Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
21.01.2015.

Гж1 78/2015

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 78/2015
Дана 21.01.2015.године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа у парници тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против туженог ЈАВНОГ ПРЕДУЗЕЋА „ПОШТА СРБИЈЕ“ у Београду, ул.Таковска број 2, ради накнаде штете, вредност предмета спора 1.261.821,94 динара, одлучујући о изјављеној жалби тужене против пресуде Првог основног суда у Београду П1 бр.507/12 од 30.09.2014.године, донео је у седници већа одржаној дана 21.01.2015.године:


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 2П1 бр.507/12 од 30.09.2014.године.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца да се обавеже тужена да тужиоцу накнади трошкове поступка по жалби.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 2П1 бр.507/12 од 30.09.2014.године ставом један изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца, па је обавезан тужени да тужиоцу накнади нематеријалну штету због повреде на раду и то: на име претрпљених физичких болова износ од 100.000,00 динара, на име претрпљеног страха износ од 300.000,00 динара, на име душевних болова због умањења општеживотне активности износ од 750.000,00 динара, све са законском затезном каматом од 30.09.2014.године до исплате у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом принудног извршења, ставом два изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца, па је обавезан тужени да тужиоцу на име накнаде материјалне штете због повреде на раду исплати износ од 112.221,00 динара и то на име трошкова набавке лекова износ 7.891,94 динара са каматом по Закону о висини стопе затезне камате од 01.08.2009.године, па до исплате и на име неисплаћене зараде за период новчани износ у вредности и са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају, а све у року од 15 дана од дана пријема пресуде под претњом принудног извршења, док је ставом три изреке обавезан тужени да тужиоцу накнади трошкове поступка у износу од 270.450,00 динара у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужилац је поднео одговор на жалбу са захтевом за накнаду трошкова поступка по жалби.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09), а у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011), Апелациони суд у Београду, као другостепени суд је нашао:

Жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка на које жалбом тужена као неоснована указује.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је тужилац на пословима достављача вршио радни задатак доставе дана 03.04.2009.године којом приликом је претрпео повреду на раду у 08,10 часова на углу аа и ул.аа1 на тај начин што је задобио повреде услед напада непознатих лица тако што су га нн. лица извукла из службеног аутомобила и задали му више удараца у стомак и грудни кош, да је тужилац оспособљен за безбедан и здрав рад, да је тужилац том приликом задобио лаку телесну повреду, да је у моменту повређивања трпео бол јаког интензитета у трајању од једног сата, бол средњег интензитета 24 сата, као и бол слабијег интензитета четири недеље, да не постоји узрочно-последична веза између задобијених повреда у виду нагњечења тела крварење из завршног дела дебелог црева, јер је болест хемороида настала и пре напада тужиоца, да је тужилац доживео примарни страх јаког интензитета у трајању од 15 минута до пола сата у времену када су му препречили пут и из кола изашли наоружани мушкарци, извукли га из кола, тукли га, да је стајао све време док није стигао на сигурно-ушао у зграду „АА“, да се секундарни страх наставио на примарни, да је тужилац добио ударце чијих се последица плашио, да је тај страх трајао месецима, када је прешао у пострауматски стресни синдром због чега тужилац има умањену животну активност за 25% и није способан да ради послове возача, достављача, трговца и све послове где постоји ризик од понављања сличне ситуације у којима би могао да буде лака мета разбојника, да је тужилац имао трошкове лечења у назначеној вредности у тужби, такође и изгубљену зараду у вредности као у садржају става два изреке ожалбене пресуде.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, постоји материјална одговорност тужене стране применом правила из члана 173 Закона о облигационим односима. Наиме, послови доставе носе повећан ризик од опасности изазване нападом трећих лица што ову делатност чини опасном. На тај начин је остворена претпоставка узрочности Тужена страна у поступку доношења ожалбене пресуде ту претпоставку није оборила, па је дужна да штету надокнади, јер постоји основ њене грађанско-правне одговорности.

Нема покриће навод жалбе да се је првостепени суд у поступку доношења ожалбене пресуде искључиво руководио наводима тужиоца. Супротно овој тврдњи сам тужени је сачинио извештај о повреди на раду где је у опису настанка повреде назначио напад непознатих лица којом приликом су га извукли из службеног аута и задали више удараца у стомак и грудни кош. Поред тога, поводом овог штетног догађаја Управа криминалистичке полиције Одељење за оперативно-криминалистичку технику је утврдило постојање трагова и предмета који упућују на садржај назначеног догађаја. Коначно, тужена страна је тужиоцу ради извршавања послова поверила возило марке _, а тужилац је вршећи доставу користећи назначено возило с тим у вези претрпео ову повреду на раду.

