Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.05.2012.

Гж1 697/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 697/12
Дана: 22.02.2012. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа у парници из радног односа тужиоца АА кога заступа адвокат АБ, против туженог "АА" кога заступа адвокат АБ1, ради поништаја решења и враћања на рад одлучујући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Првог основног суда у Београду 5 П1.2972/2010 од 23.05.2011.године донео је у седници већа одржаној дана 22.02.2012.године


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1.2972/2010 од 23.05.2011.године.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца да се обавеже тужени да туженом на име накнаде трошкова поступка по жалби исплати износ од 15.000,00 динара.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1.2972/2010 од 23.05.2011.године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца да суд поништи као незаконита решења туженог број VI-118-6 од 13.01.2009.године којим је тужиоцу отказан уговор о раду И број VI-16-304/08-2 од 19.12.2008.године којим је тужилац привремено удаљен са рада те да се обавеже тужени да тужиоца врати на рад и распореди на радно место које одговара његовој стручној спреми, знању и способностима, као неоснован, док је ставом два изреке одбијен тужбени захтев тужиоца да суд обавеже туженог да тужиоцу накнади трошкове поступка.

Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права. Тужилац је тражио и накнаду трошкова у поступку по жалби у износу од 15.000 динара.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09)  у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП у вези члана 506 став 1 новог ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је тужилац био у радном односу на неодређено време код туженог као послодавца на основу закљученог уговора о раду број 3305/127 од 03.07.2006.године, да је био распоређен на пословима инкасанта у сектору наплате путарине редни број 107 Правилника о унутрашњној организацији и систематизацији послова, да је тужилац као запослени са туженим као послодавцем закључио и Анекс уговора о раду број VI-112-03-481/08-1 од 15.05.2008.године са истим радним распоредом, да је према табеларном прегледу износ цена путарине код туженог на наплатној станици Београд за инострана возила са применом од 29.04.2007.године износио и то за возила 6 категорије за пут од наплатне станице у Нишу 13 евра а према табели важећој од 11.07.2008.године цена за возила на истој релацији пута је износила 1.020,00 динара, да је према обавештењу о учињеној повреди радне обавезе број 6-116-304 од 16.02.2008.године тужилац према његовом садржају који је сачинио шеф одсека видео надзора тужиоцу приписано да је  за укупно 110 утврђених случајева  возачима возила шесте категорије која су долазила из Ниша показивао папир са написаном ценом од 15 евра уместо регуларних 13 евра, у два случаја су возачи возила шесте категорије који су долазили из Ниша давали новац са картицом а тужилац није имао конверзију са возачима, у једном случају  је возачима возила шесте категорије који су долазили из Ниша тражио 13 евра а показивао папир на коме је била написана цена од 15 евра и да је у 113 случајева  регистровано да је возачима возила шесте категорије која су долазила из Ниша наплатио цену од 15 евра уместо регуларне цене од 13 евра и уз утврђење да  тужилац у више наврата приликом наплате путарине није издавао рачун возачима него исти цепао и бацао у канту за смеће, да су сви ти случајеви констатовани записнички по хронолошком реду сатнице догађаја за дане 01.08, 07.08, и 16.08.2008.године, да је тужилац решењем о удаљењу запосленог са рада генералног директора VI број 116-304/08-2 од 19.12.2008.