Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.02.2013.

Гж1 7007/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 7007/12
Дана 06.02.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Радомира Кокотовића, чланова већа, у парници тужилаца АА и АА1 које заступа адвокат АБ против тужене Републике Србије, Министарство унутрашњих послова, ПУ Ваљево коју заступа Републичко јавно правобранилаштво у Београду, одељење у Ваљеву ради дуга, вредност предмета спора и то по тужби тужиоца АА 25.609,51 динара, а по тужби тужиоца АА1 24.728,06 динара одлучујући о изјављеној жалби тужилаца против пресуде Основног суда у Ваљеву 7 П1. бр. 562/11 од 09.05.2012. године, исправљене решењем Основног суда у Ваљеву 7П1.бр.562/11 од 11.09.2012. године, донео је у седници већа одржаној дана 06.02.2013. године


П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Ваљеву 7 П1. бр. 562/11 од 09.05.2012. године исправљено решењем Основног суда 7 П1. бр. 562/11 од 11.09.2012. године у делу става један изреке који се односи на мање исплаћену накнаду плате тужиоцима са каматом и у том делу жалба тужилаца одбија као неоснована.

УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Ваљеву 7 П1. бр. 562/11 од 09.05.2012. године исправљена решењем истог суда 7 П1. бр. 562/11 од 11.09.2012. године у осталом делу става један и ставу два изреке и предмет у том делу УПУЋУЈЕ истом суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом основног суда у Ваљеву 7 П1. бр. 562/11 од 09.05.2012. године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужилаца АА и АА1 којим је тражено да се тужена обавеже да тужиоцима на име накнаде штете плати и то: тужиоцу АА на име мање исплаћене накнаде плате новчане износе у вредности за период и са законском затезном каматом од 26-ог у месецу за претходни месец до коначне исплате и за неисплаћене сате годишњег одмора новчане износе у вредности са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају све са закoнском затезном каматом почев од 26-ог у месецу па до коначне исплате, тужиоцу АА1 на име неисплаћене накнаде плате новчане износе у вредности и за период као у његовом садржају све са законском затезном каматом почев од 26-ог у месецу за претходни месец па до коначне исплате и по основу неисплаћених сати годишњег одмора у вредности за годину и са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају, као неоснован, док су ставом два изреке обавезани тужиоци АА и АА1 да туженој на име трошкова поступка солидарно плате износ од 30.000,00 динара у року од 8 дана од дана пријема преписа пресуде под претњом извршења.

Правноснажним решењем истог суда П1. бр. 562/11 од 11.09.2012. године исправљена је ова пресуда тако што у уводу пресуде уместо вредности спора 60.000,00 динара треба да стоји вредност спора по тужби тужиоца АА 25.609,51 динара и по тужби тужиоца АА1 24.728,06 динара док у свему осталом пресуда остаје непромењена.

Против ове пресуде тужиоци су благовремено изјавили жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка и због погрешне примене материјалног права са захтевом за накнаду трошкова поступка по жалби у износу од 22.500,00 динара.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09) у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

жалба је делимично основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем делу њене изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем делу њене изреке следи: да је тужилац АА по решењу тужене број 120-1-1780/2006 од 28.07.2006. године распоређен на радно место полицајца у Полицијској испостави треће категорије, полицијска станица ПУ Ваљево, да је тужилац такође полицијски службеник по решењу тужене број 112-1-41/08 од 01.07.2008. године распоређен на радно место вође сектора прве категорије у Полицијској испостави Ваљево у одељењу Полиције ПУ Ваљево, да је решењем тужене број 131-1-463/2008 од 03.04.2008. године утврђено тужиоцу АА који право на коришћење годишњег одмора за 2008. годину у трајању од 25 радних дана, да је решењем број 131-1-452/2009 од 14.04.2009. године овом тужиоцу утврђено право на коришћење годишњег одмора у трајању од 26 радних дана, а решењем број 131-1-503/2009 од 17.03.2010. године у трајању од 25 радних дана, да свим овим решењима тужене овом тужиоцу предвиђено коришћење годишњег одмора у два дела, да је решењем тужене број 131-1-304/2008 од 01.04.2008. године утврђено тужиоцу АА1 право на коришћење годишњег одмора за 2008. годину у трајању од 23 радна дана, да је решењем број 131-1-66/2009 од 02.04.2009. године овом тужиоцу утврђено право на коришћење годишњег одмора у трајању од 27 радних дана, а решењем број 131-1-144/2010 од 09.03.2010. године у трајању од 28 радних дана, да је свим овим решењима предвиђено коришћење годишњег одмора у два дела, да су тужиоци АА и АА1 у утуженом периоду користили годишњи одмор за 2008, 2009 и 2010. годину, да је тужиоцима исплаћивана основна плата додатак за минули рад и стимулација да за време коришћења годишњег одмора и плаћеног одсуства тужиоцима исплаћивана накнада плате у висини основне зараде и додатка за минули рад, али да им није у основицу за обрачун узет износ стимулације која би им била исплаћена да су радили, да ради тога тужиоцу АА за утужени период није исплаћена накнада плате за годишњи одмор за период од 01.01.2008. године до 31.12.2010. године у износу од 8.808,85 динара односно исказано месечно у вредности као у садржају изреке побијане пресуде и да се назначена разлика мање исплаћене накнаде плате појављује као последица неурачунате стимулације прописане одредбом члана 9 Правилника о платама запослених у Министарству унутрашњих послова СТ. 01 (стр. пов. бр. 4908/06-4 од 30.06.2006. године који је измењен и допуњен правилником о изменама и допунама правилника број 3070/07-9 од 16.05.2007. године).

