Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж рр 3/18
21.06.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Јасне Беловић, председника већа, Јелене Стевановић и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против тужене Републике Србије – Министарство правде, коју заступа Државно правобранилаштво, Београд, ул. Немањина 26, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду Прр бр.21/17 од 30.11.2017. године, у седници већа одржаној дана 21.06.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба тужене Републике Србије – Министарство правде и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду Прр бр.21/17 од 30.11.2017. године у ставу првом и другом изреке у делу којим је тужена Република Србија – Министарство правде обавезана да тужиљи АА на име накнаде нематеријалне штете исплати: због повреде права на суђење у разумном року у предмету Вишег суда у Београду П3 бр. 280/10 износ од 70.000,00 динара и због повреде права на суђење у разумном року у предмету Вишег суда у Београду П3 бр. 225/15 износ од 80.000,00 динара, као и у ставу трећем изреке.

ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду Прр бр.21/17 од 30.11.2017. године у преосталом делу става првог и другог изреке па се ОДБИЈА тужбени захтев у делу којим је тужиља АА тражила да се тужена Република Србија – Министарство правде обавеже да јој поред износа од 70.000,00 динара исплати износ од још 230.000,00 динара и поред износа од 80.000,00 динара износ од још 250.000,00 динара, као неоснован.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужиља да туженој на име трошкова другостепеног поступка исплати износ од 12.000,00 динара.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиље за накнаду трошкова другостепеног поступка, као неоснован.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев и обавезана тужена да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року у предмету Вишег суда у Београду П3 бр. 280/10 исплати износ од 300.000,00 динара. Ставом другим изреке усвојен је тужбени захтев и обавезана тужена да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року у предмету Вишег суда у Београду П3 бр. 225/15 износ од 330.000,00 динара. Ставом трећим изреке обавезана је тужена да тужиљи надокнади трошкове парничног поступка у износу од 33.000,00 динара са законском затезном каматом почев од пресуђења до исплате.

Против наведене пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужиља је доставила одговор на жалбу.

Испитујући правилност побијане пресуде у границама законских овлашћења из члана 386 ЗПП Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба тужене делимично основана.

У првостепеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на коју Апелациони суд пази по службеној дужности, нити се жалбом тужене указује на постојање неке друге битне повреде која је могла бити од утицаја на доношење законите и правилне пресуде.

На основу изведених доказа првостепени суд је утврдио да је решењем Апелационог суда у Београду Ржг бр. 6/16 од 10.08.2016. године утврђено да је тужиљи повређено право на суђење у разумном року у предмету Вишег суда у Београду П3 бр. 225/15, а решењем истог суда Р4г бр. 119/16 од 08.07.2016. године да је такво право тужиљи повређено и у предмету Апелационог суда у Београду Гж бр. 87/16, у поступку по жалби изјављеној против решења Вишег суда у Београду П3 бр. 280/10. У оба предмета, који се сматрају хитним, поступак је инициран тужбама за накнаду нематеријалне штете коју је тужиља претрпела повредом одредби Закона о јавном информисању, прецизније објављивањем информација којима јој је нанета штета чију накнаду тражи. У предмету П3 бр. 225/15, у коме је тужба поднета дана 18.10.2010. године, првостепени поступак је трајао дуже од 5 година. У предмету П3 бр. 280/10, у коме је тужба поднета дана 11.10.2010. године, првостепени поступак је трајао 4 године и непуних 8 месеци, а другостепени поступак поводом жалбе изјављене против процесног решења донетог због тужиљиног изостанка са рочишта трајао је од 15.03.2016. године до 24.06.2016. године. У моменту одлучивања о повреди права на суђење у разумом року у овом предмету је било донето неправноснажно решење о повлачењу тужбе, које је како произлази из списа, након утврђења повреде тужиљиног права постало правноснажно.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, применом члана 22 став 1, 23 став 1, 26, 27 став 2 и 30 став 1 Закона о заштити права на суђење у разумном року, те члана 200 ЗОО, првостепени суд је, узимајући у обзир све околности које су утврђене у поступку по приговору тужиље, трајање поступка, сложеност чињеничних и правних питања, природу и врсту предмета, понашање странака и суда и поштовање процесних права и обавеза, као и законске рокове, оценио да су износ од 300.000,00 динара за повреду права у предмету П3 бр. 280/10, односно 330.000,00 динара за повреду права у предмету П3 бр. 225/15 адекватна сатисфакција за неимовинску штету која је тужиљи проузрокована повредом права на суђење у разумном року.

