Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.01.2011.

Гж1 7287/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 7287/10
Дана 12.01.2011. године
Б Е О Г Р А Д
Немањина бр.9

У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник адв.АБ, против туженог АД "ББ", ради исплате отпремнине, одлучујући по жалби туженог изјављене против пресуде Другог основног суда у Београду – Судска јединица у Младеновцу П1.бр.149/09 од 09.03.2010.године исправљене решењем истог суда П1.бр.1023/10 од 24.11.2010.године, у седници већа одржаној дана 12.01.2011.године донео је,

П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ као НЕОСНОВАНА жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог основног суда у Београду – Судска јединица у Младеновцу П1.бр.149/09 од 09.03.2010.године исправљена решењем истог суда П1.бр.1023/10 од 24.11.2010.године.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Другог основног суда у Београду – Судска јединица у Младеновцу П1.бр.149/09 од 09.03.2010.године ставом првим изреке обавезан је тужени да тужиљи исплати на име отпремнине износ од 102.000,00 динара са припадајућом законском затезном каматом и то на име друге рате износ од 16.200,00 динара са законском затезном каматом почев од 30.09.2008.године па до коначне исплате, на име треће рате износ од 21.200,00 динара са законском затезном каматом почев од 31.10.2008.године па до коначне исплате, на име четврте рате износ од 21.200,00 динара са законском затезном каматом почев од 30.11.2008.године па до коначне исплате, на име пете рате износ од 21.200,00 динара са законском затезном каматом почев од 31.12.2008.године па до коначне исплате, на име шесте рате износ од 21.200,00 динара са законском затезном каматом почев од 31.01.2009.године па до коначне исплате, а све у року од 8 дана од дана пријема пресуде. Ставоом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцу на име парничних трошкова исплати износ од 46.680,00 динара у рок од 8 дана под претњом извршења.

Правноснажним решењем Другог основног суда у Београду – Судска јединица у Младеновцу П1.бр.1023/10 од 24.11.2010.године исправљена је ожалбена пресуда Другог основног суда у Београду – Судска јединица у Младеновцу П1.бр.149/09 од 09.03.2010.године тако што у уводу пресуде у трећем реду уместо “АА1” треба да стоји “АА”, док у свему осталом назначена пресуда остаје неизмењена.

Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу због битних одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом као у жалби.

Испитујући правилност побијане пресуде у границама овлашћења предвиђених одредбом члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду је нашао:

-жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка предвиђене одредбом члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које Апелациони суд пази по службеној дужности, нити се жалбом указује на друге битне повреде одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у првостепеном поступку следи: да је тужиља била у радном односу код туженог, да јој је отказан уговор о раду од 28.03.2003.године због престанка потребе за њеним радом и смањења обима посла услед технолошких, економских и организационих промена на основу члана 179 став 1 тачка 9 Закона о раду, да јој је радни однос престао дана 14.07.2008.године, да је наведеним решењем у тачки три диспозитива тужени преузео обавезу да тужиљи исплати отпремнину у висини од 127.198,00 динара сагласно потписаном споразуму од 11.07.2008.године, да је по назначеном споразуму тужени се обавезао да тужиљи исплати отпремнину у висини од 127.198,00 динара у шест једнаких месечних рата и да се рате исплаћују сваког месеца по једна рата а почев од августа 2008.године, да је тужени тужиљи исплатио прву рату у износу од 21.200,00 динара дана 07.10.2008.године и део друге рате у износу од 5.000,00 динара дана 28.09.2009.године да тужени тужиљи није исплатио преостали део друге рате и четири остале рате отпремнине, а како је назначено у споразуму.

На овако потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, одредбом члана 158 Закона о раду (“Службени гласник РС” број 24/05 и број 61/05) послодавац је дужан да пре отказа уговора о раду у смислу члана 179 тачка 9 овог Закона запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду, да та отпремнина не може бити нижа од збира трећине зараде запосленог уз сваку навршену годину рада у радном односу за првих 10 година проведених у радном односу и ¼ зараде запосленог за сваку наредну навршену годину рада у радном односу преко 10 година проведених у радном односу.

Имајући у виду утврђено чињенично стање пред првостепеним судом и цитирану законску одредбу правилно је првостепени суд одлучио када је тужбени захтев тужиље усвојио у целости.

Наиме, тужиља као запослена и послодавац а овде тужени закључење споразума о исплати отпремнине су утврдили висину исте, као и динамику исплате, а како је на основу отказа уговора о раду сходно одредби члана 179 став 1 тачка 9 Закона о раду претходило закључење споразума о исплати отпремнине у ком је утврђена висина и динамика исплате исте, а да је тужени исплатио прву и део друге рате отпремнине а неисплатом преосталог дела друге отпремнине и четири преостале рате отпремнине на дан 01.03.2009.године пао у дужничку доцњу, то је и у обавези да тужиљи накнади износ од 102.000,00 динара што представља преостали износ неисплаћене отпремнине па је правилно првостепени суд обавезао туженог да назначени износ и исплати тужиљи.

Суд није ценио навод жалбе туженог да је према потписаном споразуму понуђена исплата новчаног износа тужиљи по основу отпремнине у наведеном износу, међутим да се тужиља није интересовала за исплату исте, а и да због настале светске економске кризе се појавио проблем отежаног испуњења обавезе по свим основима код туженог па и по основу тужиљиног захтева је неоснован. Ово с тога да немогућност исплате отпремнине због тешке финансијске ситуације тј. инсолвентност предузећа може имати утицаја само на обавезу туженог за исплату пуне зараде запосленима, односно исплату минималне зараде уколико је уговорена уговором о раду или општим актом, а не и на обавезу туженог да тужиљи исплати отпремнину пре престанка радног односа као запосленом за чијим је радом престала потреба. Поред тога, нису испуњени услови за поверилачку доцњу – члан 324 Закона о облигационим односима па тиме и за њено дејство – члан 326 Закона о облигационим односима, јер тужени није приложио и предложио доказе с тим у вези нити новац ставио у депозит – члан 327 Закона о облигационим односима.

Суд је ценио и остале наводе жалбе, али је нашао да су исти правно ирелевантни за другачију одлуку у овој правној ствари те их стога није посебно ни образлагао.

Правилно је и решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу другом изреке ожалбене пресуде јер је исто донето правилном применом одредаба члана 149 и члана 150 ЗПП.

Са изложеног, а сходно одредби члана 375 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)