатом и материјалом као имовини послодавца са пажњом доброг домаћина. Ради тога правилан је закључак из ожалбене пресуде да у датом ситуацији то није учинио ни тужилац ББ јер ни он ни АА нису смели оставити отворено возило са кључевима у контакт брави – кључевима у мотору. При томе није од значаја околност да ли је прво изашао из возила после ВВ АА или ББ, јер су оба била дужна да у датој ситуацији пре удаљења од возила били дужни да исто обезбеде, воде рачуна о томе сваки посебно независно од другог и искључе могућност његове крађе. То нису учинили, па су на тај начин се понашали како не би поступио иоле пажљив човек у овој ситуацији, чиме су и проузроковали вођење дисциплинског поступка.

Не може се ради тога прихватити навод жалбе тужиоца ББ да само у случају да је била ситуација да је он остао последњи у возилу а да су кључеви остали у брави да би се тада могло поставити питање његове одговорности. Када то тврди у жалби овај тужилац занемарује да је недопуштено понашање запослених да остављају необезбеђено возило и истовремено се позивају на околност да је у том возилу после њиховог напуштања истог остао трећи члан из ове групе. Ни један од тужилаца као запослени не може правдати своје понашање пропустима другог запосленог и очекивањем да ће тај други запослени а не он обезбедити возило. Не може се искључити одговорност запосленог који се погрешно позива на пажљиво понашање другог запосленог који је остао у возилу. Супротно сви запослени су дужни да се пажљиво понашају према у тој ситуацији стварно повереној им имовини послодавца што они нису учинили. Ради тога се не може прихватити ни даљи навод жалбе тужиоца ББ да у његовом понашању нема ни обичне непажње а да у крајњој непажњи нема ни говора. Када то тврди жалба овог тужиоца тада занемарује претходно изнете разлоге.

Неосновани су и наводи жалбе тужиоца ВВ јер је он био пословођа, па је био дужан и да сам преузме потребне мере пре напуштања возила ради његовог обезбеђења и с тим у вези да претходно исто обезбеди и да одговарајуће налоге што није учинио.

Ни навод жалбе овог тужиоца да су у возилу остала два извршиоца (АА и ББ) када је он напустио возило зато остаје без значаја. Не може тужилац ВВ рачунати на пажљивост понашања других запослених посебно не у ситуацији када је и сам био задужен са тим возилом и алатом и материјалом који се налазио у њему.

Ради тога даљи навод жалбе овог тужиоца у коме инсистира на исказу сведока СС да је управо ВВ дошао да провери да ли може да се прикључи телефон те да види колико треба каблова и друго овде је без значаја. Када то тврди жалба овог тужиоца не разликује извршење претходно назначеног радног задатка од исто тако радне обавезе тужиоца ВВ да пре изласка из возила исто обезбеди и с тим у вези да налог да се предузме мере у том циљу и контролише њихово остваривање. Све то није учинио овај тужилац већ је олако држао да ће то учинити друга два тужиоца што такође ни они нису учинили и сами олако држећи да ће то учинити други тужилац уместо сваког од њих посебно .Зато су сви они у датој ситуацији поступали према имовини послодавца како не би учинио ни иоле пажљив човек. Не може тужилац ВВ рачунати на пажљиво понашање других тужилаца као што то не могу учинити ни један од њих у односу на остале тужиоце. Не могу јер је сваки од ових тужилаца био дужан да поступа у датој ситуацији као да се он сам налази у возилу и да преузме одговарајуће мере пре напуштања возила у циљу његовог обезбеђења а што ни један од њих није учинио.

Навод жалбе да се је у возилу налазио алат сваког појединог тужиоца којим он сам дужи и да овај тужилац (ВВ) није имао право да закључа возило и лиши осталу двојицу тужилаца алата који они сами дуже , личне одеће и докумената је правно погрешно и супротно задужењима пословође коме је поверено возило али његовој дужности да преузме мере у циљу заштите имовине послодавца – конкретно назначеног возила са материјалом и алатом.

У присуству ових разлога следи да су сами тужиоци проузроковали вођење дисциплинског поступка, па су на тај начин сопственом кривицом проузроковали своју штету у виду изгубљене зараде других примања и уплате и доприноса због чега немају право да њену накнаду траже од послодавца. Противно би било и моралу да тужиоци који су туженом послодавцу на описани начин причинили штету од њега траже још из тог истог догађаја и накнаду штете по назначеним основима.

Код изложеног правилно је и негативно решење по њиховом захтеву за накнаду парничних трошкова у односу на сваког од тужилаца понаособ јер је исто донето на основу правилне примене одредби члана 149 и 150 ЗПП.

Тужиоци нису успели у поступку по жалбама па је неоснован и њихов захтев за накнаду трошкова парничног поступка по жалби и то АА и ББ применом правила из члана 149 став 1 ЗПП.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 и члана 161 став 1 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)