Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
1.09.2014.

Р4 р 389/2014

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Р4 р 389/2014
Дана 01.09.2014.године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, по судији Боривоју Живковићу у поступку предлагача АА, кога заступа адвокат АБ, одлучујући о захтеву предлагача за заштиту права на суђење у разумном року донео је дана 01.09.2014. године


Р Е Ш Е Њ Е

УТВРЂУЈЕ СЕ да је предлагачу АА повређено право на суђење у разумном року у поступку пред Првим основним судом у Београду (сада Трећим основним судом у Београду) 9 П1 бр.6096/2010.

НАЛАЖЕ СЕ сада Трећем основном суду у Београду да поступак у парници по предмету 9 П1 бр.6096/2010 у најкраћем могућем року оконча поступак у парници по предмету П1 6096/10

ОДРЕЂУЈЕ СЕ предлагачу се примерена накнада за повреду права на суђење у разумном року у износу од 100.000,00 динара који износ ће му се исплатити из буџетских средстава Републике Србије опредељени за рад судова у року од три месеца рачунајући од дана подношења захтева предлагача за исплату.

Захтев предлагача за износ од 100.000,00 динара до 400.000,00 динара ОДБИЈА СЕ.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ Република Србија да предлагачу на име трошкова поступка плати 6.000,00 динара у року од 15 дана од дана достављања овог решења.


О б р а з л о ж е њ е

Предлагач је дана 07.07.2014.године поднео захтев тада у форми уставне жалбе са захтевом да се утврди да је у поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету 9 П1 бр.6096/2010 повређено његово право на суђење у разумном року гарантовано чланом 32 став 1 Републике Србије и да наложи суду да поступак оконча у најкраћем могућем року, те да се обавеже Република Србија да предлагачу на име накнаде штете због повреде Уставом зајемчаног права исплати износ од 400.000,00 динара у року од 15 дана од дана пријема одлуке и да се обавеже Република Србија да предлагачу накнади трошкове поступка у износу од 75.000,00 динара.

У прилог захтева навео је да је предлагач дана 21.06.2012. године поднео тужбу против туженог предузећа “АА” сада предузећа "АА1" ради поништаја решења о отказу, да је тужба поднета Четвртом општинском суду у Београду у предмету П1 бр.559/2002, да се тај поступак сада води пред Првим основним судом у Београду под ознаком П1 бр.6096/2010 и да још није окончан, да је тужба поднета 21.06.2002. године, да поступак траје већ 11 година и да је то време било више него довољно да се ова правна ствар реши.

Код изложеног предложио је да се његов захтев усвоји.

Поступајући по захтеву предлагача у смислу одредбе члана 8а и 8б Закона о уређењу судова (“Службени гласник Републике Србије” бр.116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011, 78/2011, 101/2011 и 101/2013), Апелациони суд у Београду је прибавио предмет Првог основног суда у Београду, сада Трећег основног суда у Београду 4 П1 бр.6096/10, па је увидом у његов садржај утврдио:

-да је овде предлагач тамо тужилац поднео тужбу против тамо туженог предузећа “АА” Четвртом општинском суду у Београду дана 21.06.2002. године са захтевом да се поништи решење о отказу уговора о раду тужиоцу од 05.06.2002. године и да се обавеже тужени да тужиоца врати на рад и да му накнади штету од престанка радног односа до повратка на рад;

-да је поступајући по налогу тада Четвртог општинског суда у Београду од 21.08.2002. године тужилац поднеском од 12.09.2002.године уредио тужбу и доставио пуномоћје за адвоката АБ који је и поднео тужбу у овој парничној ствари;

-да првостепени суд више рочишта није одржао (рочиште од 09.12.2002. године одложено је са разлога што је тужени тражио одлагање јер је директор предузећа на службеном путу у СР Немачкој с тим што тада ново рочиште није одређено, рочиште од 17.02.2004 године није одржано „из разлога целисходности јер није приступио законски заступник,“ рочиште од 23.04.2004. године такође није одржано јер је тужени тражио одлагање због природе посла директора туженог, рочиште од 01.07.2004. године није одржано јер тужени тражио одлагање због годишњег одмора, рочиште од 27.12.2004. године такође није одржано јер је суд обавештен да је заступник туженог АА1 болестан и да се налази у Немачкој, рочиште од 23.11.2005. године такође није одржано “из разлога нецелисходности јер није уручен позив сведоку СС”, рочиште од 27.09.2007. године је неодржано на предлог странака, решењем Првог основног суда у Београду 6 П1 бр.6096/10 од 21.11.2013. године донето је решење да се рочиште за главну расправу заказано за дан 06.12.2013. године одложи – неодржи и да се ново рочиште одреди 20.12.2014. године, рочиште од 06.12.2013. године није одржано иако су обе странке уредно обавештене нити изречене процесно правне последице, већ је донето решење да се рочиште не држи и да ће следеће рочиште бити заказано по решењу од 21.11.2013. године, да рочиште од 20.02.2014. године на коме су приступили пуномоћници странака није одржано због одсутности поступајућег судије и да у овом предмету рочиште за главну расправу није одређено). Такође је утврђено и да је одржано више рочишта без делотворне расправе (рочиште од 07.05.2003. године, 01.10.2003. године, 17.02.2004. године- на свим тим рочиштима поновљени су наводи странака и ништа више, као и на рочишту од 29.01.2007. године).

