Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
24.10.2011.

ГжI 2510/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ГжI.2510/11
Дана 22.06.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из радног односа тужилаца АА, ББ, ВВ и ГГ, чији је заједнички пуномоћник АБ адвокат, против туженог "ББ", чији је пуномоћник БА адвокат, ради исплате регреса и топлог оброка, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Другог општинског суда у Београду П.бр.6981/07 од 24.11.2008. године, исправљене решењем Првог основног суда у Београду 4 П.бр.4242/11 од 27.04.2011.године, у седници већа одржаној дана 22.06.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог општинског суда у Београду П.бр.6981/07 од 24.11.2008. године, исправљена решењем Првог основног суда у Београду 4 П.бр.4242/11 од 27.04.2011.године у делу ставова првог, другог, трећег и четвртог изреке за регресе за 2004., 2005. и 2007.годину са законском затезном каматом и то:
 на износ регреса за 2004 годину од 01.01.2005.године до исплате;
 на износ регреса за 2005 годину од 01.01.2006.године до исплате ;
- на износ регреса за 2007 годину 01.01.2008.године, као и за износ од 1.000,00 динара по основу регреса за 2006.годину са законском затеном каматом од 01.01.2007.године до исплате; у ставу петом, шестом, седмом, осмом и деветом изреке и у том делу жалба туженог ОДБИЈА као неоснована.

ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Другог општинског суда у Београду П.бр.6981/07 од 24.11.2008. године, исправљена решењем Првог основног суда у Београду П1.бр.4242/11 од 27.04.2011.године у делу ставова првог, другог, трећег и четвртог изреке и ОДБИЈА тужбени захтев тужилаца да се обавеже тужени да тужиоцима на име регреса за коришћење годишњег одмора за 2006.годину исплати и то:
- још износ од преко досуђених износа од по 1.000,00 динара до износа до 21.906,41 динара са законском затезном каматом почев од 31.12.2006.године до коначне исплате као и за камату на износе регреса и то:
 за камату на износ регреса за 2004 годину за дан 31.12.2004.године;
 за камату на износ регреса за 2005 годину за дан 31.12.2005.године;
 за камату на износ регреса за 2006 годину од 1.000,00 динара за дан 31.12.2007.године;
 за камату на износ регреса за 2007 годину за 31.12.2007.године;


О б р а з л о ж ењ е


Пресудом Другог општинског суда у Београду П.бр.6981/07 од 24.11.2008. године, ставом, првим, другим, трећим, четвртим изреке обавезан је тужени да тужиоцима на име накнаде за регрес за годишњи одмор за 2004., 2005., 2006. и 2007.годину плати износе са припадајућом законском затезном каматом као у садржају изреке. Ставом петим, шестим, седмим и осмим изреке обавезан је тужени да тужиоцима на име неисплаћене накнаде за топли оброк за период од 01.12.2004. до 31.08.2008.године плати износе као у садржају изреке ожалбене пресуде са припадајућом законском затезном каматом на појединачне месечне износе.

Ова пресуда исправљена је решењем Првог основног суда у Београду П.бр.4242/11 од 27.04.2011.године у ставу деветом изреке пресуде тако што иза речи „Обавезују се тужени да“ уместо речи „тужиљи“ треба да стоји „тужиоцима“.

Против ожалбене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужиоци су поднели одговор на жалбу туженог.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП Апелациони суд у Београду је нашао да је жалба делимично основана.

У проведеном првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 361 ст.2 тач.1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности у односу на потврђујући део изреке ожалбене пресуде.

