Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
2.06.2010.

Р1 49/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАД
Р1 49/10
Дана 02.06.2010. године
Б Е О Г Р А Д

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Александре Спирковске, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ против тужненог "ББ", решавајући о сукобу надлежности између Првог основног суда у Београду и Вишег суда у Београду, у седници већа одржаној дана 02.06.2010. године донео је

Р Е Ш Е Њ Е

За суђење у овој парничној ствари стварни и месно надлежан је Први основни суд у Београду.

О б р а з л о ж е њ е

Решење П1. бр. 6048/10 од 25.03.2010. године Први основни суд у Београду огласио се стварно ненадлежним за поступање у овој правној ствари и предмет уступио Вишем суду у Београду као стварно и месно надлежном.

Виши суд у Београду је доставио предмет овом суду актом П1. бр. 1210/10 од 20.05.2010. године да реши сукоб надлежности сматрајући да надлежност основног суда у конкретном случају произлази из формулације чл.23.ст. 1 тач.8 Закона о уређењу судова.

Решавајући настали сукоб надлежности на основу овлашћења из одредбе чл. 24. ст 2 Закона о уређењу судова (''Службени гласник РС'' бр.116/2008 и 104/2009) Апелациони суд у Београду је нашао да је за суђење у овој парничној ствари стварно и месно надлежан Први основни суд у Београду.

Наиме, према стању у списима у овој парничној ствари следи да је тужилац поднео тужбу против туженог ради исплате минималне зараде за период од 01.01.2007. године - до 31.12.2009. године, као и ради уплате доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за 2007., 2008. и 2009. годину.

С обзиром на овакав предмет тужбеног захтева ради се о спору за који је надлежан Основни суд на основу правила из одредбе чл. 22 ст. 3 Закона о уређењу судова, те закључка усвојеног на седници Врховног касационог суда од 23.03.2010. године.

Одредбом члана 22. став 3 Закона о уређењу судова прописано је да основни суд у првом степену суди у споровима поводом заснивања, постојања и престанка радног односа, о правима, обавезама и одговорностима из радног односа, о накнади штете коју запослени претрпи на раду или у вези са радом, као и у споровима поводом задовољавања стамбених потреба на основу рада.

У том значењу закључак грађанског одељења Врховног касационог суда од 23.03.2010. године.

Одлучивање о самосталном тужбеном захтеву који се односи на обавезивање послодавца на уплату доприноса за обавезно социјално осигурање не спада у надлежност суда опште надлежности јер се не ради о спору из члана 1 Закона о парничном поступку, док у ситуацији када се тужбени захтев односи на уплату зараде, накнаде зараде и других примања из радног односа и накнаде штете због изгубљене добити уз обавезивање послодавца на уплату доприноса из обавезног социјалног осигурања надлежан је основни суд у првом степену на основу чл. 22 став 3 Закона о уређењу судова у вези чл. 105 став 2 и 191. став 2 Закона о раду.

У конкретном случају захтев за уплату ПИО доприноса истакнут је уз захтев за исплату минималних зарада.

Како је одредбом члана 111. ст. 1 Закона о раду прописано да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време односно време које се изједначава са пуним радним временом, то имајући у виду напред цитирану одредбу чл. 22. став 3 Закона о уређењу судова, којом одредбом је одлучивање о правима, обавезама и одговорностима из радног односа стављено у надлежност основног суда, овај суд налази да је за одлучивање у овој парничној ствари (како по захтеву за исплату минималних зарада тако и по закону за уплату обавезних доприноса) стварно надлежан основни суд.

Са изложеног а на основу одредбе чл. 24 ст. 2 Закона о уређењу судова одлучено је као у изреци овог решења.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Боривоје Живковић с.р.

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)