године удаљен са рада јер је према садржају његовог диспозитива учинио повреду радне обавезе вршења наплате путарине по магнетној картици у затвореном систему супротно прописаној процедури рада и дужностима инкасанта из Правилника о обављању послова посебне накнаде за употребу пута или путног објеката утврђену у члану 12 ставу 12 тачка 4 алинеја 3 Анекса уговора и неиздавање или неправилно издавао признанице учеснику у саобраћају или не поништавање односно неправилно поништавање признанице које учесник у саобраћају није узео утврђене чланом 12 став 12 тачка 4 алинеја 1 Анекс уговора уз утврђење да удаљење са рада тече од дана достављања решења а најдуже до 3 месеца и да за време удаљења са рада запослени имао право на накнаду зараде у висини од 1/3 од основне зараде, да је тужиоцу достављено упозорење број 116-304/08-1 од 19.12.2008.године у поводу кога је тужилац изнео изјашњење VI број 116-304/08-4 од 31.12.2008.године, да је директор туженог о назначеним радњама обавештен дописом Одсека за видео надзор број 116-304 а које писмено је насловљено на генералног директора и чији је предмет Обавештење о учињеној повреди радне обавезе АА, да је решењем о отказу уговора о раду генералног директора туженог VII број 118-6 од 13.01.2009.године тужиоцу на пословима инкасанта на наплатној станици Београд отказан уговор о раду број 3305/127 од 03.07.2.године са Анексом уговора VI 112-03-481/08-1 од 15.05.2008.године због претходно назначених повреда радних обавеза и утврђено да тужиоцу престаје радни однос даном достављања решења о отказу уговора о раду, да је тужилац према образложењу овог решења извршио радње описане у његовој садржају и то тако што је у дане 01.08.2008, 07,08.2008 и 16.08.2008.године радећи на наплати путарине на наплатној станици Београд у кабини број 7 страним држављанима учесницима у саобраћају наплаћивао нерегуларну цену (на пример показивао папир возачима возила VI категорије која су долазила из Ниша на којем је била цена од 15 еура уместо регуларне цене од 13 еура, да са возачима возила VI категорије која су долазила из Ниша и давали новац са картицом као инкансант није имао конверзију, да је у одређеним случајевима показивао возачу папир са ценом и тражио на српском 15 евра, да је возач дао папирни новац да  возачу није вратио кусур, да је први део рачуна дао возачу а други део рачуна бацио, да је у 137 случајева регистровано недавање рачуна већ њихово бацање у корпу, да је на дан 01.08.2008.године на пример у 110 случајева регистровано да је возачима возила VI категорије који су долазили из Ниша показиван папир на коме је била написана цена од 15 еура уместо регуларне цене од 13 еура а на дан 07.08.2008.године 75 таквих случајева а на дан 16.08.2008.године 131 такав случај, да је на дан 01.08.2008.године у 113 случајева регистровано да је возилима VI категорије која су долазила из Ниша наплаћена цена од 15 еура уместо регуларне цене од 13 еура, а на дан 07.08.2008.године 78 таквих случајева, да је у одређеним случајевима тражио од возача на српском 15 еура, на дан 16.08.2008.године, те да је на дан 01.08.2008.годиен возачу возила VI категорије регистарских ознака ПЛНТ08СНС Ниш инкасант тражио 1.020,00 динара, да је возач дао 1 х 1.000,00 динара и 1 х 200,00 динара, да рачун инкасант није дао возачу и да на дан 01.08.2008.године у 137 случајева је регистровано недавање рачуна возачима већ њихово бацање у корпу, на дан 07.08.2008.године констатовано је 20 таквих случајева а на дан 16.08.2008.године је регистровано 137 случајева недавања рачуна возачима већ њихово бацање у корпу. Такође је утврђено да је тужилац извршио приписане му радње детаљно описане у образложењу решења о отказу уговора о раду број 118-6 од 13.01.2009.године.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битним прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 179 став 1 тачка 2 Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05 ...) послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на његово понашање – ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђену општим актом или уговором о раду. Према Анексу уговора о раду VI број 112-03-481/08-1 од 15.05.2008.године отказ уговора о раду у смислу члана 12 став 12 тачка 4 алинеја 1 је повреда Правилника о обављању послова накнаде за употребу пута или путног објекта IV број 953-03-2393 од 14.03.2008.године у виду неиздавања или неправилног издавања признаница учеснику у саобраћају.

