Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
19.01.2011.

Гж1 7314/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 7314/10
Дана 19.01.2011. године
Б Е О Г Р А Д



У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА кога заступа адвокат АБ, против туженог НАРОДНОГ УНИВЕРЗИТЕТА "ББ" кога заступа адвокат БА ради поништаја решења о отказу уговора о раду и враћања на рад и на радно место одлучујући о изјављеним жалбама туженог против пресуде Трећег општинског суда у Београду П1.бр.620/05 од 02.07.2007.године и допунског решења истог суда П1. 620/05 од 13.01.2009.године исправљеног решењем Првог основног суда у Београду 5-П1-11195/10 од 16.11.2010.године, донео је у седници већа одржаној дана 19.01.2011.године


П Р Е С У Д У


ОДБИЈАЈУ СЕ као НЕОСНОВАНЕ жалбе туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Трећег општинског суда у Београду П1.бр.620/05 од 02.07.2007.године у ставу један, два и четири њене изреке и допунско решење истог суда П1.бр.620/05 од 13.01.2009.године исправљено решењем Првог основног суда у Београду 5-П1-11195/10 од 16.11.2010.године у ставу два изреке.

ОДБИЈА СЕ захтев туженог да се обавеже тужилац да му исплати износ на име накнаде трошкова поступка по жалби.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Трећег општинског суда у Београду П1.бр.620/05 од 02.07.2007.године ставом један изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца па је поништена одлука од директора туженог о отказу уговора о раду тужиоцу броју 01-1386/1 од 17.09.2004.године и обавезан тужени да тужиоца врати на рад и распореди на радно место које одговара његовој стручној спреми, знању и способностима у року од 8 дана од пријема пресуде, ставом два изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 72.900,00 динара у року од 8 дана од пријема пресуде под претњом принудног извршења, ставом три изреке одбијен је захтев тужиоца за наплату трошкова парничног поступка преко досуђеног износа 72.900,00 динара, док је ставом четири изреке одбијен захтев туженог за накнаду трошкова парничног поступка.

Допунским решењем истог суда П1.бр.620/05 од 13.01.2009.године у ставу један изреке одбачена је тужба тужиоца у делу у коме је тражио да суд обавеже туженог да тужиоца врати на рад и распореди на радно место које одговара његовој стручној спреми, знању и способностима у року од 8 дана од пријема пресуде као недозвољена јер у истом тужбеном захтеву тужиоца већ тече парница, док је ставом два изреке обавезан тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 27.000,00 динара у року од 8 дана од пријема пресуде под претњом принудног извршења.

Правноснажним решењем Првог основног суда у Београду 5-П1-11195/10 од 16.11.2010.године у ставу један изреке исправљено је ово допунско решење тако што се исправља ознака допунског решења и то уместо “П.бр.I 620/05” треба да стоји “П1-620/05” док је ставом два изреке утврђено да у усталом делу допунско решење остаје непромењено.

Против ове пресуде у погледу одлуке садржане у ставу један, два и четири њене изреке као и против допунског решења у погледу одлуке садржане у ставу два његове изреке, тужени је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права са захтевом да се обавеже тужилац да туженом накнади трошкове поступка по жалби.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде и допунског решења у ожалбеном делу њихове изреке у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

- жалбе туженог су неосноване.