Из чињеничног утврђења у првостепеном поступку следи да су тужиоци засновали радни однос на неодређено време, што је неспорно међу парничним странкама, а што је утврђено читањем уговора о раду број 29/49 од 23.01.2007., 22.01.2004., 23.01.2005.године за тужиљу АА, уговора о раду на одређено време закљученог између ББ и туженог број 466 од 24.01.2004., 24.01.2003. и 25.01.2005. и 25.01.2007.године, уговора о раду закљученог између тужиље ВВ и туженог од 23.01.2004., 24.01.2007. и 27.01.2007.године и уговора о раду на одређено време закљученог између тужиље ГГ и туженог од 27.01.2007., 26.01.2004. и 27.01.2005.године. Тужиоци су обављали послове на радном месту пословође, а зарада је обрачунавана према висини месечног пазара у висини процента који је утврђен одлуком Управног одбора туженог. Тужиоцима није исплаћен регрес за годишњи одмор за наведене године, као ни накнада по основу топлог оброка за потраживани период. Из налаза и мишљења сталног судског вештака економско финансијске струке од 28.07.2008.године утврђено је да висина регреса за коришћење годишњег одмора за тужиоце појединачно износи за 2004.годину 14.007,49 динара, за 2005.годину 17.612,02 динара, за 2006.годину 21.906,41 динар и за 2007.годину износ од 27.443,08 динара, као и висину накнаде за топли оброк за период од 01.12.2004. до 31.08.2008.године и то за тужиљу АА у износу од 238.305,20 динара, за тужиоца ББ износ од 238.305,20 динара, за тужиљу ВВ износ од 238.305,20 динара и за тужиљу ГГ исти износ. Такође је утврђено да су дати износи по основу топлог оброка и регреса за годишњи одмор за утужени период идентични за све раднике и запослене, да подаци о реализацији продавнице не би имале утицаја на утврђивање минималне зараде топлог оброка, регреса и слично, односно имало би утицаја да је зарада већа од минималне зараде заједно са регресом и топлим оброком.

Имајући у виду напред утврђено чињенично стање првостепени суд је тужиоцима досудио накнаду на име регреса за годишњи одмор за 2004., 2005., 2006. и 2007. годину, као и накнаду за топли оброк за период од 01.12.2004. до 31.08.2008.године са законском затезном каматом на појединачне месечне износе. Напред наведено применом одредбе члана 68 став 1 тачка 1 и 2 Појединачног колективног уговора туженог, имајући у виду да тужени у месту рада нема организовану исхрану, а да тужиоци кривицом послодавца нису користили годишњи одмор.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право у погледу одлуке садржане у потврђујућем делу њене изреке, док се побијана пресуда заснива на погрешној примени материјалног права у погледу доспелости камате на износ регреса и вредности регреса за 2006. годину због чега је у том делу преиначена и одлучено као у изреци ове пресуде.

Овде је неспорно да у периоду на који се односи потраживање тужилаца тужиоци су били у радном односу, због чега применом правила из одредбе члана 172 у вези чл.154.став 1. Закона о облигационим односима имају право на накнаду штете због неискоришћеног годишњег одмора јер би они то право и остварили према редовном току ствари да није било незаконитог понашања туженог. Зато је правилна одлука првостепеног суда којом је досудио накнаду штете на име накнаде за неискоришћени годишњи одмор за 2004., 2005. и 2007. годину. Изложено применом правила из одредбе чл.295. ЗОО

Одредбом члана 68 став 1 тачка 1 и 2 Појединачног колективног уговора туженог прописано је да је тужени дужан да запосленом обезбеди месечну накнаду за исхрану у току рада, регрес за коришћење годишњег одмора.

Ради тога тужиоци имају право на додатак за исхрану и право на регрес за 2004., 2005. 2006 и 2007.годину.

Вредност износа по назначеним основима у потврђујућем делу изреке побијане пресуде је правилно утврђена, па применом правила из одредбе чл.295. ЗОО постоји обавеза туженог да тужиоцима испуни обавезу му том делу.

Супротно наводима жалбе правилно је првостепени суд обавезао туженог на исплату додатка за исхрану будући да су тужиоци неспорно радили, а да овакав вид дела накнаде прописује одредба чл.68. Став 1 тачка 1 и 2. Колективног уговора туженог. Зато, како је неспорно утврђено да тужени тужиоцима није исплатио додатак за исхрану за наведени период, а да су тужиоци радили, то им припада и накнада на име додатка за исхрану. Ово зато што тужени нема организовану исхрану у натуралном виду на територији општине Сопот- „мензу за исхрану“, а како то правилно закључује првостепени суд због чега је тужбени захтев тужилаца и у овом делу основан.