Исто тако, више рочишта првостепени суд је одложио због истека рока предвиђеног за то рочиште иако је на претходном рочишту одредио извођење доказа саслушањем сведока на такво одређеном рочишту (на пример рочиште од 18.03.2005. године, 25.05.2005. године, 25.05.2006. године, 23.04.2007. године, 15.04.2008. године, 03.09.2008. године, а време предвиђено за та рочишта је било истовремено и утрошено време између сат и два сата.

Такође је утврђено да је рочиште одређено за дан 17.03.2005. године почев у 9 ч а довршено у 10,48, да је рочиште одређено на дан 25.05.2005. године почев у 12 ч а завршено у 14,оо ч, да је рочиште од 23.02.2006. године почело у 13,30 ч а довршено у 14,30 ч, да је рочиште од 25.05.2006. године почело у 12 ч а довршено у 12,55 ч, да је рочиште од 23.04.2007. године почело у 9 ч а довршено у 10,10 ч, да је рочиште од 25.12.2007. године почело у 9 ч а довршено у 10,45, да је рочиште од 15.04.2008. почело у 10,50 ч а довршено у 12,20 ч, да је рочиште од 03.09.2008. почело у 10,50 а довршено у 13 ч, да је рочиште од 03.12.2008. почело у 10,45 ч а довршено у 12,28, да је рочиште о 27.05.2009. почело у 10,45 а довршено у 11,25, и да је рочиште од 10.06.2010. почело у 10,30 а довршено у 12,35.

Полазећи од оваквог стања ствари, захтев је делимично основан.

Према члану 32 став 1 Устава Републике Србије свако има право на независан и непристрасан и законом већ установљен суд да у правичном и разумном року јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама и тако отклони сумње које било разлог за покретање поступка као и оптужбама против њега.

Према члану 89 Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова на поступак за заштиту права на суђење у разумном року сходно се примењују одредбе Закона о ванпарничном поступку, а члан 30 овог закона прописује сходну примену Закона о парничном поступку у оним областима које нису регулисане тим законом.

Члан 10 Закона о парничном поступку прописано је да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, да поступак спроведе без одуговлачења у складу са претходно одређеним временским оквиром за предузимање парничних радњи са што мање трошкова.

Разумни рок је оптимално време да се одлучи о неком праву странке које је спорно да би се отклонила неизвесност и странка имала сазнања о томе да ли јој то право припада или не, чиме се постиже и правна сигурност.

Када се има у виду да је овде реч о спору ради поништаја решења о отказу уговора о раду који је хитне природе и за који је према Закону о раду предвиђен рок од шест месеци за његово решавање а чињенично а правно овај предмет није сложен (тужиоцу је дат отказ уговора о раду због тога што није остварио резултате рада на пословима на којима ради ,што нема способности за рад и због непоштовања дисциплине, да је у образложењу решења назначено да је тужилац позвао да се врати са градилишта јер не остварује учинак у телефонском разговору а да се тужилац одмах није вратио већ је то учинио након три недеље, те да му отказ није уручен одмах.

Овде је меродаван период од достављања уређене тужбе 12.09.2002 године Четвртом општинском суду у Београду када је достављено и пуномоћје. Период од подношења тужбе 21.06.2002 године до тога датума пада на терет тужиоцу јер он није на време доставио уредну тужбу и пуномоћје.

Овај суд је вредновао цео период поштујући став да се, како би се одредила разумност кашњења о коме је реч, мора узети у обзир стање предмета на дан ратификације (видети, мутатис мутандис, Стyраноwски против Пољске, пресуда од 30. октобра 1998. године, Извештаји о пресудама и одлукама 1998-VIII) „и примећује да је већ 3. марта 2004. године предмет био нерешен више од тринаест година, при чему су поступци пре и после поновног покретања предмета разматрани заједно (видети, мутатис мутандис, Иванова против Русије (одлука), бр. 74705/01, 1. април 2004. године“).Такође видети и Одлуку Европског суда Цветковић против Србије-Представка бр. 17271/04

У овом случају 12 година је неразуман рок коме је битно допринео првостепени суд Томе у прилог ови разлози:
-Без процесно оправданог разлога није држао одређени број рочишта оправдавајући то ванправним разлозима као што је например ничим образложен захтев туженог, разлог целисходности или одсуство заступника .Одређена рочишта првостепени суд није одржао на захтев туженог који је без медицинске документације правдао одсуством законског заступника односно његовом болешћу. Та околност није извињавајући разлог јер законски заступник има могућност да одреди пуномоћника који ће туженог заступати у овој парничној ствари а ради се о правном лицу које има своју правну службу. Последица тога је например чињеница да у 2004 години није одржано ниједно рочиште а такође и у односу на остали период ова чињеница добија на значају због чињенице да су рочишта заказивана у временском размаку од 2 до три месеца
-Што је држао одређени број рочишта која нису била делотворна јер су се свела на поновљене наводе странака, односно њихових пуномоћника;

  Коначно, првостепени суд је одржавао рочишта за извођење доказа без претходног плана о потребном времену за извођење доказа . Да није то тако не би првостепени суд одлагао расправу и одређивао ново рочиште више пута правдајући то разлогом истека времена планираног за то суђење.