У датој ситуацији тужилац је у продуженом виду извршио ову повреду радне обавезе обзиром да је у дане 01.08.2008, 07.08.2008, 16.08.2008.године у већем броју случајева ближе описаних у садржају оспореног решења показивао возачима возила VI категорије папир на коме је била написана цена од 15 еура уместо регуларне цене од 13 еура, наплаћивао возачима возила VI категорије цену од 15 еура уместо регуларне цене од 13 еура, није враћао кусур и није давао рачун возачу као на пример возачу возила VI категорије регистарских ознака КФБ78 коме је показао папир са ценом, возач прочитао он.беш.(15 еура) инкасант казао да је возач дао 15 еура, инкасант није вратио кусур и није дао рачун возачу и у случајевима када је уместо да да рачун возачима исти баца у корпу.

На тај начин тужилац је поступио супротно Правилнику о обављању послова наплате и посебне накнаде за употребу пута или путног објекта. Наиме, његовом одредбом члана 21 тачка 4 тачка 2, тачка 2 тачка 2 је прописано да инкасант врши наплату путарине тако што приликом доласка возила на наплатно место утврђује визуелно категорију возила и уноси тај податак преко тастатуре у рачунару, затим (затворени систем наплате) узима картицу од учесника у саобраћају и убацује је у читач картица а у отвореном систему потврђује категорију. Након појаве цене на екрану укуцава тачан примљени износ новца од учесника у саобраћају а по пријему целокупног износа новца потврђује наплату и издаје признаницу о извршеној наплати путарине учесника у саобраћају. Уколико учесник у саобраћају не преузме признаницу инкасант је дужан да исту поништи цепањем преко пола а исту баци у корпи за отпатке одмах пошто возило прође механичку баријеру. У сваком случају пре одређивања категорије следећег возила које долази на наплатно место.

Тужилац је поступио супротно овим дужностима, јер није наплатио тачну цену путарине возачима VI категорије возила показивао је возачима  нетачну цену коју треба да плате, а исправне рачуне је бацао у корпу. На тај начин тужилац је поступио и супротно дужностима која је имао као запослени на пословима инкасанта а које су дефинисана чланом 2 назначеног Анекса уговора о раду према чијем садржају је он дужан да обавља послове везане за наплату накнаде а те послове је дужан да обавља према правилима и да наплату врши по утврђеној а не вишој цени.

Тужилац је био свестан недозвољености назначених радњи и хтео нјихово извршење, што одређује његов субјективни однос као њихово намерно извршење.

При томе овај суд налази да се у конкретном случају ради о продуженом делу назначених повреда радне обавезе с обзиром на истоврсност радњи, блискост времена у коме су те радње извршене и исти субјективни однос према њиховом извршењу.

Ради тога рок застарелости процедуре отказа има се рачунати од последње извршене радње а то је 16.08.2008.године. Рачунајући од тога датума с обзиром на време доношења решења 13.01.2009.године није истекао објективни рок застарелости од шест месеци од дана извршене повреде радне обавезе прописано одредбом члана 184 став 1 Закона о раду.

Наиме, према овој норми отказ уговора о раду из члана 179 тачка 1, 2, 3, 5 6 овог закона послодавац може дати запосленом у року од 3 месеца од дана сазнања за чињенице које су основ за давање отказа односно у року од 6 месеци од дана наступања чињеница које су основ за давање отказа. Овде су чињенице које су основ за давање отказа наступиле како је већ и образложено 16.08.2008.године а до дана давања отказа 13.01.2009.године рок од 6 месеци није истекао.

Није истекао ни субјективни рок застарелости од три месеца од дана сазнања за чињенице које су основ за давање отказа. Овај субјективни рок се рачуна од дана када је до надлежног органа за процедуру отказа допро глас да је учињена радња која представља основ за давање отказа. То је остварено 16.12.2008.године када је генералном директору достављено обавештење број 116-304 од 16.12.2008.године, супротно наводима жалбе тужиоца.