Такође, правилна је и одлука о законској затезној камати на ове износе која је донета правилном применом одредбе члана 277 у вези одредбе члана 324 Закона о облигационим односима.

Правилна је и одлука у погледу права на регрес за годишњи одмор за 2004., 2005., 2006. и 2007. годину. То право је утврђено одредбом чл.82 Колективног уговора из 2003 године,чл.88. Колективног уговора из 2005.године и Анексом бр.6 Колективног уговора туженог од 27.12.06.године.

Правилна је и одлука о висини досуђеног регреса 2004., 2005., и 2007. годину
Међутим, првостепени суд је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право у погледу обима права на регрес за 2006. годину , због чега је овај суд као другостепени преиначио одлуку у односу на регрес за 2006.годину. Наиме, погрешан је закључак првостепеног суда да тужиоцима на име регреса за 2006.годину припадају износи од по 21.906,41 динар. Одредбом члана 88 Колективног уговора утврђено је да се регрес за коришћење годишњег одмора исплаћује тромесечно у једнаком износу у зависности од финансијске могућности друштва по одлуци послодавца и да не може бити мање од просечне месечне зараде по запосленом у привреди Републике, а према последњем објављеном податку републичког органа за послове статистике. Међутим, Анексом бр.6 Колективног уговора туженог који је закључен између туженог као послодавца и синдикалне организације дана 27.12.2006.године уговорне стране су се сагласиле да због изузетно тешке финансијске ситуације изврши исплата регреса за коришћење годишњег одмора за 2006.годину у износу од 1.000,00 динара по запосленом, а који износ ће бити исплаћен уз исплату зараде за децембар 2006.године. Дакле, наведеним анексом регулисане су обавезе туженог по основу регреса за 2006.годину. У конкретном случају зато је регулисана и обавеза туженог да тужиоцима исплати регрес за коришћење годишњег одмора у 2006.години обим тога права. Ради тога је побијана пресуда преиначена у делу ставова првог, другог, трећег, четвртог изреке и одбијен тужбени захтев тужилаца за износ од преко 1.000,00 динара до тражених износа од 21.906,41 динар са законском затезном каматом почев од 31.12.2006.године до исплате.

Преиначена је и одлука о камати на све досуђене износе регреса јер регрес доспева за исплату најкасније са истеком године на коју се његово потраживање односи. Ради тога са становишта доспелости у овом делу погрешно је примењена одредба чл.324.став 1. ЗОО

Ово преиначење првостепене пресуде није утицало на одлуку о трошковима парничног поступка па је овај суд као другостепени применом одредбе члана 387 тачка 2 ЗПП потврдио решење о трошковима парничног поступка који су донети уз правилну примену одредби члана 149 и 150 ЗПП.

Нема покриће навод жалбе да је побијана пресуда захваћена повредама одредаба парничног поступка из чл.361 став 2. тач.12.ЗПП . На туженом је био терет чињеничне тврдње и доказа да је регрес и додатак за исхрану исплаћен а то се доказује признаницом или потврдом о дознаци средстава на конто тужилаца. Ради тога не може тужени тврдити да је испунио облигацију и истовремено правдати се обимношћу документације како разлогом што своје чињеничне тврдње није доказао.

Навод да суд није тумачио одредбе колективног уговора је делимично тачна али само у погледу обима права на регрес за 2006.годину у ком делу је побијана пресуда преиначена и одлучено као у изреци ове пресуде. Ради тога и наводи жалбе да је тужени од 2006 .године у тешкој финансијској ситуацији нису од утицаја на другачију одлуку по жалби туженог.

Нема доказа да је погрешно одређена основица имајући у виду утврђено у налазу и мишљењу вештака и да према његовом исказу тужени није доставио месечне листе.

Супротно наводима жалбе чињенично стање је правилно и потпуно утврђено

Имајући у виду напред наведено Апелациони суд у Београду је применом одредби чланова 375 и 380 тачка 4 одлучио као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)