Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
2.09.2014.

Р4 р 433/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Р4 р 433/14
Дана 02.09.2014. године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, по судији Боривоју Живковићу у поступку предлагача АА кога заступа адвокат АБ одлучујући о захтеву предлагача за заштиту права на суђење у разумном року донео је дана 02.09.2014. године


Р Е Ш Е Њ Е

УТВРЂУЈЕ СЕ да је предлагачу АА повређено право на суђење у разумном року у поступку пред Првим основним судом у Београду (пре Четвртим општинским судом у Београду) у предмету И -VIII 772/05.

ОДРЕЂУЈЕ СЕ Предлагачу примерена накнада за повреду права на суђење у разумном року у износу од 500 евра у динарској противвредности по последњем курсу НБС на дан исплате који износ ће му се исплатити из буџетских средстава Републике Србије опредељених за рад судова у року од 3 месеца рачунајући од дана подношења захтева предлагача за исплату.

ЗАХТЕВ предлагача од досуђеног износа у претходном ставу до износа од 1.800 евра у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу НБС на дан исплате

ОБУСТАВЉА СЕ ПОСТУПАК у односу на захтев који се односи на накнаду штете у висини износа утврђених правноснажном пресудом на основу признања Другог општинског суда у Београду М-407/05, П-1193/05 од 30.03.2005.године за износ од 135.105,00 динара на име зараде до речи и износа од 15.760,00 динара на име трошкова поступка извршења одбија се.


О б р а з л о ж е њ е

Предлагач је поднео захтев због повреде права на суђење у разумном року (тада у форми Уставне жалбе) и у прилог поднетог захтева навео да је у поступку по извршеном предмету тада Четвртог општинског суда у Београду И VIII 772/05 повређено његово право на суђење у разумном року јер је предлагач тамо извршни поверилац извршни предлог поднео 18.07.2005.године на основу извршне исправе пресуде на основу признања али да поступак извршења није спроведен и да је поступање Четвртог општинског суда у Београду довело до осујећења намирења јер до дана отварања стечајног поступка није проведно тражено извршење а над извршним дужником је отворен поступак стечаја решењем Привредног суда у Београду V Ст.бр. 2675/2010 од 29.06.2010. године.

Поступајући по захтеву предлагача у смислу члана 8а и 8б Закона о уређењу судова (“Службени гласник РС” број 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011, 78/2011, 101/2011 и 101/2013) Апелациони суд у Београду је прибавио предмет тада Четвртог општинског суда у Београду И. VIII 772/05 па је увидом у његов садржај утврдио:

-да је предлагач поднео извршни предлог као извршни поверилац против извршног дужника "АА" ради извршења на основу извршне исправе пресуде на основу признања Другог општинског суда у Београду М – 407/05 П1. 1193/05 од 30.03.2005. године и предложио извршење као у његовом петитуму;

-да је решењем о извршењу Четвртог општинског суда у Београду И.бр. 772/05 од 21.07.2005. године одређено извршење, да је извршни поверилац уз извршни предлог предложио и назначену извршну исправу на којој је потврда правноснажности 30.03.2005. године а потврда извршности 08.04.2005. године, и да је Четврти општински суд у Београду донео решење И- VIII – 772/05 од 09.06.2006. године којим је прекинуо поступак извршења одређен решењем тога суда И. VIII – 772/05 од 21.07.2005.године са разлога што је на основу одлуке Агенције за приватизацију о реструктурирању предузећа Р.39/05 од 07.11.2005. године утврђено да је над извршним дужником покренут поступак реструктурирања субјекта приватизације и с позивом на одредбу члана 31 Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији (“Службени гласник РС” број 45/05);

-да је ово решење достављено пуномоћнику извршног повериоца тада адвокату АБ1 19.06.2006. године и НБС ОПН истог датума и да на ово решење правно средство није изјављено.

Код овако утврђеног чињеничног стања захтев предлагача је делимично основан.

Према члану 32 став 1 Устава Републике Србије свако има право да независтан, непристрасан и законом већ установљен суд правично и у разумном року јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама основаности сумње која је била разлог за покретање поступка као и оптужбама против њега.

Према члану 8в Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова на поступак за заштиту права на суђење у разумном року се односе и примењују одредбе Закона о ванпарничном поступку а Закон о ванпарничном поступку у члану 3 став 2 прописује сходну примену Закона о парничном поступку у оним областима које нису регулисане тим законом.

Чланом 10 Закона о парничном поступку прописано је да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року да поступак спроведе без одуговлачења у складу са претходно одређеним временским оквиром за преузимање парничних радњих и са што мање трошкова.

Разумни рок је оптимално потребно време да се одлучи о неком правом странке које је спорно да би се отклонила неизвесност и странка имала сазнање да ли јој то право припада или не чиме се постиже и правна сигурност.

У овој правној ситуацији повреда права на суђење у разумном року резултат је донетог решења о прекиду поступка због реструктурирања у поступку приватизације извршног дужника. То решење је са становишта суђења у разумном року противно праву. На то указује и правно схватање Врховног касационог суда које гласи: “Извршни поступци који се односе на наплату новчаних потраживања из радног односа утврђених извршним исправама против дужника субјекта приватизације у реструктурирању неће се прекидати”. Овде се и радило о извршењу на основу пресуде на основу признања којом је обавезан тамо тужени – извршни дужник да тужиоцу исплати неисплаћене зараде за период од новембра 2002. године до 31. децембра 2003. године са каматом. Ово правно схватање верификовано 24.02.2011. године а његово образложење 25.03.2011. године засновано је на одредби члана 18 Устава Републике Србије и члану 6 став 1 Европске конвенције о људским правима као и чланом 1 Протокола 1 уз Европску конвенцију као и на пракси Европског суда за људска права као на пример пресуда Влаховић против Србије (представка број 42619/14) од 16.12.2008. године и Црнишанин и други подноситељи представке против Србије где је Европски суд за људска права утврдио да је тамо тужена држава дужна да из сопствених средстава исплати поднеситељкама представки износе који су додељени правноснажним домаћим пресудама донетим у њихову корист и да извршни поступци у назначеним предметима извршења не могу правно основано бити прекинути.

У том смислу се изјаснио и Уставни суд Републике Србије по уставној жалби у предмету Уж.122/2009 од 21.01.2010. године али и у одлуци Уж.бр.6616/2011.

Разматрајући начин отклањања штетних последица утврђене повреде и права овај суд налази да назначени износ представља правичну новчану накнаду, да се због правних последица поступка стечаја не може наложити Првом основном суду у Београду да се поступак оконча без одлагања јер је исти у овој ситуацији од наступања правних последица стечаја резултат прекид законске наредбе

Предлагачу је досуђена накнада као у изреци јер исти представља одговарајућу накнаду а и с обзиром на економске прилике у земљи . Ради тога суд је одбио захтев од овог износа до траженог износа на име накнаде јер исти не би био сатисфакција., већ противна њеном циљу.
 
У овом по карактеру ванпарничном поступку предлагач не може остварити остварити накнаду штете за случај да није извршена назначена пресуда на основу признања већ само у парници .Томе у прилог и то што су у овом поступку лимитирани захтеви па тиме и одлуке по захтевима.

Са изложеног одлучено је као у изреци овога решења.
 
        Судија
        Боривоје Живковић

Д.Б.
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)