Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
21.01.2015.

Гж1 95/2015

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 95/2015
Дана, 21.01.2015. године
Б Е О Г Р А Д
Немањина бр. 9

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против тужене Републике Србије – Министарство одбране, кога заступа Државно правнобранилаштво у Београду, ул. Немањина број 22-26, преко по овлашћењу Дирекције за имовинско-правне послове у Београду, ул.Светозара Марковића бр.21, ради накнаде штете, вредност предмета спора 5.612.197,07 динара, одлучујући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Првог основног суда у Београду 6 П1.бр.4190/12 од 09.10.2014. године, донео је у седници већа одржаној дана 21.01.2015. године,


П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 6 П1.бр.4190/12 од 09.10.2014. године у делу одлуке садржане у ставу два изреке, којом је одбијен тужбени захтев тужиоца за накнаду штете због неискоришћеног годишњег одмора за 2007. годину, 2008. годину, 2009., годину, 2010. годину и 2011. годину, са законском затезном каматом од 10.03.2012. године, а жалба тужиоца у том делу одбија као неоснована.

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 6 П1.бр.4190/12 од 09.10.2014. године у осталом делу става два и става пет њене изреке и предмет у том делу упућује Првом основном суду у Београду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 6 П1.бр.4190/12 од 09.10.2014. године, у ставу један изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца, па је обавезана тужена да тужиоцу на име накнаде штете у виду изгубљене зараде за период од 07.06.2005. до 10.03.2012. године исплати укупан износ од 4.524.644,43 динара, са законском затезном каматом почев од 10.03.2012. године до исплате, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде. Ставом два изреке, одбијен је тужбени захетев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да тужиоцу на име накнаде штете у висини изгубљене зараде за период од 07.06.2005. до 10.03.2012. године регрес за коришћење годишњег одмора на име накнаде штете за неискоришћени годишњи одмор за 2006. годину, 2007. годину, 2008. годину, 2009. годину, 2010. годину и 2011. годину исплати износ од 682.360,54 динара, све са законском затезном каматом од 10.03.2012. године до исплате, као неоснован. Ставом три изреке, обавезана је тужена да у корист тужиоца уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање, доприносе за здравствено осигурање Републичком фонду за здравствено осигурање и доприносе за осигурање за случај незапослености Националној служби за запошљавање за период од 07.06.2005. године до 10.03.2012. године на износ досуђене изгубљене зараде из првог става изреке пресуде у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде. Ставом четири изреке, Први основни суд у Београду огласио се апсолутно ненадлежним у делу тужбе којим је тужилац тражио уплату пореза на лични доходак и у том делу тужба је одбачена, док је ставом пет изреке обавезана тужена да тужиоцу на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 253.325,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде.

Против ове пресуде у погледу одлуке садржане у ставу два и пет њене изреке, тужилац је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост ожалбене пресуде у побијаном делу њене изреке, у границама овлашћења из одредбе члана 386 ЗПП (“Службени гласник РС” бр. 72/2011), Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

-жалба је делимично основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем делу њене изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1-3, 5, 7 и 9 ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка на коју жалба тужиоца неосновано указује.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је тужиоцу у радном односу код правног предходника тужене тада СЦГ, Сектор за људске ресурсе, Центар за одбрану Ужице, Одељење за одбрану Чачак на радном месту послови приправности и припрема привреде и јавних служби за рад у рату- самостални стручни сарадник решењем Управе за одбрану МО у републици Србији, Сектора за људске ресурсе интерни број 118-313-406/2005-04 од 05.05.2005. године престао радни однос, да је то решење решењем другостепеног органа Уп-2 бр.29-5/11 од 11.07.2011. године поништено, да је тужилац решењем тужене број 2192-28/11 од 21.03.2012. године враћен у радни однос код тужене почев од 10.03.2012. године, да је тужиоцу досуђена накнада штете у висини изгубљене зараде за период од 07.06.2005. до 10.03.2012. године у укупном износу од 4.524.644,43 динара са законском затезном каматом од 10.03.2012. године ставом један изреке пресуде Првог основног суда у Београду 6 П1.бр. 4190/12 од 09.10.2014. године (ова пресуда није предмет жалбе у погледу одлуке садржане у ставу један њене изреке).

