Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
19.01.2011.

Гж1 99/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 99/11
Дана 19.01.2011. године
Б Е О Г Р А Д
Немањина бр.9


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА, чији је пуномоћник адв. АБ, против тужене РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ чији је законски заступник Републички јавни правобранилац из Београда, ул. Немањина бр.22-26, ради исплате разлике зараде, одлучујући по жалби тужене изјављене против пресуде Првог основног суда у Београду П1.бр.9054/10 од 17.11.2010.године, у седници већа одржаној дана 19.01.2011.године донео је,


П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1.бр.9054/10 од 17.11.2010.године и жалба тужене ОДБИЈА као НЕОСНОВАНА.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1.бр.9054/10 од 17.11.2010.године ставом првим изреке обавезана је тужена да тужиљи на име мање исплаћене зараде за период од 01.01.2007.године до 07.11.2007.године исплати износ од 290.438,18 динара и то појединачне месечне новчане износе у вредности са законском затезном каматом од датума до исплате као у његовом садржају све у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка пресуде под претњом принудног извршења. Ставом другим изреке обавезана је тужена да на име и за рачун тужиље уплати разлику доприноса за ПИО за период од 01.01.2007.године до 07.11.2007.године на износе досуђене у ставу један пресуде и то надлежном Републичком фонду за ПИО запослених у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка пресуде под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права са предлогом као у жалби.

Испитујући правилност и законитост ожалбене пресуде у границама овлашћења предвиђених одредбом члана 372 ЗПП Апелациони суд је нашао:

-жалба је делимично основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка предвиђених одредбом члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које Апелациони суд води рачуна по службеној дужности, нити се жалбом указује на друге битне повреде одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи: да је решењем председника Врховног суда Србије Су.бр.136/07-21 од 03.01.2007.године тужиља распоређена на радном месту судијског помоћника у већу грађанског одељења са коефицијентом осмог платног разреда, шесте платне групе 5,57 као основица за сваку буџетску годину уз право за 0,4% на увећање на сваку навршену годину рада, да је решењем Су.бр.927/06-5 од 01.09.2006.године тужиља запослена у Врховном суду на неодређено време и распоређена на радном месту судијског помоћника у Секретаријату са звањем саветника Врховног суда Србије уз коефицијент за обрачун плате 16,50 и за сваку годину стажа 0,4%, да назначено решење није стављено ван снаге. Такође је утврђено да тужена страна за период од 01.01.2007.године до 07.11.2007.године у односу на обрачун и исплату плате тужиље није примењивала назначена решења и да износи садржани у ставу првом изреке ожалбене пресуде представљају позитивну разлику плате у вредности и са датумима доспелости као у том ставу изреке побијане пресуде.

Према одредби члана 14 став 1 Закона о платама државних службеника и намештеника (“Службени гласник РС” број 62/2006, 63/2006 и 115/2006) коефицијент се одређује решењем, а државни службеник остварује право на плату, накнаде и друга примања према закону којим се одређује положај државних службеника.

Поштујући ове правне норме тужена страна је тужиљи одредила коефицијент за обрачун и исплату плате осмог платног разреда шесте групе од 5,57 правноснажним решењем Су.бр.136/07-21 од 03.01.2007.године. Ради тога и када то решење није стављено ван снаге тужена је била дужна да врши обрачун и исплату плате тужиљи у складу са коефицијентом утврђеним у његовом диспозитиву. То тужена страна није учинила, па зато постоји њена облигација да то учинио применом правила из одредбе члана 295 Закона о облигационим односима. Изложено и с обзиром да вредности позитивне разлике плате исказане у садржају става један изреке ожалбене пресуде нису спорне (ти износи представљају позитивну разлику између вредности исплаћене плате тужиље и плате коју би тужиља остварила применом коефицијента од 5,57).

Тужиља има право и на камату на ове износе како је то правилно закључио и првостепени суд у ожалбеној пресуди правилном применом из одредбе члана 277 и члана 324 став 1 Закона о облигационим односима.

