Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
19.05.2011.

Гж1 бр.2744/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 бр.2744/10
Дана 19.05.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судије Бисерке Живановић, председника већа и судија Александре Спирковске и Радомира Кокотовића, чланова већа у парници из радног односа тужиље АА из _, ул. _, чији је пуномоћник АБ, против туженог "ББ", _, ул. _, ради исплате разлике зараде, вредност предмета спора 124.485,00 динара, одлучујући о жалби туженог, изјављеној против пресуде Петог општинског суда у Београду П1 бр.377/04 од 02.06.2009. године, у седници већа одржаној дана 19.05.2011. године, донео је



П Р Е С У Д У


ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Петог општинског суда у Београду П1 бр.377/04 од 02.06.2009. године у ставу првом, другом и четвртом изреке И ОДБИЈА тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужени да јој по основу мање исплаћене зараде и накнаде за период од 01.01.2003. године до 08.08.2003. године исплати износ од 124.485,00 динара са законском затезном каматом почев од 01.09.2003. године па до коначне исплате и да надлежном Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање запослених Филијала Београд, на име тужиље уплати припадајуће доприносе за период од 01.01.2003. године до 08.08.2003. године, на износ наведен у ставу првом изреке пресуде, као и захтев да јој на име трошкова парничног поступка уплати износ од 36.000,00 динара, КАО НЕОСНОВАН.

ОДБИЈА СЕ захтев туженог за накнаду трошкова парничног поступка, као неоснован.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Петог општинског суда у Београду П1 бр.377/04 од 02.06.2009. године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев тужиље, па је обавезан тужени да јој по основу мање исплаћене зараде и накнаде за период од 01.01.2003. године до 08.08.2003. године исплати износ од 124.485,00 динара са законском затезном каматом почев од 01.09.2003. године па до коначне исплате. Ставом другим изреке усвојен је тужбени захтев тужиље, па је обавезан тужени да надлежном Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање запослених филијала Београд, а на име тужиље, уплати припадајуће доприносе за период од 01.01.2003. године до 08.08.2003. године на износ наведен у ставу првом изреке пресуде. Ставом трећим изреке одбијен је део тужбеног захтева тужиље којим је тражила исплату законске затезне камате на износ од 124.485,00 динара почев од 08.08.2003. године до 01.09.2003. године, као неоснован. Ставом четвртим изреке обавезан је тужени да тужиљи уплати на име трошкова парничног поступка износ од 36.000,00 динара.

Против става првог, другог и трећег изреке наведене пресуде, тужени је благовремено изјавио жалбу, због битне повреде одредаба парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права.

Тужиља је поднела одговор на жалбу.

Испитујући правилност ожалбене пресуде, у делу који се побија жалбом, у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372. Закона о парничном поступку, Апелациони суд у Београду је нашао да је жалба основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде, у делу који се побија жалбом, нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити се жалбом указује на друге битне повреде одредаба парничног поступка.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, тужиља је, као доктор економских наука, била запослена код туженог у спорном периоду од 01.01.2003. године до 08.08.2003. године, када јој је престао радни однос. У периоду од 01.01.2001. године до 31.12.2002. године тужиља је била на неплаћеном одсуству, ради стручног усавршавања. Тужени је тужиљу као истраживача пријавио Министарству за науку, технологију и развој Републике Србије за пројекте МИС 3.02.0119Б од 01.01.2002. до 31.12.2004. године, за пројекат Мхт 2.08.0117Б од 01.01.2003. до 31.12.2003. године, за пројекат НПЕЕ 301-20А од 01.04.2002. до 31.03.2003. године и НПЕЕ 411-19Б од 01.04.2002. до 31.03.2003. године и за пројекат С.53264.0070 за период од 01.01.1998. до 31.12.2000. године. Тужени је имао право да изврши пријаву тужиље Министарству за науку, технологију и развој Републике Србије без њене сагласности, а то је учинио са циљем добијања референци од стране Министарства за науку, технологију и развој Републике Србије и задржавања статуса научно-истраживачке организације. Тужиља ни на једном од наведених пројеката, за које је била пријављена, није радила.