Даљи навод жалбе да је централни недосстатак побијане пресуде погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање од стране првостепеног суда и с тим у вези да је у овој парничној ствари занемарено више контрадикторних навода и да је овај животни догађај везан за покушај ивршења кривичног дела разбојништва и да је тужени из хуманих разлога признао основ тужбеног захтева занемарује да признање основа тужбеног захтева је у складу са утврђеним чињеницама на околност механизма настанка повреде на раду и с тим у вези утврђеним повредама код тужиоца.

Зато се не може прихватити даљи навод жалбе да је тужилац у овој парници покушао да вешто фингира извршење животног догађаја од 03.04.2009.године и да на преваран начин за себе прибави противправну имовинску корист. За такву тврдњу жалбе, па ни у погледу сумње с тим у вези нема чињеничног ни доказног покрића.

Инсистирање жалбе да не постоји узрочно-последична веза између задобијене повреде насталог крварења из завршног дебелог црева, овде је правно ирелевантна, имајући у виду оно што је утврђено у налазу и мишљењу вештака неуропсихијатра на околност постојања пострауматског стресног поремећаја и с тим у вези исказаних последица умањења животне активности због тога.

Код изложеног правилно је одмерена накнада штете по свим основама, на основу одредбе члана 200.ЗОО а тврдња о постојању сумње да је тужилац уствари исфабриковао наношење своје повреде у стомак и да се то појачава налазом лекара специјалисте опште хирургије и неуропсихијатрије с обзиром да у истом када је реч о једној оваквој повреди стоји ултразвук стомака налаз уредан, трбух мек, занемарује налаз сталног судског вештака за општу и васкуларну хирургију др ВВ где је констатована дијагноза нагњечење тела и с тим у вези раздвајање последица назначене повреде од чињенице крварења из завршног дела дебелог црева због болести хемороида. Поред тога вештак ВВћ специјалиста неуропсихијатрије је детаљно описала последице назначене повреде и с тим у вези постојање пострауматског стресног синдрома.

Код изложеног остаје без основа навод жалбе да је побијана пресуда захваћена битним повредама одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП, јер су разлози побијане пресуде јасни, потпуни и разумљиви. Навод жалбе да је туженом достављена само кривична пријава Окружног државног тужилаштва од 03.04.2009.године, службена белешка МУП-а Ку 6726/2009 од 03.04.2009.године, а да записник о покретању истраге по предлогу туженог није достављен, овде остаје без значаја са претходно изложених разлога.

Позивање жалбе на контрадикторности везане за изјаве тужиоца дате непосредно након догађаја као и у току трајања ове парнице и с тим у вези изложени наводи су правно без значаја, а чињенично без основа. Оцена доказа се заснива на правилној примени члана 8.ЗПП. Поред изложеног и са разлога што и у изјави 05/02 од 03.04.2009.године коју жалба прилаже следи да је у њеном садржају наведено и ово:“ да му је(тужиоцу) препречен пут аутом црне „Хонде“ из кога је изашао сувозач, отворио врата, извукао га напоље и почео да шутира“.

То не противречи пруженим подацима које је у вези овог догађаја дао тужилац у Ургентном центру да је тучен од стране непознатих особа.

Навод жалбе да се рад тужиоца може довести у везу са вршењем опасне делатности у туженом предузећу нема своје покриће. Када то тврди, жалба занемарује да је тужилац вршио делатност доставе, да је с тим у вези користио назначено возило и да је у вршењу радног задатка нападнут, а нема доказа који би указивали на друге разлоге који нису у вези са вршењем назначених послова.

Код изложеног не може се прихватити навод жалбе о неправилној примени материјално-правних одредби садржаних у члану 173 и 174 ЗОО.

Даљи навод жалбе да тужилац није радио на достави новца и приложен уговор о посредовању број 2009-36935/1 од 01.04.2009.године за то остају без значаја.

Правилно је одмерена накнада штете по назначеним основима, на основу правилне примене одредбе члана 200 ЗОО, а досуђени износи нису противни циљу коме та накнада служи.

Супротно, они представљају сатисфакцију за душевни бол по назначеним основама нематеријалне штете.

Правилна је одлука о камати, јер се иста заснива на правилној примени одредби члана 277 и 324 став 1 ЗОО, па жалба у том делу ни у погледу одлуке о накнади материјалне штете нема посебних разлога.

Правилно је и решење о накнади трошкова парничног поступка, јер се исто заснива на правилној примени одредби члана 149 и 150 ЗПП.

Тужилац нема право на накнаду трошкова поступка поводом одговора на жалбу, јер ти трошкови нису били нужни.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 375 и члана 161 став 1 ЗПП у вези члана 506 став 1 новог ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)