Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.03.2011.

Гж1 862/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 862/11
Дана 09.03.2011 године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА кога заступа адвокат АБ против туженог Јавног предузећа „ПТТ саобраћаја Србија“ у Београду улица Таковска број 2 ради накнаде штете, вредност предмета спора 1.008.762,67 динара одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Првог основног суда у Београду 40 П-2008/2010 од 10.11.2010 године донео је у седници већа одржаној дана 09.03.2011 године,


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 40 П-2008/2010 од 10.11.2010 године у ставу један, три и четири њене изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 40 П-2008/2010 од 10.11.2010 године у ставу један изреке обавезан је тужени да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете исплати укупан износ од 930.000,00 динара и то на име умањења опште животне активности 420.000,00 динара, за претрпљене физичке болове 210.000,00 динара, за претрпљени страх 180.000,00 динара, за претрпљене душевне болове због наружености 120.000,00 динара све са законском затезном каматом почев од дана пресуђења па до исплате у року од 8 дана од дана пријема преписа пресуде под претњом принудног извршења, ставом три изреке одбијен је тужбени захтев у делу којим је тражено да се тужени обавеже да исплати тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете преко досуђеног износа од 930.000,00 динара и то на име умањења опште животне активности за досуђени износ преко 420.000,00 динара а у износу од 280.000,00 динара, за претрпљене физичке болове за досуђени износ преко 210.000,00 динара у износу од 140.000,00 динара, за претрпљени страх за досуђени износ преко 180.000,00 динара а у износу од 200.000,000 динара, за претрпљене душевне болове због наружености за досуђени износ преко 80.000,00 динара а у износу од 120.000,00 динара са законском затезном каматом од дана пресуђења па до исплате као неоснован, ставом три изреке обавезан је тужени да тужиоцу на име накнаде материјалне штете исплати новчану накнаду за туђу негу и помоћ износ од 78.762,67 динара са законском затезном каматом од 01.01.2006 године па до исплате у року од 8 дана од дана пријема преписа пресуде а под претњом принудног извршења док је ставом четири изреке обавезан тужени да тужиоцу на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 284.843,00 динара у року од 8 дана од дана пријема преписа пресуде под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде у погледу одлуке садржане у ставу један, три и четири њене изреке тужени је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у ожалбеном делу њене изреке и у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

Жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде у побијаном делу њене изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост у овом делу.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде у побијаном делу њене изреке следи да је тужилац као запослени у радном односу на неодређено време код туженог на пословима вође екипе тапетара, да је по том основу закључио и уговор о раду број 97/02/1-19655/02-1 од 13.03.2002 године, да је тужилац дана 17.09.2004 године извршавајући радни налог СС на пословима организатора рада одељка редовног одржавања у служби за одржавање објекта ПЈ за одржавање ПТТ објеката и опреме радио на платформи на постављању изолације на потконструкцији таванице, да је по завршетку радног задатка започео силажење користећи једнокраке алуминијумске летве дужине 3,65 м које су биле постављене тако што су биле ослоњене на радни под који се налази на висини од 2,4 метра од пода просторије и подвучене испод металне цеви (ограде) која је на висини од 1 метра од радног пода платформе била постављена целом дужином свих страница радне платформе, да се том приликом кретао у назад и да се сагнуо да би се подвукао испод ограде и стао ногом на пречку лествице, да када је левом ногом стао на пречку лестви при чему се рукама држао за странице лестви да је дошло до окретања мердевина и да је тужилац том приликом пао са висине од око 2,4 метра, да је том приликом задобио повреде: прелом горњег дела надлактице кости рамењаче, прелом доњих окрајака обе кости потколенице, голењаче и лишњаче (тибије и фибуле) на три места прелом седмог и деветог ребра лево текондузије – нагњечење главе, да су због ове повреде наступиле последице ограничене покретљивости у пределу левог рамена скочног зглоба, почетна посттрауматска атроза левог скочног зглоба са сужењем зглобног простора, смањење масе и слабост мускулатуре леве руке у целини и мускулатуре леве потколенице те велики ожиљак у пределу левог рамена и надлактице као и неправилан ход у виду гегајућег хода, да се у конкретном случају ради о тешкој телесној повреди са трајним последицама док нагњечење главе спада у лаке телесне повреде без последица, да је тужилац трпео бол великог интензитета у трајању од 5 дана који се потом трансформисао у бол средњег интензитета 3 месеца да би се на крају јавио бол мањег интензитета који је у континуитету постојао 6 месеци и да се након тога исти јавља често у пределу левог рамена и левог скочног зглоба при покретима, да је код тужиоца дошло до умањења естетског изгледа у виду наружења средњег степена због великог ожиљка у пределу левог рамена и надлактице и неправилног гегајућег хода, а код тужиоца постоји умањење животне активности дуже стајање и ход, брзи ход, ход по степеницама, ход по неравном терену, чучање и клечање, ход на петама и прстима, дизање и ношење терета преко 5 кг само левом руком и преко 10 кг помоћу обе руке, нагли покрети левом руком и левом ногом, понављања активности дужег трајања левом руком и левом ногом, стајање само на левој нози, нагле промене положаја тела, лежање на трбуху и левом боку на тврдој подлози, пењање, повлачење, скакање, трчање и све спортске активности, да је код тужиоца постојао у тренутку повређивања и следећа 3 сата примарни страх јаког интензитета у виду страха од губитка живота, секундарни страх јаког интензитета у трајању од 4 дана у ком периоду је имао интензивне сметње и болове од последица повреде драматичност повреде отежано дисање због прелома ребара као и страх од трајног инвалидитета и евентуалних озбиљних последица повреде, да је тужилац у даљем току хоспитализације амбулантног лечења и физикалног третмана као и у периоду у време скидања металног остеосинтетског материјала – период од 5 месеци трпео секундарни страх средњег интензитета, да је у наредном периоду од 8 месеци тужилац трпео страх слабог интензитета као секундарни страх – страх од могућих трајних последица, да је дошло до трајних промена личности – нарушавање психофизичке стабилности тужиоца – дијагноза Ф62,0 према важећој и ЦД-10 класификацији менталних поремећаја, да је код тужиоца дошло до процента умањења опште животне активности 50% са становишта где са последица у психичкој и трауматолошкој сфери личности, да је директор туженог донео одлуку број 2004-84420/8 од 09.10.2006 године у чијем је извршењу тужиоцу исплаћен износ од 135.600,00 динара и одлуку број 2004-84420/11 од 02.11.2006 године у чијем је извршењу тужиоцу исплаћен износ од 33.900,00 динара.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку у ожалбеном делу пресуде разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 2 став 1 и 2 тада важећег Закона о заштити на раду (Службени гласник РС број 42/91...- пропис тада важећи) заштита на раду је саставни део организације рада и радног процеса.

Заштита на раду обухвата мере и средства која су неопходна за остваривање безбедних услова рада.

Поштујући ове правне норме као и одредбу члана 6 став 1 тачка 1 овог Закона која прописује да је предузеће дужно да предузме одговарајуће мере за заштиту здравља и безбедности радника и с тим у вези да смањи ризике у процесу рада од механичког повређивања постоји материјална одговорност туженог послодавца по основу кривице – одговорности и за радње својих радника који су били дужни да спроведу те мере применом правила из одредбе члана 170 став 1 тачка 1 и члана 158 став 1 у вези члан 154 став 1 ЗОО. Ово са разлога што је до повреде тужиоца назначеном приликом дошло са разлога што тужена страна није спровела мере безбедног извршавања радних задатака у смислу обезбеђења запосленом сигурних мердевина и безбедног приступа радном поду радне платформе на висини од 2,4 метра. Ради тога одлучујући разлог за настанак повреде тужиоца био је у чињеници што једнокраке лестве није могуће било фиксирати тако да се спречи могућност његовог окретања када запослени као у конкретном случају тужилац преузме силазак низ те мердевине.

Правилно је првостепени суд нашао и да постоји допринос тужиоца сопственој штети, јер је према одредби члана 50 Закона о заштити на раду радник дужан да ради са пуном пажњом ради безбедности свог живота и здравља као и да одбије да ради ако му нису створени безбедни услови рада.

Тужилац ни сам није поштовао ову правну норму па је правилан закључак из ожалбене пресуде да је тужилац допринео настанку штете имајући у виду да оно није приговарао на мердевине које је користио за рад као и да при силаску са радне платформе није у довољној мери обратио пажњу при спуштању низ мердевине.

Ради тога правилно је првостепени суд утврдио да је допринос тужиоца сопственој штети 20% и на основу тога извршио сразмерно снижење накнаде штете као и да треба снизити накнаду штете по основу обештећења које је тужилац добио због овог штетног догађаја – укупно за 40% (20% по основу делимичног обештећења тужиоца од стране туженог и за 20% по основу утврђеног доприноса тужиоца настанку сопствене штете).