Навод жалбе којим се инсистира на повреди одредби члана 7 став 1 и 2 и члана 8 ЗПП и с тим у вези да је суд донео одлуку тако што није доказивао чињенице у које како сам каже није имао разлога да сумња и да тужени осим што је тврдио да се ради о обимном материјалну није предложио извођење доказа на ову околност те да је суд морао да пружи одговор како суд зна када је тужени сазнао за наведену учињену повреду радне обавезе, како суд зна да је снимак прегледан накнадно када није изведен ни један доказ, и да је видео материјал обима и да ли наводно обимност видео снимка оправдава накнадно прегледање снимка су неосновани.

Ово већ само и са разлога што је првостепени суд ожалбену пресуду донео на основу резултата изведених доказа која је превилна и заснована на одредби члана 8 ЗПП.

Чињенично је нетачан навод жалбе да суд није вредновао примедбе тужиоца из реферата тужбе које се тичу оспоравања „благовремености“ доношења решења о отказу али је у присуству предходних разлога правилно нашао да исте нису основане. Поред тога суд је овај закључак извео на основу „изведених материјалних доказа“ и да су се догађаји уписани у пријави надлежног органа туженог од 16.12.2008.године одиграли у месецу августу 2008.године, тачније 01.08, 07.08. и 16.08.2008.године. Ради тога правилно је првостепени суд извео закључак да није наступила застарелости дисциплинске процедуре с обзиром да је решење донето дана 13.01.2009.године.

Поред тога разлози које наводи првостепени суд у ожалбеној пресуди и из којих изводи закључак да није истекао субјективни рок процедуре отказа потврђени су и садржајем саме пријаве.

  При томе приложени у рукопису Извештај који се односи на преглед видео записа и садржај приложеног обавештења XVI-304 од 16.12.2008.године су доказно сведочанство о времену када је прегледан видео снимак а број случајева потврђује обимност материјала. При томе и није од значаја када је одређени запослени сумњао да је тужилац извршио приписане му радње и о томе имао своје сазнање. Супротно који одлучује о правима, обавезама и одговорностима из радног односа у смислу члана 192 став 1 тачка 1 Закона о раду а то је датум 16.12.2008.године. У тој ситуацији на питање како суд зна да је снимак прегледан накнадно одговор је на основу резултата изведених доказа а обимност материјала – снимак видео надзора се може несумњиво утврдити с обзиром на број случајева који су евидентирани као од тужиоца извршених радњи у дане 01, 07 и 16.08.2008.године које су и описане у његовом и садржају оспореног решења.

Ради тога остаје без значаја даљи навод жалбе да су неспорне чињенице да су повреде наводно настале 01.08., 07.08 и 16.08.2008.године да је пријава против тужиоца поднета 16.12.2008.године а да је видео надзор у кабинама укључен непрекидно. Околност да је пријава поднета 16.212.2008.године је неспорна али она је и доказно сведочанство када је директору допрео глас о извршеним радњама приписаним тужиоцу као повреда радне обавезе.

  Тачно је да је видео надзор у кабинама укључен непрекидно, али то не значи да је тада вршена провера рада тужиоца – непосредно у време извршења радњи већ је то учињено накнадно. Зато погрешно закључује жалба да суд верује на часну реч туженом да му је било потребно 4 и по месеца да прегледа видео снимке.

Поред тога овде је тужена страна приложила извештај референта видео надзора, и  у поступку доношења побијане пресуде предложила да суд одреди приказивање видео снимка на коме се може видети како тужилац од возача возила са страним регистарским таблицама (возла VI категорије) захтева да плате путарину на релацији Ниш Београд у износу од 15 еура уз назнаку да он баш на турском језику значи 15 еура и предложила да упути лице које ће уз одговарајућу технику презентовати видео снимак (поднесак од 06.11.2009.године) али је тужилац у поднеску од 24.05.2010.године оспорио веродостојност самог снимка који се лако може измонтирати не предлажући за те своје тврдње ни један доказ и истовремено се противио предлогу за извођење доказа приказивањем видео снимка (поднесак тужиоца од 28.05.2010.године).