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право у погледу одлуке садржане у утврђујућем делу изреке ожалбене пресуде, дајући за исту разлоге које је у битном прихватио и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Тужилац нема право на накнаду штете по основу накнаде за годишњи одмор за 2006., 2007., 2008., 2009., 2010., и 2011. годину, јер у том делу није наступила штета у његовој имовини у смислу одредбе члана 185 и 189 став 1 и 2 Закона о облигационим односима.

Наиме, остваривање права на годишњи одмор је условљено радом запосленог и сврха годишњег одмора је ревитализација радних способности утрошених радом. Ради тога је и само право на плаћени одмор условљено захтевањем минималног радног стажа у смислу члана 4 и 5 Конвенције о плаћеном годишњем одмору. Ради тога, када запослени не ради он нема ни потребе за годишњим одмором.Када запослени као у конкретном случају тужилац није радио за године за које у суштини потражује накнаду штете због неисоришћеног годишњег одмора чији је узрок незаконити престанак радног односа тада он за тај период није имао утрошак радне енергије па тиме ни потребу за њеном ревитализацијом.

Поред тога, тужиоцу је за периоду од 07.06.2005. године до 10.03.2012. године досуђена накнада штете у висини изгубљене зараде. Ради тога, тужиоцу је за цео период покривена штета у имовин настала због незаконитог престанка радног односа. На тај начин остварен је посебан разлог због чега тужилац нема право на накнаду штете због неискоришћеног годишњег одмора за назначене године, јер тужилац не може истовремено кумулирати изгубљену зараду и накнаду штете по основу неискоришћеног годишњег одмора.

Код изложеног, правилна је и негативна одлука о камати у делу у коме је одбијен захтев тужиоца за главно потраживање.

Инсистирање жалбе да је законско право запосленог на годишњи одмор у смислу члана 68 Закона о раду и да му то право запосленом нико не може ускратити занемарује материјалне претпоставке за остваривање тога права, а то је рад запосленог .Када запослени не ради, он не може ни остварити право на годишњи одмор, јер нема утрошак радне енергије .

Када жалба наводи одредбу члана 76 Закона о раду и узима кривицу послодавца ако запослени не користи годишњи одмор занемарује да то подразумева да је запослени остварио право на годишњи одмор, али то право није искористио кривицом послодавца, већ је у том периоду радио . То овде није случај. Ради се о различитим правним ситуацијама које жалба погрешно меша.

Код изложеног, погрешан је и навод жалбе који коментарише став првостепеног суда да тужиоцу не припада право на годишњи одмор јер није радио.

Са свих изнетих разлога, не може се прихватити ни став жалбе тужиоца да је на његову штету погрешно примењено материјално право и то одредба члана 154 став 1 и члана 172 Закона о облигационим односима, као и одредба члана 76 Закона о раду.

Међутим, ожалбена пресуда је морала бити укинута у осталом делу, јер је због погрешне примене матерјално право чињенично стање остало непотпуно утврђено на околност висине регреса, јер незапослени коме незаконито престане радни однос има право на трошкове регреса пошто је то у складу са Правним схватањем Врховног касационог суда, односно претходно Врховног суда Србије.

Укинута је и одлука о накнади трошкова поступка, пошто одлука у том делу зависи од коначног исхода спора.

Ради тога, првостепени суд ће у поновном поступку употпунити чињенично стање на околност вредности регреса за назначене године, па када правилно и потпуно утврди чињенично стање донеће правилну и на закону засновану одлуку у овој парничној ствари.

Са изложеног, а у смислу одредбе члана 390 и 392 ЗПП, одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)