Супротно наводима жалбе тужилац јесте добио обештећење али тај износ не покрива у потпуности његову штету како је то правилно закључио и првостепени суд због чега тужилац има право на позитивну разлику накнаде штете. Тужиоцу је ради тога правилно утврђена накнада штете по назначеним основима и обим те штете на основу правилне примене одредбе члана 200 ЗОО . Ти износи не погодују тежњама које би биле противне сврси ове накнаде и представљају сатисфакцију тужиоцу. Зато када је првостепени суд извршио сразмерно снижење утврђене накнаде штете по назначена два основа правилно је тужиоцу досуђен и износ нематеријалне штете по основу физичких болова, умањење животне активности, страха и душевног бола због наружености.

Изложено имајући у виду степен умањења животне активности и последице у којима се она испољава, животну доб тужиоца (тужилац је рођен 17.03.1958 године) с тим у вези и његове успостављене социјалне контакте, степен наружења, степен страха посебно са становишта примарног и секундарног страха јаког и средњег интензитета и дужине његовог трајања, психичких промена у сфери личности и у односу на умањење животне активности, ожиљне промене код наружења и интензитет физичких болова посебно болова јаког и средњег интензитета.

Када жалба наводи у свом садржају исказ тужиоца саслушаног у својству странке да је поставио мердевине како је сам умео, да никоме није то рекао ни приговорио да су мердевине неадекватне тада занемарује да је првостепени суд управо те околности узео код смањења накнаде штете с обзиром на допринос тужиоца сопственој штети. Зато је без значаја и позивање жалбе на одредбу члана 22 и 50 став 1 Закона о заштити на раду.

Тужилац јесте вођа екипе и сам је поставио мердевине које су биле атестиране. Међутим када жалба то тврди што представља елемент доприноса тужиоца сопственој штети занемарује да је тужена страна тужиоцу дала ово средство рада и да није преузела мере да тужилац не ради са небезбедним средством рада. Поред тога примарна је одговорност послодавца као организатора процеса рада јер је он дужан да створи безбедне услове рада који ће спречити настанак повреде и с тим у вези смањити или искључити ризик од повређивања.

Жалба примећује да је правилан закључак првостепеног суда да постоји допринос тужиоца настанку штете али погрешно сматра да је тај допринос 50%. Када то тврди жалба занемарује претходне разлоге који образују основ одговорности тужене стране примарно за настанак штете тужиоца.

Супротно наводима жалбе а у присуству претходно изложених разлога накнада штете по основима нематеријалне штете као и накнада штете за туђу помоћ и негу је правилно одмерена. Када тужени оспорава висину накнаде штете за претрпљени страх и тврди да страх који је тужилац претрпео није био у тој мери да би довео до психичког поремећаја личности тада занемарује оно што је утврђено у налазу вештака неуропсихијатра а жалба нити предлаже нити прилаже доказе за супротно.

Имајући у виду да је тужилац управо особа средње животне доби погрешно жалба из тога изводи закључак да тужилац није могао трпети болове интензитета и трајања како је то описано у налазу вештака па је и накнада по овом виду нематеријалне штете само сатисфакција и ништа више од тога. Поред тога када је реч о наводима жалбе који се односе на положај мердевина тужени занемарује да лице које силази у назад није могло да види да ли су мердевине ослоњене на сва четири ослонца а на шта указује исказ сведока СС1.

Правилно је првостепени суд тужиоцу досуђена накнада и за туђу помоћ и негу која је према утврђеном из налаза вештака била потребна као привремена нега и помоћ, а жалба не прилаже нити предлаже доказе за супротно ни у овом делу.

Правилна је и одлука о камати јер се иста заснива на правилној примени одредби члана 186, 277 и 324 став 1 ЗОО.

Правилно је и решење о накнади трошкова парничног поступка јер се исто заснива на правилној примени одредби члана 149 и 150 ЗПП.

Навод жалбе у погледу одлуке о накнади трошкова парничног поступка да је захтев тужиоца у већем делу одбијен занемарује да је првостепени суд досудио накнаду штете према вредностима у време пресуђења и одмерио накнаду трошкова парничног поступка према тим вредностима у односу на део тужбеног захтева у коме је тужилачка страна успела у спору.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)