У тој ситуацији не може сада у жалби тужилац тврдити да не треба да докаже да није вршио погрешну наплату, како суд зна да је видео материјал обиман, приговарати на извештај референта видео надзора и с тим у вези истицати да нису презентовани снимци видео надзора на основу којих је тај извештај састављен, да је прегледан видео снимак који је доставио тужилац да би суд видео само 15 појединих случајева наплате путарине 01.08 и 16.08.2008.године (ни један од 07.08.) а да је тужиоцу стављено на терет на стотине различитих случајева непрописне наплате путарине возилима VI категорије за три дана и да се не може утврдити ни једна повреда радне обавезе.

Поштујући одредбу члана 7 Закона о парничном поступку на коју се позива и жалба на странкама је било да приложе и предложе доказе. Ради тога када је тужена страна предложила да се изведе доказ прегледом снимака видео надзора за назначене дане на основу којих је сачињен назначени Извештај референта видео надзора тада не може успешно истицати у поступку по жалби околност да видео снимци нису прегледани и позивати се на од стране тужиоца приложени видео запис. Ово зато што је сам тужилац својим процесним понашањем, противљењем да се изведе назначени доказ утицао да суд тај доказ не изведе и да своју одлуку заснује на назначеном извештају референта видео надзора. Странке одређују свој однос према доказима не само њиховим предлагањем и прилагањем већ и противљењем да се одређени докази изведу па зато противљење странке овде тужиоца да се прегледа видео запис целине догађаја не може му бити од користи нити тужилац може у жалби основано накнадно тражити у суштини преглед снимка видео надзора.

Пошто на основу назначеног извештаја референта видео надзора који је заснован на том прегледу снимка видео надзора несумњиво произилази да је тужилац извршио радње описане у решењу не могу се прихватити ни наводи жалбе да је суд прегледао видео снимак који је доставио тужилац видео би само 15-ак појединачних случајева да се не може утврдити ни једна повреда радне обавезе прегледом снимка.

Навод жалбе да се обзиром на опис тобожњих повреда радних обавеза би било логично да је тужени доставио макар једну погрешно издату признаницу извештај контроле који би доказао да је запослени за исте наплаћивао већу цену путарине а разлику задржавао за себе извештај контроле који би указао да запослени заиста није издао рачун, дневни и редовни извештај тужиоца за спорне дане и пријаву наводно оштећеног возача су без значаја. То што није поднета пријава није правно вредно у ситуацији када је тужилац извршио приписане му радње. То исто важи и за извештај тужиоца за спорне дане јер би супротно здравом разуму било очекивати да тужилац у тај извештај забележи и назначене радње које представљају повреду правила службе.

То што није у извештају контроле евидентирано да је тужилац за исте издао рачун остаје без значаја. Поред тога када све то жалба тврди тада занемарује садржај Извештаја референта видео надзора где су евидентирани сви ови случајеви. Примера ради у односу на дан 01.08.2008.године наводи се из његовог садржаја и ово:

„Инкасант показује учеснику цену написану на папиру прима две девизне папирне новчанице, не враћа кусур и не даје рачун – цепа га из штампача и баца у корпу, шеста кат: ЛХГЈ15 Тител: 21:59:26,
-инкасант показује учеснику цену написану на папиру прима девизни папирни новац не враћа кусур и не даје учеснику рачун – баца га у корпу 6 кат.ЕЈИ568 Тител 22:14:58;
-инкасант показује учеснику цену написану на папиру прима девизни папирни новац не враћа кусур, уписује нешто са леве стране не даје рачун учеснику цепа га из штампача и баца га у корпу – 6 кат.МРХ813 – Тител 23:26:09; попис СС;
-инкасант горе учеснику 1.020 показује цену написану на папиру прима једну новчаницу од 1.000 динара и једну новчаницу од 200,00 динара не враћа кусур не даје рачун цепа га из штампача и баца на корпу 6 кат.ПЛНТ01-Тител 23:31:48;
- дбр:23:53:40 – два НН лица прилазе кабини и улажу рекламацију код инкасанта НН лице: „мало пре прошао мали 15 еура платио нису му дао тикет“, Инкасант „Па прошао је“ НН „Али добро 13 еура није 15“ Инкасант „13 ми је дао бре НН лице „А не 15 дао ти је видео сам ја“ Инкасант „ј.... не знам сад готово је сад прошло је и треба да стоји и да узме рачун“ НН лице „Ниси дао НН тикет, ниси вратио“.