Четврти општински суд а касније Први основни суд у Београду су били дужни да без оправданих разлога не одлажу рочишта водећи рачуна о томе да то могу учинити само када је разлог за ту намену доказно потврђен То није учињено . Такође није искоришћено време предвиђено за расправу за делотворно расправљање што је подразумевало и активну улогу суда код разјашњења правно важних околности .У овом случају поступано је супротно. Не може се стим у вези расправа свести само на узимање навода парничних странака и ништа више од тога. Првостепени суд је дужан да учини расправу делотворном тако што ће постављањем питања разјаснити правно важне околности и разграничити спорне од неспорних чињеница. На то га је упозоравала одредба члана 299 ЗПП (“Службени гласник РС” бр.125/04...) који пропис је био меродован у претежном делу спорног периода и према којој норми суд ће постављањем питања и на други погодан начин старати се да се у току расправе дају објашњења о свему што је потребно да би се утврдило чињенично стање. Томе у прилог и одредба члана 7 раније важећег ЗПП („Сл.лист СРЈ „бр.4/77...) која је гласила: Суд је дужан да потпуно и истинито утврди спорне чињенице од којих зависи основаност захтева и његова одредба члана 10 која је прописивала да је суд је дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку.

Таква делотворна расправа је овде изостала ако се изузму рочишта за расправу на којем је изведен доказ саслушањем сведока односно странака. Ова норма значи да првостепени суд има дужност да се активно понаша, да преузима све радње без одлагања која ће довести до окончања поступка а то значи да не уважава захтеве за одлагање рочишта која нису засновани на разумно прихватљивим разлозима. Међутим, првостепени суд је овде поступао супротно том правилу и тој својој дужности.

На то је Четврти општински суд у Београду а касније Први основни суд у Београду односно сада Трећи основни суд у Београду упозоравала и одредба члана 10 ЗПП (“Службени лист СРЈ” бр.4/77) према којем пропису који је био пре важећи суд је дужан да настоји да поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права странкама у поступку.

Коначно, суд је дужан да одреди рочиште за расправу а Трећи основни суд у Београду у овом предмету на рочишту од 20.02.2014. године је донео решење да се рочиште не одржи и да ће следеће рочиште бити накнадно заказано а до сада то није учињено. Неприхватљиво је да у овом поступку који већ траје несразмерно дуго времена Трећи основни суд тако поступи. У том смислу наредба члана 10 став 1 и 2 новог ЗПП/2011 која прописује да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да поступак спроведе без одуговлачења а овде првостепени суд није одредио ни временски оквир, иако је поступак наставио по новом ЗПП/2011. Томе у прилог и садржај одредбе члана 105 ЗПП и дужност првостепеног суда (овде Трећег основног суда у Београду)у смислу члана 398 ЗПП да у року од 30 дана од дана пријема решења другостепеног суда одреди рочиште на коме ће одредити временски оквир за нову главну расправу. То првостепени суд после доношења решења Апелационог суда у Београду Гж1 бр.397/11 од 04.20.2013. године такође није учинио.

Све су то разлози због којих овај суд налази да су се стекли услови да се утврди да је повређено право тужиоца на суђење у разумном року и да је то учињено радњама Четвртог општинског суда у Београду односно Првог основног суда у Београду односно Трећег основног суда у Београду, јер није отклоњена правна неизвесност у погледу права предлагача овде а тамо тужиоца које је од суштинске егзистенционалне важност за њега у разумном року.

Код оцене дужине трајања поступка који не испуњава захтев разумног рока не узима се у обзир оптерећеност суда и конкретно судије бројем предмета. Имајући у виду дужину поступка овај суд у складу са захтевом наложио да се поступак спроведе у најкраћем могућем року.

Овај суд сматра да је досуђени износ накнаде због повреде права на суђење у разумном року с обзиром на дужину трајања поступка и економске прилике у земљи примерен, па је захтев за накнаду већу од досуђеног износа одбио .Томе у прилог што досуђена накнада представља сатисфакцију предлагачу уз изречену меру убрзања поступка и да ће иста остварити сврху која њом треба да се постигне.

Предлагачу су досуђени трошкови поступка у износу као у изреци на име састава иницијалног акта према Адвокатској тарифи и сагласност успеха у поступку.

Са изложеног, одлучено је као у изреци овог решења.

СУДИЈА
Боривоје Живковић

ПРАВНА ПОУКА:
Против овог решења може се изјавити
жалба у року од 15 дана. Жалба се
подноси Врховном касационом суду
преко овога суда.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)