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање у погледу одлуке садржане у потврђујућем делу изреке ожалбене пресуде првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге у ожалбеној пресуди која у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Према одредби члана 132 Закона о платама државних службеника и намештеника државном службенику накнада за коришћење годишњег одмора и плаћеног одсуства које му је одобрено према општим прописима о раду или посебним колективним уговором за државне органе обрачунава се и исплаћује у истом износу као да је радио.

Међутим, поштујући одредбу члана 146 став 2 и 4 Закона о полицији у овлашћењу је било доносиоца назначеног правилника о платама запослених у Министарству унутрашњих послова да одреди да ли ће се у износ накнаде плате за годишњи одмор и накнаде плате за плаћено одсуство урачунати или не стимулативна накнада. Према одредби члана 9 овог Правилника запосленима у Министарству припада стимулативна накнада у висини 10% у односу на плату за време проведено на раду, као и у току привремене неспособности проузроковане повредом која је наступила у вршењу или поводом вршења службе.

На тај начин ова аутономна норма ограничила је право на стимулативну накнаду само за ефективан рад као и за време привремене неспособности проузроковане повредом на раду која је наступила у вршењу или поводом вршења службе истовремено на тај начини искључујући њено учешће код одређивања накнаде за одсуство за рад по другим условима.

Поштујући одредбу члана 146 став 2 и 4 Закона о полицији у овлашћењу је било доносиоца овог општег акта да одреди додате коефицијенте и у односу на посебне услове, опасност, одговорност, сложеност послова. На то упућује садржај ових норми које гласе: основна плата се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, радна места односно послове на којима се стаж осигурања рачуна са увећаним трајањем, посебни услови рада, опасност, одговорност и сложеност послова.

Висину коефицијента из става 2 овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству који доноси уз сагласност Владе.

Пошто одредба члана 169 Закона о полицији прописује да се на положај дужности права и одговорности запослених у Министарству примењују прописи о радним односима у државним органима, ако овим законом и прописима донетим на основу овог закона није другачије одређено следи да је назначена норма Правилника имала нормативно овлашћење да пропише да ли стимулативна накнада улази у основицу за обрачун назначених накнада плате за годишњи одмор и плаћено одсуство. Ово и из разлога:

-што исказ из ове норме гласи: ако овим законом и прописима донетим на основу овог закона није другачије одређено. То значи да примарно не делује у овој радној средини само матични Закон о полицији већ и прописи донети на основу његовог садржаја, а у те прописе се сврстава назначени Правилник што је и наведено у његовој преамбули-позивање на одредбу члана 146/7 Закона о полицији;

-код одређивања накнаде по овим основима одредба члана 32 Закона о платама државних службеника и намештеника зато мора поштовати одредбу члана 9 назначеног Правилника у мери којом та норма другачије прописује- lex specialis derogat lege generali. Ово зато што та норма правилника има своје нормативно овлашћење у одредби члана 146/7 Закона о полицији и 100 Закон о платама државних службеника и намештеника се примењује у овој радној средини када матични закони и прописи донети на основу његовог садржаја другачије не прописују;

-на тај начин се не ствара дискриминација јер је у овлашћењу опште норме да одреди меродавно право за назначену радну средину-Министарство унутрашњних послова. На то упућује такође и новела Закона о полицији где је за период од 08.12.2011. године као основица за обрачун ових накнада узета искључиво основна плата (члан 138 а Закона о изменама и допунама Закона о полицији број 92/2011 од 07.децембра 2011 године).

Тачно је да је одредба члана 2 став 1 Закона о платама државних службеника и намештеника прописује да се плата састоји од основне плате и додатка на плату и да се накнада за годишњи одмор и плаћено одсуство обрачунава и исплаћује у истом износу као да је и запослени радио, али супротно наводима жалбе се не може занемарити решење из одредбе члана 146 Закона о полицији и с тим у вези одредба става 2 члана 9 назначеног Правилника.

Прописујући да стимулативна накнада не припада запосленима за време одсуства са рада са разлога који нису обухваћени ставом 1 овог члана као ни запосленом који је удаљен из службе за време док траје удаљење, искључена је из основице за обрачун ових накнада стимулативна накнада. То је учинио и употребом појма за време одсуства са рада са разлога који нису обухваћени ставом 1 овог члана. Појам одсуство са рада је родни појам који својим садржајем обухвата све облике одсуства осим оних за који је призната стимулативна накнада па тим и одсуство са рада ради коришћења годишњег одмора односно плаћено одсуство.