Исто тако на пример у овом извештају се наводи поред осталог и ово 06.30.17169549 Форд показује папир са ценом добија папирни новац не даје кусур и рачун или 0644.31Х-Б6778 показује папир са ценом, добија папирни новац и возач спомиње цену од 13 еура а он каже да нема појма и да вози за разлику од претходног возила 064352 коме је морао да да кусур и рачун, то овде не чини све у односу на дан 16.08.2008.године и потписано од стране СС1.

У присуству ових разлога нема основ ни за закључак жалбе да је побијана пресуда захваћена битних повредама одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 у вези са члановима 7 и 8 ЗПП те да разлози о одлучним чињеницама противрече садржаним исправама, изведеним доказима а такође и да суд није ценио доказ засебно и све заједно.

Инсистирање жалбе на фотографије дисплеја и ценовника који се налазе изван кабине и који су достављен уз поднесак тужиоца од 31.08.2009.године зато са целине изнетих разлога немају правно вредног значаја ни по становишту овога суда.

Навод жалбе да тужилац не треба да доказује негативне чињенице је се са становишта примене права тачан. Међутим, оно што жалба занемарује када то тврди је да се овде не ради о доказивању негативних чињеница већ о обарању чињеничних тврдњи из извештаја референта надзора који представља у суштини преглед запис у писаном облику снимка видео надзора а да тужилац то у овој парници то доказно није учинио ни чињенично оборио.

Жалба истина оспорава овај Записник службе видео надзора као једностран акт туженог који не одговара садржају видео снимка али при томе занемарује да се тужилац противио презентацији видео снимка, да је тужени предложио да се тај видео снимак презентира у целини и да назначени записник служе видео надзора је потписан и представља исправу као материјални траг о садржају снимка видео надзора.

Право је било сваке странке па и тужиоца да тај Записник службе видео надзора оспорава али она то није учинила у поступку доношења побијане пресуде па зато не може то успешно учинити у присуству претходних разлога ни у жалби.

Навод жалбе да тужиоцу у поступку доношења оспореног решења није презентован Извештај видео надзора ни снимци зато остаје без значаја а и сама жалба признаје да је тужиоцу Записник службе видео надзора достављен уз поднесак туженог од 03.02.2011.године у поступку пред судом па је он тај записник могао оспоравати и прилагати и предлагати доказе за супротно што није учинио.

Код изложеног се не могу прихватити као од утицаја ни наводи жалбе на тему правног основа застарелости када престаје сврха кажњавања и његов навод којим цитира образложење пресуде да је довољно утврђивање непрописног поступања радника. Тако недовољно прописно поступање и по схватању овог суда довољно па је без значаја да ли је на тај начин настао мањак или не јер се то тужиоцу не приписује ни оспореним решењем.

Код изложеног правилна је негативна одлука о реституцији.

Правилно је и негативно решење по захтеву за накнаду трошкова поступка  из става два изреке побијане пресуде јер се исто заснива  на правилној примени одредби члана 149 . ЗПП.

Тужилац није успео у поступку по жалби па зато нема право ни на накнаду трошкова поступка с тим у вези применом правила из члана 149 став 1 ЗПП. 

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 ЗПП, одлучено је као у изреци ове пресуде. вези члана 506 став 1 новог ЗПП

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)