Супротно наводима жалбе тужене којим инсистира на садржај записника о инспекцијском надзору извршеном у Врховном суду Србије дана 26.02.2007.године од стране Министарства за државну управу и локалну самоуправу – Сектора за управни надзор, време инспекције број 038-00-00008/2007-13 од 26.02.2007.године овај суд налази да је исти без значаја за другачију одлуку у овој парничној ствари. Ово са разлога што о мерама именованим у садржају овог записника није поништено назначено решење председника Врховног суда Србије Су.бр.136/07-22 од 03.01.2007.године. Супротно овим мерама је наложено Врховном суду Србије да свим државним службеницима у звању саветника Врховног суда Србије распоређеним на радном месту судијског помоћника чије је звање уподобљено звању вишег саветника и сврстано у шесту платну групу одредби прв, други и трећи платни разред и висину коефицијента у складу са чланом 13 и 53 Закона о платама државних службеника и намештеника. Дакле, поштујући садржај ових мера Врховни суд Србије односно његов надлежни орган – председник суда је био дужан да донесе решење у складу са предложеним мерама. То није учињено па је овај суд дужан да поштује решење Су.бр.136/07-21 од 03.01.2007.године које делује својом материјалном правноснажношћу (и доказном снагом на околност коефицијената према коме треба бити извршен обрачун плате) у правном саобраћају и за период потраживања тужиље. Ово са разлога што је то решење правноснажни појединачни правни акт, што то решење није измењено актом надлежног органа тужене, што би супротно схватање имало за последицу да овај суд преузме улогу органа тужене и на тај начин онемогући тужиљу да оствари заштиту права на плату у зато одговарајућем управном поступку и евентуално управном спору што би она и остварила да је испоштована на словом закона прописана процедура за ову ситуацију. У том значењу је и одредба члана 142 став 1 Закона о државним службеницима (“Службени гласник РС” број 79/05) која прописује у ставу један да жалбена комисија одлучује о жалбама државних службеника на решења којима се у управном поступку одлучује о њиховим правима и дужности те његова одредба члана 143 став 1 која утврђује право на управни спор а све у вези члана 5 Закона о платама државних службеника и намештеника.

Овај суд се при томе није упуштао у питање да ли је тужиљи правилно одређен коефицијент назначеним решењем са становишта примене одредби члана 57а Закона о уређењу судова, члана 40 став 1 алинеја 1 Уредбе у разврставању радних места и мерилима за опис радних места државних службеника, члана 77 Закона о државним службеницима, члана 13 став 3 Закона о платама државних службеника и намештеника односно његове одредбе члана 21. Није, јер је примена тих норми морала бити материјализована у донетом појединачном правном акту којим би се у складу са назначеним мерама одредио коефицијент тужиље. То надлежни орган тужене није учинио а суд нема овлашћења да преиспитује правноснажно решење тужене стране Су.бр.136/07-21 од 03.01.2007.године. То ме могло бити учињено искључиво употребом ванредног правног лека – предлога за понављање поступка од стране странке поднетог применом правила из одредбе члана 239 – 244 ЗУПа или по правилима која важе за нарочите случајеве поништавања, укидања и мењања решења па и по правилу надзора (члан 251, 253, 254/5 и 257-258).

У присуству ових разлога без значаја су и наводи жалбе да је у периоду од 01.јануара па до 08.новембра 2007.године обрачун плата за државне службенике на радном месту судијског помоћника са звањем вишег саветника вршено у складу са мерама наложеним у записнику о извршеном надзору. Та чињенична констатација жалбе није спорна али је спорно то што тужена страна није донела решење које би било нормативни основ за такво поступање, а због чега суд у овом спору који се искључиво односи на новчано потраживање није овлашћен да не примени правноснажно решење Су.бр.136/07-21 од 03.01.2007.године.

Правилна је ожалбена пресуда и у погледу одлуке садржане у ставу другом изреке ожалбене пресуде. Наиме, тужени за утужени период није уплатио доприносе за тужиљу па је дужан да то учини на основу одредбе члана 295 став 1 ЗОО.

Потврђено је и решење садржано у ставу трећем изреке ожалбене пресуде јер се исто заснива на правилној примени одредаба члана 149 и члана 150 ЗПП а околност што је укинута ожалбена пресуда у ставу другом њене изреке нема правну вредност значаја јер у погледу тога захтева нису настали посебни и стварно нужни трошкови.

Са изложеног, а сходно одредби члана 375 и члана 376 став 1 и члана 377 ЗПП одлучено је као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)