Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж рр 1/18
22.02.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИOНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић, председника већа, Јасне Беловић и Јелене Стевановић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против тужене Републике Србије, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду Прр 1 бр.1/17 од 06.11.2017. године, у седници већа одржаној дана 22.02.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П рр 1 бр.1/17 од 06.11.2017. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П рр 1.бр.1/17 од 06.11.2017. године, првим ставом изреке одбијен је тужбени захтев којим је тужилац тражио да се наложи туженој да му на име накнаде штете исплати износ од 338.431.379,60 динара, са законском затезном каматом од 05.11.2010. године до исплате. Другим ставом изреке наложено је тужиоцу да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 46.000,оо динара.

Благовремено изјављеном жалбом тужилац побија првостепену пресуду из свих законом прописаних разлога из чл.373 став 1 Закона о парничном поступку – ЗПП.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у оквиру овлашћења из чл.386 ЗПП и оценио да жалба није основана.

У спроведеном првостепеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл.374 став 2 тачка 1,2,3,5,7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Изрека побијане пресуде је разумљива, не противречи себи и разлозима датим у образложењу, које садржи потпуне и јасне разлоге о свим битним чињеницама, и не противречи садржини доказа у списима, тако да се законитост и правилност пресуде са сигурношћу могу испитати, па не стоје наводи жалбе о почињеној битној повреди поступка из чл.374 став 2 тачка 12 ЗПП.

Чињенично стање важно за доношење одлуке о основаности захтева у поступку је потпуно и правилно утврђено, оценом сваког доказа засебно, свих доказа заједно и на основу резултата целокупног поступка применом чл.8 ЗПП, и наводима жалбе не доводи се у сумњу.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку који је претходио доношењу првостепене пресуде тужилац је дана 25.07.2005. године поднео тужбу против туженог "АА" а.д.ради накнаде штете због изгубљене добити, закупнине, а код чињенице да "АА" тужиоцу није предао непокретности које се обавезао да ће предати најкасније до 31.10.1992. године. Пресудом Вишег суда у Београду П.бр.399/10 од 03.12.2010. године наложено је туженом "АА" да тужиоцу исплати износ од 538.253.725,оо динара, са законском затезном каматом од 05.11.2010. године до исплате, а на име измакле користи за период од 01.11.1992. године до 04.11.2010. године. Међутим, пресуда је укинута решењем Апелационог суда у Београду Гж.бр.2649/11 од 30.06.2011. године. Пресудом Вишег суда у Београду П.бр.570/11 од 26.10.2016. године обавезан је "АА" да тужиоцу на име накнаде штете за измаклу корист у периоду од маја 1993. године до 12.05.2011. године исплати износ од 266.764.326,04 динара, са законском затезном каматом од 01.10.2016. године. Против ове пресуде странке нису изјавиле жалбе па је пресуда постала правноснажна дана 22.12.2016. године.

Решењем Апелационог суда у Београду Р4 1140/14 од 20.02.2015. године утврђено је првим ставом изреке да је предлагачу, овде тужиоцу, повређено право на суђење у разумном року у поступку пред Вишим судом у Београду у предмету П.бр.570/11. Другим ставом изреке наложено је поступајућем суду да предмет оконча у што краћем року. Трећим ставом изреке тужиоцу је досуђена примерена накнада због повреде права на суђење у разумном року у износу од 25.000,оо динара, а одбијен је захтев за разлику до 50.000,оо динара. Ставом петим изреке констатовано је да је захтев за накнаду материјалне штете у износу од 100.000,оо динара повучен.

Захтев за накнаду материјалне штете у овој парници због повреде права на суђење у разумном року у предмету Вишег суда у Београду П.бр.570/11 тужилац заснива на чињеници да му је пресудом тог суда П.бр.399/10 од 03.12.2010. године на име накнаде материјалне штете, изгубљене добити досуђен износ од 538.253.725,оо динара, а да му је у наставку поступка, по доношењу другостепеног решења од 30.06.2011. године, пресудом П.бр.570/11 од 26.10.2016. године досуђен износ од 266.764.326,04 динара, што је последица смањења тржишне вредности закупнине у овом периоду. Према налазу и мишљењу вештака када се упореде износи од 538.253.725,оо динара и 266.764.326,04 динара колико је наложено да се исплати тужиоцу првом и другом пресудом тужиоцу је номинално мање исплаћено 271.489.398,96 динара, а дисконтовањем преко дисконтног фактура добија се дисконтна вредност од 199.822.345,40 динара. Имајући у виду протек времена од доношења прве пресуде 05.11.2010. године до доношења друге пресуде 01.10.2016. године према налазу и мишљењу вештака тужиоцу је мање номинално исплаћен износ од 338.431.379,60 динара на који износ је тужилац и определио тужбени захтев.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право одредбу чл.8а и 8б Закона о уређењу судова, правилно закључивши да у конкретом случају нема места примени чл.34 став 1 Закона о заштити права на суђење у разумном року, који нема повратно дејство.

Супротно наводима жалбе правилан је закључак првостепеног суда да је предмет спора тужиоца у парници П.бр.570/11 била накнада штете због измакле користи због неизвршења обавезе предаје непокретности, која се досуђује како би се оштећеникова материјална ситуација довела у оно стање у којем би се налазила да није било штетне радње, односно пропуштања коришћења на непокретности у одређеном периоду. Због тога се та штета досуђује према ценама у висни доношења судске одуке, управо како би се материјална ситуација оштећеног вратила у првобитно стање, у околностима које постоје у време пресуђења. Одређивање висине накнаде штете у време пресуђења има за циљ потпуну накнаду у моменту досуђења накнаде штете па промене на тржишту нису од утицаја на одређивање накнаде штете у смислу чл.189 став 3 ЗОО.

Супротно наводима жалбе висина штете пресудом Вишег суда у Београду П.бр.399/10 од 03.12.2010. године према образложењу решења другостепеног суда Гж.бр.2649/11 од 30.06.2011. године није била правилно обрачуната, због чега је првостeпена пресуда укинута у целини и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење са тачно одређеним задатком вештаку економско финансијске струке, како да у наставку поступка висину штете обрачуна.

С обзиром на изложено, како тужилац није доказао да је износ штете досуђен пресудом Вишег суда у Београду П.бр.570/11 од 26.10.2016. године мањи због пораста висине закупнине у односу на износ који је досуђен пресудом Вишег П.бр.399/10 од 03.12.2010. године правилно је поступио првостепени суд када је тужбени захтев одбио као неоснован. До разлике у висини досуђених износа штете по пресуди од 03.12.2010. године и 26.10.2016. године, како то произлази из решења Гж.бр.2649/11 од 30.06.2011. године дошло је због тога што су судски вештаци економско финансијске струке користили различите методологије обрачуна.

На основу изложеног, како се ни осталим наводима жалбе правилност и законитост побијане пресуде не доводи у сумњу, Апелациони суд је одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио првостепену пресуду применом чл.390 ЗПП.

Потврђена је и одлука о трошковима поступка јер је донета правилном применом чл.153,154 и 163 став 2 ЗПП према постигнутом успеху у спору.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Зорана Делибашић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)