Налазећи да је тужиља поступањем туженог претрпела штету у виду изгубљене разлике зараде и накнаде зараде, првостепени суд је усвојио тужбени захтев.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је погрешно применио материјално право, због чега је ожалбена пресуда преиначена у ставу првом и другом изреке и тужбени захтев тужиље одбијен као неоснован.

Наиме, одредбом члана 81. став 1. Закона о раду („Службени гласник Републике Србије“ бр.70/01 и 73/01 – важећи пропис у спорном периоду) прописано је да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом или уговором о раду. Према одредби става 2. наведеног члана, запосленом се гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварује код послодавца. Према ставу 3. истог члана, зараду, у смислу става 1. овог члана, чини зарада коју је запослени остварио за обављени рад и време проведено на раду, увећана зарада, накнада зараде и друга примања, осим накнаде трошкова из члана 89. овог закона и других примања из члана 90. став 1. овог закона.

Према одредби члана 96. наведеног закона, ако запослени претрпи повреду или штету на раду или у вези са радом, послодавац је дужан да му надокнади штету, у складу са законом и општим актом.

Према одредби члана 154. став 1. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“ бр.29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“ бр.31/93), ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице.

У конкретном случају, тужиља је од стране туженог била пријављена као истраживач на пројектима туженог, али није обављала рад на наведеним пројектима.

Међутим, према чињеничном стању утврђеном из исказа саслушаних сведока СС, СС1 и СС2, чијим исказима је суд поклонио веру, а који су били руководиоци пројеката на којима је тужиља била пријављена у спорном периоду, следи да је тужиља у спорном периоду била пријављена као истраживач на пројектима које је тужени добио у рад од стране Министарства за науку, технологију и развој Републике Србије. Руководилац пројекта из области побољшања енергетске ефикасности, сведок СС, планирао је да тужиља изврши одговарајућу економску анализу предвиђену планом и пројектом. Због кашњења уплате од стране Министарства за науку, технологију и развој Републике Србије каснила је и изградња демонстрационих постројења, тако да су сва предвиђена техничка решења завршена са 15.04.2003. године. Према писменом захтеву директора ових пројеката, до 30.04.2003. године требало је да се поднесу завршни извештаји заједно са економском анализом, која је била у плану. Тужиља није била укључена на изради завршног извештаја, из разлога што је у априлу 2003. године била четири недеље на боловању, а то су били пројекти 19 и 20. Пројекат број 119 је трогодишњи пројекат започет јануара 2002. године а завршен је децембра 2004. године. Планом, економска истраживања требало је да се изврше у првој половини 2004. године. Тужиља није била укључена у тај пројекат јер јој је у међувремену престао радни однос код туженог. Укључење тужиље за рад на пројекту број 117 за 2003. годину је било планирано, али до њеног ангажовања није дошло, зато што је карактер њеног посла био такав да је прикупљање података требало да се уради при крају 2003. године, а обрада у 2004. години, али је тужиљи престао радни однос у 2003. години. Ангажовање тужиље на економској анализи било је планирано крајем 2003. године, па би јој руководилац пројекта радне задатке поставио у септембру 2003. године. Као економиста, укључивање тужиље у рад на пројектима је било предвиђено приликом коначне израде пројекта, али њој је у међувремену престао радни однос. До ангажовања другог економисте није дошло, из разлога што је посао обављен од стране стручног тима. У спорном периоду тужиља је била пријављена за учешће на пројекту Развој и конструкција производње специфичних размењивача топлоте. Сведок СС2, који је био руководилац пројекта у то време, тужиљи није поверио радни задатак јер је њен део посла, као економисте, био планиран на крају пројекта. У међувремену, пројекат је продужен за још једну годину са финансирањем од стране Министарства за науку, технологију и развој Републике Србије. У последњој години рада на пројекту, када је требало да уследи укључивање тужиље, њој је престао радни однос код туженог.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, следи да тужиља није фактички обављала рад на пројектима у спорном периоду, што произилази из исказа руководилаца пројеката за које је тужиља била пријављена, сведока СС, СС1 и СС2, којима је суд поклонио веру. Код ове околности, основано жалба указује да тужиљи не припада право на накнаду изгубљене зараде по основу чињенице да је била пријављена као истраживач за учешће у раду на пројектима.

