Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.04.2014.

Гж1 849/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 849/14
Дана 04.04.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Бисерке Живановић, председника већа, Радомира Кокотовића и Љиљане Митић Поповић, чланова већа, у парници из радног односа тужиља АА1 до АА3, чији је заједнички пуномоћник АБ, адвокат, против туженог "АА", ради исплате, одлучујући о изјављеној жалби туженог на пресуду Првог основног суда у Београду П1 2781/13 од 02.12.2013. године, у седници већа одржаној дана 04.04.2014. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1 2781/13 од 02.12.2013. године, у ставу првом, другом, трећем и четвртом изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1 2781/13 од 02.12.2013. године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев и обавезан тужени да тужиљи АА1 из Београда на име неисплаћене зараде за период од маја 2011. до априла 2013. године исплати појединачно опредељене месечне износе, са законском затезном каматом од датума доспелости, па до исплате ближе одређене овим ставом изреке, ставом другим изреке усвојен је тужбени захтев и обавезан тужени да тужиљи АА2 из Београда на име неисплаћене зараде за период од маја 2011. до марта 2013. године исплати појединачно опредељене месечне износе, са законском затезном каматом почев од датума доспелости, па до исплате ближе одређене овим ставом изреке, док је ставом трећим изреке усвојен тужбени захтев и обавезан тужени да тужиљи АА3 из Београда на име неисплаћене зараде за период од априла 2012. до марта 2013. године исплати појединачно опредељене месечне износе, са законском затезном каматом почев од датума доспелости, па до исплате ближе одређене овим ставом изреке. Ставом четвртим изреке обавезан је тужени да на име накнаде трошкова парничног поступка исплати појединачно свакој тужиљи и то АА1 износ од 76.024,00 динара, АА2 износ од 70.750,00 динара и АА3 износ од 38.094,00 динара, док је ставом петим изреке одбијен предлог тужиље АА1 којим је тражила да буде ослобођена од обавезе плаћања трошкова парничног поступка.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени, због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом као у жалби.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења предвиђених одредбом члана 386 ЗПП-а (“Службени гласник РС” бр.72/11), Апелациони суд у Београду је нашао:

Жалба туженог је неоснована.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка предвиђене одредбом члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити се жалбом указује на друге повреде поступка које би биле битне.

Према чињеничном стању утврђеном у поступку пред првостепеним судом произлази да су тужиље запослене код туженог, а да им тужени за наведени период на који се односи њихово потраживање није исплаћивао зараде. Из извештаја туженог о неисплаћеним зарадама за тужиље, утврђена је висина дуга према којем су тужиље и определиле свој захтев. Тужени није спорио да су тужиље код њега у радном односу и да су радиле пуно радно време, а истицање туженог у току поступка, да се налази у тешкој финансијској ситуацији, да нема средстава за исплату, као и да је у реструктурирању, не може представљати разлог да као послодавац неисплаћује зараду запосленима. Како за супротно није пружио доказе, то је првостепени суд закључио да постоји обавеза туженог да тужиљама исплати неисплаћене зараде, па је одлучио као у ставу првом, другом и трећем изреке ожалбене пресуде.

На овако потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право, дајући за своју одлуку довољне и јасне разлоге које у свему прихвата и овај суд.

Наиме, одредбом члана 104 став 1 Закона о раду прописано је да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду.

С обзиром на утврђено чињенично стање, као и на наведену одредбу закона, нису основани жалбени наводи туженог да је побијана пресуда заснована на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању, а из разлога што је према стању у списима, све чињенице од значаја за оцену основаности тужбеног захтева првостепени суд правилно и потпуно утврдио и на тим чињеницама засновао своју одлуку.

Такође, нису основани ни жалбени наводи туженог да је првостепени суд погрешно применио материјално право, имајући у виду цитирану одредбу члана 104 Закона о раду, те да зарада представља основно право запосленог, а да је тужени као послодавац у обавези да ту своју обавезу испуни и с обзиром на одредбу члана 295 Закона о облигационим односима.

Навод жалбе туженог да је у реструктурирању, односно у великим економским проблемима, те да не постоји законска могућност за исплату заосталих зарада, јер је у сталној блокади, не може утицати на другачију одлуку суда, како је то правилно закључио и првостепени суд.

Правилно је и решење о трошковима парничног поступка, садржано у ставу четвртом изреке ожалбене пресуде, јер се заснива на правилној примени одредбе члана 153 и 154 ЗПП-а.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 390 ЗПП-а, одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа – судија
Бисерка Живановић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)