У поступку доношења ожалбене пресуде и решења у побијаном делу њихове изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њихову правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у првостепеном поступку следи: да је тужилац у радном односу код туженог на пословима организатора рада истуреног одељења "ББ1", да је тужилац по том основу закључио уговор о уређивању права обавеза и одговорности број 01-1519/66 од 22.10.2003.године, да је одлуком о отказу уговора о раду директора туженог број 01.1386/1 од 17.09.2004.године тужиоцу у радном односу на неодређено време у Народном универзитету “ББ” на пословима и задацима организатора рада истуреног одељења "ББ1" отказан уговор о уређивању права обавеза и одговорности из рада (број 01-1519/66 од 02.10.2003.године) са 30.09.2004.године због неадекватне примене утврђених стандарда рада у пословима повереним са корисницима програма и средствима рада (нецелисходно и неодговорно коришћење средстава рада – фотокопир и неуредно и нетачно приказани финансијски ефекти реализованих услуга) да је применом утврђених стандарда рада на повереним пословима и задацима у процесу рада као саставни део радне дисциплине и као радна обавеза целисходног и одговорног коришћења средстава рада уредног и тачног извештавања о обављеним пословима и услугама утврђена и тачкама 24 и 25 Уговора о уређивању права обавезе и одговорности а тужилац је упутствима издатим од стране одговорних руководилаца претходно био и упозорен на потребу одговорног и адекватног понашања у складу са захтевима стандарда рада по радним обавезама утврђеним уговором чије повреде представљају и основ за отказ уговора и образложеним одлукама о обрачуну одлукама о обрачуну кориговане зараде по оствареном радном доприносу за април и јули 2004.године и утврђено да по овој одлуци престају права, обавезе и одговорности из рада код туженог отказом уговора о уређивању права обавеза и одговорности уз обрачун и исплату припадајуће зараде остварене за обављени рад и време проведено на раду закључно са 30.09.2004.године а по основама утврђених колективним уговором о раду и зарадама и да се достављањем ове одлуке закључно са 30.09.2004.године тужилац разрешава права и обавеза и одговорности из рада код туженог уз обавезу и личног раздужења са повереним средствима прибором и материјалима задуженим у процесу рада, као и да тужилац пре доношења оспорене одлуке није упозорен на разлоге отказа уговора о раду.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку у ожалбеном делу пресуде разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле. Наиме, према одредби члана 101 став 2 Закона о раду (“Службени гласник РС” број 70/01 и 74/01) послодавац је дужан да пре отказа уговора о раду о случају из става 1 тачка 3 и 4 овог члана (ако запослени својом кривицом учинио повреду радне обавезе утврђену уговором о раду и да ако не поштује радну дисциплину односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца) запосленог упозори на постојање разлога за отказ уговора о раду.

Поштујући ову правну норму код чињинице да тужени послодавац тужиоца није упозорио на разлоге за отказ уговора о раду и на тај начин омогућио му право на делотворну одбрану следи да је оспорена одлука донета супротно овој норми па зато и незаконита.

Навод жалбе да су тужилац и радник СС у марту 2004.године на састанку са директором коме су присуствовали СС1 и СС2 упозорени на њихов рад и обавештени да ће даље бити праћени је без значаја. Ово са разлога што то није упозорење у значењу из одредбе члана 101 став 2 тада важећег Закона о раду. Није, јер том приликом запосленом нису саопштени разлози за отказ нити је то упозорење било у функцији отказа. Супротно то је било указивање на недостатке у раду тужиоца уз упозорење да ће бити праћен његов будући рад. У том значењу и исказ: "упозорени на њихов рад и обавештени да ће даље бити праћени". То следи и из текста жалбе који упућује на то да је тужилац само обавештен да ће његов рад бити праћен и ништа више од тога. Ради тога из околности што по наводима жалбе тужилац и “поменути радник” упозорење нису озбиљно схватили остаје правно без значаја јер је то могла бити чињеница у контексту чињеница које образују разлог за отказ да се тужиоцу било у усменој или писаној форми саопшти да су остварени разлози за отказ и одреди му се рок за одбрану. То тужена страна није учинила.

Овај суд примећује да је у списима предмета писмено (мишљење синдиката број 01-1361/1 од 15.09.2004.године у чијем је садржају назначено: “Прочитан извештај који је поводом тог случаја по налогу директора припремила и сачинила СС2 затим саслушани СС3, СС и СС1” што је био и разлог за доношење решења тада Окружног суда у Београду Гж1.бр.3588/05 од 23.02.2005.године за укидање тада пресуде Трећег општинског суда у Београду П1.бр.440/04 од 23.02.2005.године. Међутим, пошто је утврђено да је тужилац ту изјаву дао пред извршним одбором синдиката а не пред послодавцем (записник са рочишта од 25.09.2006.године) следи да се тужиочево изјашњење се не може уподобити оствареном праву на одбрану. Не може јер није дато пред надлежним органом послодавца у смислу одредбе члана 120 став 1 тачка 1 ЗОР – у правном лицу директор или запослени кога он овласти.

Правилна је одлука о реституцији јер је то правна последица поништаја одлуке директора о отказу уговора о раду.

Правилно је позитивно решење садржано у ставу два и негативно решење садржано у ставу три изреке ожалбене пресуде јер се иста заснивају на правилној примени одредби члана 149 и 150 ЗПП.

Правилно је и допунско решење садржано у ставу два изреке ожалбене пресуде јер се исто заснива на правилној примени одредби члана 149 и 150 ЗПП.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 и 387 став 1 тачка 2 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)