С обзиром на наредбу из става 2 члана 9 Правилника дату у виду назначеног исказа следи да стимулативна накнада не припада запосленом по свим видовима одсуства осим именованог изузетка и искључује могућност другачијег правног значења ове норме па тим и могућност да се вредност стимулативне накнаде урачуна у основицу за одређивање накнаде и плате по основу годишњег одмора односно плаћеног одсуства. При томе суд у парници и није надлежан да оцењује однос назначене норме правилника и закона пошто општу нормативну контролу врши Уставни суд.

Код изложеног, остаје без значаја позивање жалбе на одредбу члана 32 став 1 Закона о платама државних службеника и намештеника (“Службени гласник РС”, број 62/06...99/2010).

Тачна је примедба жалбе да Закон о платама државних службеника и намештеника у ставу два назначене норме прописује да се плата састоји од основне плате и додатка за плату и дефинише додатке за плату. Међутим присуство претходних разлога занемарује да одредба члана 9 назначеног Правилника искључује право на стимулацију за друге облике одсуства запосленог осим за назначене у његово садржају.

Позивање жалбе на пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2897/10 од 25.08.2010. године где је заузет супротан правни став овде је остало без значаја с обзиром да је на седници Грађанског одељења за радне спорове Апелационог суда у Београду одржаној дана 25.01.2013.године заузето правно схватање које је изражено и у овој другостепеној одлуци.

Код изложеног, без значаја је позивање жалбе на околност да је Секретаријат Оделења за опште послове Министарства унутрашњних послова Републике Србије својим актом 02/2 број 733/10 од 02.07.2010. године исказао став који гласи:”у том смислу право на накнаду плате за време коришћења годишњем одмора недвосмислено је прописано да државни службеник док користи годишњи одмор има право на накнаду плате која се обрачунава и исплаћује у истом износу као да је радио независно од правилником утврђеног коефицијента имајући у виду хијерархију правних прописа односно чињеницу да закон има јачу правну снагу од правилника”. По схватању овог суда није спорна хијерархија општих правних норми али је спорно да ли по правилу специјалитета одредба члана 9 став 1 Правилника о платама искључује могућност да се стимулативна накнада не узме у обзир код обрачуна правилне накнаде плате за време коришћења годишњег одмора односно плаћеног одсуства. По схватању овог суда у присуству претходних разлога одговор на то питање је потврдан.

Међутим, у поступку доношења ожалбене пресуде у делу у коме је укинта одлука учињена је битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП, на шта се основано указује наводима жалбе тужилаца када се тврди да су тужиоци оштећени неисплаћивањем одређеног броја сати годишњег одмора како је то наведено у налазу и мишљењу вештака економско-финансијске струке и да у побијаној пресуди уопште нису дати разлози о одлучним чињеницама с тим у вези. Ова чињенична тврдња жалбе је основана посебно имајући у виду да се и у изјашњењу вештака од 27.02.2012. године наводи да тужиоцу АА1 није исплаћено 49 часова годишњег одмора за 2008. године, 14 часова годишњег одмора за 2009. годину и 10 часова годишњег одмора за 2010. годину и наведени износи мање исплаћене накнаде из овог разлога. Такође и у односу на тужиоца АА првостепени суд је био дужан да да разлоге за негативну одлуку по његовом тражењу износа мање исплаћене накнаде због неисплаћени сати годишњег одмора.

Ради тога у овом делу је чињенично стање остало непотпуно утврђено на околности: остварених часова по основу одсуства и колико је плаћено часова за тај исти период и дали постоји мање исплаћени број часова а ако постоји у којој вредности у односу на сваког тужиоца посебно

У присуству ових разлога укинута је ожалбена пресуда у погледу одлуке у овом делу изреке и решење о накнади парничних трошкова пошто одлука у том делу зависи од коначног исхода спора.

Ради тога, првостепени суд ће у поновном поступку отклонити учињене битне повреде одредаба парничног поступка и разјаснити остварене часова по основу одсуства сваког од тужилаца посебно колико је плаћено часова за тај исти период и дали постоји мање исплаћени број часова а ако постоји у којој вредности у односу на сваког тужиоца посебно те да ли је тужиоцима за остварено цело време годишњег одмора обрачуната и исплаћена накнада. Ради тога, прибавиће и потребна разјашњења од стране вештака кога ће поново саслушати па када правилно и потпуно утврди чињенично стање првостепени суд ће донети правилну и на закону засновану одлуку у овој парничној ствари.

У присуству претходних разлога суд није одлучивао о захтеву тужилаца за накнаду трошкова поступка по жалби.

Са изложеног, а на основу одредби члана 375 и 376 став 1 ЗПП, у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)