Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж рр 2/2018
01.03.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Гордане Комненић, председника већа, Милице Поповић-Ђуричковић и Весне Мастиловић, чланова већа, у парници тужилаца АА и АА1, које заступа заједнички пуномоћник адвокат АБ, против тужене Републике Србије, коју заступа Државно правобранилаштво са седиштем у Београду, ул.Немањина број 22-26, ради накнаде штете, вредност предмета спора 744.000,00 динара, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П рр.бр. 8/17 од 26.04.2017.године, у нејавној седници већа одржаној дана 01.03.2018.године, донео је

П Р Е С У Д У

ДЕЛИМИЧНО СЕ ОДБИЈА, као неоснована, жалба тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П рр. бр.8/17 од 26.04.2017. године, у ставу првом и ставу четвртом изреке.

ДЕЛИМИЧНО СЕ ОДБАЦУЈЕ, као недозвољена, жалба тужене у делу којим се побија став други и став трећи изреке пресуде Првог основног суда у Београду П рр. бр.8/17 од 26.04.2017. године.

ОДБИЈА СЕ, као неоснован, захтев тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П рр. бр.8717 од 26.04.2017. године, ставом првим изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужилаца па је обавезана тужена Република Србија да тужиоцима АА и АА1, исплати износ од по 120.000,00 динара, са законском затезном каматом од 26.04.2017. године па до исплате, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде. Ставом другим изреке, делимично је одбијен тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се обавеже тужена Република Србија да тужиоцима АА и АА1, обома из Београда, на износе досуђене у ставу првом изреке пресуде исплати законску затезну камату од 31.01.2017. године до 26.04.2017. године. Ставом трећим изреке делимично је одбијен тужбени захтев тужилаца којим су тражили да суд обавеже тужену Републику Србију да тужиоцима АА и АА1, обома из Београда, исплати преко досуђеног износа из става првог изреке пресуде до траженог износа од по 372.000,00 динара, са законском затезном каматом од 31.01.2017.године до исплате. Ставом четвртим изреке обавезана је тужена да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка у износу од 13.500,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде.

Против наведене пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу, побијајући пресуду у целини, због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде у границама овлашћења из члана 386. Закона о парничном поступку, Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба тужене делимично неоснована, а делимично недозвољена.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачке 1, 2, 3, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Такође, у првостепеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. истог Закона, на коју се посебно указује у изјављеној жалби, јер побијана пресуда нема недостатака због којих се не може испитати. У побијаној пресуди је наведено довољно разлога о битним чињеницама, који су јасни и непротивречни, а о битним чињеницама не постоје противречности између онога што се у разлозима пресуде наводи о садржини исправа односно изведених доказа и самих тих доказа.

Према утврђеном чињеничном стању решењем Првог основног суда у Београду Р4 И.бр. 4/16 од 11.02.2016.године усвојен је приговор поверилаца, овде тужилаца, од 18.01.2016.године и утврђено је да постоји повреда права на суђење у разумном року у предмету тог суда И бр. 10116/10.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, правилно је првостепени суд, применом материјалног права и то одреби чланова 22, 23, 26. и 30. Закона о заштити права на суђење у разумном року и члана 277. Закона о облигационимодносима, оценио да је тужбени захтев делимично основан, доносећи побијану пресуду, за коју је дао довољно разлога које прихвата и Апелациони суд. Наиме, тужиоци су благовремено поднели тужбу за новчано обештећење због повреде права на суђење у разумном року, а како је решењем Првог основног суда у Београду Р4 И.бр. 4/16 од 11.02.2016. године усвојен приговор тужилаца и утврђено да постоји повреда права на суђење у разумном року у предмету тог суда И бр. 10116/10, то је правилно оценио првостепени суд да је доказан основ за накнаду неимовинске штете коју тужиоци трпе, као последицу утврђне повреде, а за коју је тужена одговорна по правилима о објективној одговорности. Одлучујући о висини накнаде штете, правилно је првостепени суд, имајући у виду све релевантне критеријуме за досуђивање накнаде, посебно врсту и дужину трајања поступка поводом кога је утврђено да постоји повреда права на суђење у разумном року, поступање тужилаца и других учесника у том поступку, као и последице које тужиоци због тога трпе, оценио да тужиоцима припада право на новчано обештећење у износима на које је ставом првим изреке побијане пресуде обавезао тужену, са законском затезном каматом почев од дана пресуђења па до исплате. Зато је жалба тужене одбијена, а побијана пресуда у ставу првом изреке потврђена.

Неосновани су наводи жалбе тужене којима оспорава право тужиоца на новчано обештећење. Наиме, код утврђене чињенице да је по приговору тужилаца утврђена повреда права на суђење у разумном року, то тужиоцима право на новчано обештећење због учињене повреде припада по одребама чланова 22. и 23. Закона о заштити права на суђење у разумном року, како је то правилно оценио и првостепени суд.

Неосновани су и наводи тужене да је накнада у досуђеном износу превисоко одмерена. Ово због тога што је, супротно наводима жалбе, првостепени суд висину накнаде одмерио у оквиру законом прописане висине новчаног обештећења и применом свих релевантних мерила за оцену трајања суђења у разумном року предвиђених чланом 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, а како је то предвиђено одредбом члана 30. истог Закона. С тога, по мишљењу овог суда, досуђена накнада није превисоко одмерена, имајући у виду да је повреда права на суђење у разумном року учињена у извршном поступку, који је хитне природе, да извршни поступак није окончан ни након 14 година, као и да поступање тужилаца и других учесника у том поступку и последице које тужиоци због дугог трајања поступка трпе оправдавају накнаду у досуђеном износу.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка, јер је донета правилном применом чланова 153. и 154. Закона о парничном поступку, сходно успеху странака у спору, због чега је побијана пресуда потврђена и у ставу четвртом изреке.

Како тужиоци нису успели у спору са тужбеним захтевом о коме је одлучено у ставу другом и ставу трећем изреке побијане пресуде, то тужена нема правни интерес за побијање пресуде у овом делу, па је жалба тужене којом побија став други и став трећи изреке одбачена, као недозвољена.

Одлучујући о захтеву тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка, Апелациони суд је оценио да јој не припада право на накнаду трошкова за састав изјављене жалбе, јер није успела у другостепеном поступку.

Из наведених разлога, одлучено је као у изреци, на основу чланова 390. и 165. Закона о парничном поступку.

Председник већа-судија
Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)