Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
1.12.2010.

Гж1 7034/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 7034/10
Дана 01.12.2010. године
Б Е О Г Р А Д



У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Љиљане Митић Поповић, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА, коју заступа адвокат АБ, против туженог "ББ", кога заступа адвокат БА, ради поништаја решења и враћања на рад одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Првог основног суда у Београду П1.бр.6701/10 од 12.07.2010.године донео је у седници већа одржаној дана 01.12.2010.године


П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1.бр.6701/10 од 12.07.2010.године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1.бр.6701/10 од 12.07.2010.године у ставу један изреке усвојен је тужбени захтев тужиље па је поништено као незаконито решење туженог број 0316/10 од 26.01.2010.године којим је раскинут уговор о раду са тужиљом, ставом два изреке обавезан је тужени да тужиљу врати на рад на послове које је обављала пре престанка радног односа у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, док је ставом три изреке обавезан тужени да тужиљи на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 10.500,00 динара у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка пресуде.

Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП, Апелациони суд у Београду, као другостепени суд је нашао:

- жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да је тужиља била у радном односу на неодређено време код туженог на пословима помоћног радника у продавници а на основу Уговора о раду закљученог 01.05.2009.године, да је тужиља туженом послодавцу доставила извештај о привременој спречености за рад Дома здравља Гроцка, Здравствене станице Калуђерица за период од 19.11.2009.године до 18.12.2009.године, да је решењем генералног директора туженог број 0316/10 од 26.01.2010.године раскинут уговор о раду са тужиљом са даном 30.11.2009.године због злоупотребе права на одсуство због привремене спречености за рад у смислу члана 85 Правилника о раду запослених, да је у образложењу овога решења наведено да је накнадном провером дознака које је тужиља донела да оправда одсуство са посла за период од 19.11.2009.године до 18.12.2009.године утврђено да су исте издате у Дому здравља Гроцка, Здравствена станица Калуђерица а да је тужиља пријављена на социјално и здравствено осигурање у Љубовији те да има адресу становања у аа, да је тужиља користила годишњи одмор у периоду од 20.12. до 31.12.2009.године на основу решења о коришћењу годишњег одмора од 20.12.2009.године, да тужиљи није достављено упозорење у писаном облику о постојању разлога за отказ уговора о раду поводом кога је донето оспорено решење, да је тужиља туженом доставила и потврду да је у другом стању дана 28.12.2009.године.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Према одредби члана 180 став 1 и 2 Закона о раду (“Службени гласник РС” број 24/05. ....) послодавац је дужан да пре отказа уговора о раду у случају из члана 179 тачка 1-6 овог Закона запосленог писаним путем упозори на постојање разлога за отказ уговора о раду и да му остави рок од најмање пет радних дана од дана достављања упозорења да се изјасни на наводе из упозорења.

У упозорењу из става 1 овог члана послодавац је дужан да наведе основ за давање отказа чињенице и доказе који указују на то да су се стекли услови за отказ и рок за давање одговора на упозорење.

Поштујући ову правну норму тужени послодавац је био у обавези супротно наводима жалбе да тужиљи достави упозорење у писаном облику, јер је тужиљи донето решење о раскиду уговора о раду из разлога прописаног одредбом члана 85 Правилника о раду запослених. Према одредби члана 85 став 1 тачка 7 овог општег акта послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоје оправдани разлози а поред осталог и у случају ако је запослени злоупотребио право на одсуство због привремене спречености за рад који разлог се наводи под тачком 7 ове норме и који је употребљен и у образложењу оспореног решења. Овај разлог спада у категорију разлога из тачке 3 односно 6 члана 179 Закона о раду. Ради тога била је обавеза туженог послодавца да тужиљи достави писано упозорење са садржајем на који упућује одредба става 2 члана 180 Закона о раду. Тужени то није учинио па је на тај начин остварен довољан разлог за отказ уговора о раду (у диспозитиву спорног решења је употребљен погрешан исказ да се раскида уговор о раду).

Нема покрића навод жалбе да је изрека побијане пресуде неразумљива што би могло ако би исти били тачни да указује на повреду одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП. Супротно овим наводима жалбе разлози побијане пресуде су јасни као и њена изрека и у сагласности су.

Навод жалбе да је тужиља доставила дознаке којима оправдава одсуство са посла за период од 19.11.2009.године до 18.12.2009.године који су издати у Дому здравља Гроцка а да при томе има пријаву за социјално и здравствено осигурање у Љубовији и има адресу становања у аа, да је тужени те дознаке прихватио као валидне а да је потом проверио да тужиља нема пребивалиште на териториј Града Београда те је на основу тога константовао тежу повреду радне обавезе и раскинуо уговор о раду, правно су без значаја. Ово са разлога што је тужени био дужан да испоштује процедуру давања отказа уговора о раду а то значи и да тужиљи достави упозорење у писаном облику што он није учинио.

Међутим, овде се и не ради о злоупотреби привремене спречености за рад због болести јер та радња постоји ако запослени користи боловање не ради оздрављења него противно циљу коме одсуство са рада због привремене спречености за рад служи. Међутим, независно од тога одлучно је да тужена страна није испоштовала назначену процедуру меродавну за отказ јер тужиљи није доставила упозорење у писаном облику а то не спори ни садржај жалбе. При томе правилна је оцена исказа заступника туженог у делу у коме је навео да је тужиљи телефонским путем предочио разлоге за отказ уговора о раду позивајући је да дође у просторије туженог како би јој писано уручио упозорење. Тај исказ је правилно оцењен као нејасан, неуверљив и у супротности са исказом тужиље. Поред тога тужени послодавац је био дужан да тужиљи достави упозорење, а за случај да таква достава није могућа исто објави на огласној табли. Међутим, о томе нема доказа у списима ове парничне ствари нити се то указује у жалби.

При томе овај суд прихвата став из ожалбене пресуде да је тужени послодавац доставу назначеног упозорења требао да изврши преко поштанске организације на начин како то прописују одредбе члана 71 - 73, те члана 77 Закона о општем управном поступку – обавезно лично достављање (“Службени лист СРЈ” број 37/97, 31/2001).

Ради тога околност што је тужени сачинио упозорење од 05.01.2010.године које се налази у списима ове парничне ствари остаје без значаја а исто и није насловљено на тужиљу како то правилно примећује ожалбена пресуда.

Код изложеног без значаја је и позивање жалбе на члан 3 и 78 Правилника о начину и поступку остваривања права из обавезног осигурања(„Сл.гласник РС“ бр.10/10), а овај општи акт је објављен 02.03.2010 године па се и не може применити на овај случај, а и да може био би без значаја с обзиром на употребљене разлоге за отказ.

Код изложеног правилно је и решење о реституцији у виду враћања на рад и на послове јер је то последица поништаја назначеног решења.

Правилно је и решење садржано у ставу три изреке ожалбене пресуде јер се исто заснива на правилној примени одредби члана 149 и 150 ЗПП.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)