Тужиља никакав рад није обавила на пројектима који су туженом додељени од стране Министарства за науку, технологију и развој Републике Србије, због чега неосновано потражује исплату накнаде изгубљене зараде због тога што је онемогућена да учествује у раду на пројектима, заснивајући овај свој захтев само на околности да је тужени пријавио за учесника на раду на одређеним пројектима.

Основано жалба указује да тужиља није обављала никакав рад по основу пројеката по којима захтева накнаду изгубљене зараде, као и да нема узрочно-последичне везе између понашања туженог и настале штете у имовини тужиље, па нема ни обавезе туженог, као послодавца, да тужиљи исплати накнаду изгубљене зараде, применом одредбе члана 96. тада важећег Закона о раду. Посебно што тужиља у току поступка пред првостепеним судом није доказала да је економска анализа на пројектима за које је била пријављена, била планирана за период пре њеног престанка радног односа код туженог, нити да је обављала рад на наведеним пројектима.

Такође, тужиља за период потраживања није била планирана већ је то требало да буде остварено накнадно. У том значењу је и исказ сведока СС, у делу који говори: „Од тужиље сам добио списа обављених научно истраживачких послова. На наведеном списку тужиља је навела послове који нису тематски одговарали пројектима које сам напред навео, тако да нису исказани у деветомесечном извештају а и није било нужно јер сам ја као руководилац планирао да тужиља изврши одговарајућу економску анализу предвиђену планом и пројектом.“

Ради тога, нема основа за материјалну одговорност туженог применом правила из члана 172. став 1. у вези члана 154. Закона о облигационим односима.

Зато остаје без значаја навод из одговора на жалбу да тужиља свој захтев заснива на уговорним односима који регулишу рад тужиље код туженог, јер тужиља јесте била у уговорном односу, али јој није ускраћено право на рад на пројектима. Није, јер у периоду на који се односи њено потраживање, рад из њене професионалне опредељености није ни обављен.

Само околност да су дозначена средства из буџета за ову намену – финансирање пројеката, није довољно да би се остварило право на зараду по пројектима. Потребно је и да је рад обављен, што овде није случај у односу на период потраживања. По схватању овога суда, да би се остварило право на зараду по пројектима, није довољно да су средства за ову намену дозначена већ је нужно и да се рад за који треба да буде исплаћена зарада из тих средстава и материјализује. Овде то није случај. Истина, тужиља би имала право на накнаду штете за случај да јој је ускраћено право на рад било неједнаком расподелом послова или ускраћивањем права на рад. Међутим, из резултата изведених доказа, супротно наводима из одговора на жалбу, то се не утврђује. Утврђује се да у периоду на који се односи њено потраживање тужиља није била планирана јер према редовном току ствари, њени задаци из пројекта тада нису били доспели за рад (поред тога, тужиља је од 27. марта до 24. априла 2003. године била на боловању, па по природи ствари није могла остварити право на рад).

Преиначена је ожалбена пресуда и у ставу другом изреке и одбијен је тужбени захтев тужиље за уплату доприноса, јер као споредни захтев прати судбину главног тужбеног захтева.

Како је одбијен тужбени захтев тужиље, преиначено је и решење о парничним трошковима, садржано у ставу четвртом изреке ожалбене пресуде, па је одбијен захтев тужиље за накнаду парничних трошкова, применом одредбе члана 149. став 1, члана 150. и члана 161. став 2. Закона о парничном поступку.

Захтев туженог за накнаду трошкова парничног поступка је одбијен, применом одредбе члана 159. став 2. Закона о парничном поступку, имајући у виду да тужени није опредељено навео трошкове за које тражи накнаду.

Из изнетих разлога, одлучено је као у изреци, применом одредбе члана 380. тачка 4. и члана 161. став 2. Закона о парничном поступку.

Председник већа-судија
Бисерка Живановић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)