Одлучујући о висини новчаног обештећења за неимовинску штету која је тужиљи изазвана повредом права на суђење у разумном року, Апелациони суд цени да досуђујући готово максималне законом прописане накнаде првостепени суд није правилно применио материјално право и то одредбу члана 30 у вези члана 4 Закона о заштити права на суђење у разумном року, као и члана 200 Закона о облигационим односима. Ово стога што накнада нематеријалне штете, по својој природи, представља материјалну сатисфакцију и добијање накнаде има за циљ да омогући да оштећени прибави извесну пријатност, односно неко задовољство у најширем смислу речи, и да тиме, што је могуће потпуније успостави психичку равнотежу, а накнада која се оштећеном лицу досуђује треба да представља правичну накнаду, утврђену према тежини трпљења која се цени узимајући у обзир све објективне и субјективне околности. Приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и висини њене накнаде, суд води рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.

Одредбом члана 30 став 2 Закона о заштити права на суђење у разумном року (Службени гласник РС 40/2015) прописано је да при одређивању висине новчаног обештећења суд примењује мерила за оцену трајања суђења у разумном року ( члан 4), пре свега сложеност предмета суђења, поступање надлежног државног органа и странке током поступка и значај предмета суђења по странку.

У конкретном случају, ради се о споровима који су до одлуке о приговору тужиље трајали нешто дуже од пет година. У оба поступка, у којима је ток првостепеног и другостепеног поступка посматран као јединствена целина, било је пропуста суда у предузимању расположивих процесних радњи у циљу окончања поступка у примереном року (често одлагана рочишта, у предмету П3 бр. 225/15 са временским размаком између рочишта од око 4-5 месеци, у оба поступка припремно рочиште заказано пет месеци од поднетог одговора на тужбу), али и тужиљиног доприноса у смислу изостанка са рочишта и са тим у вези вођеног поступка по предлогу за враћање у пређашње стање (у оба предмета). У оба случаја ради се о поступку хитне природе и о предмету спора који је за тужиљу од значаја јер је доношење одлуке о њеном захтеву, по природи ствари, имало за циљ отклањање осећања неизвесности у погледу остварења утуженог права.

Имајући у виду наведене субјективне и објективне околности Апелациони суд сматра да је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право у погледу висине новчаног обештећења за повреду права на суђење у разумном року, па је применом члана 30 у вези члана 4 Закона о заштити права на суђење у разумном року, члана 200 Закона о облигационим односима, члана 32 став 1 Устава Републике Србије и члана 6 Европске Конвенције за заштиту људских права и основних слобода измењену у складу са Протоколом бр. 11 ( "Службени лист СЦГ" - Међународни уговори, бр. 9/2003, 5/2005, 7/2005, "Службени гласник РС - Међународни уговори", бр. 12/2010, 10/2015), побијану пресуду преиначио.

Приликом одлучивања о висини новчаног обештећења, овај суд је определио да према напред наведеним околностима износ од 80.000,00 динара представља адекватну накнаду за повреду права у предмету П3 бр. 225/15, а износ од 70.000,00 динара адекватну накнаду за повреду права у предмету П3 бр. 280/10. Код опредељења ових износа, као адекватних, овај суд је имао у виду и значај повређеног добра и циљ коме служи накнада нематеријалне штете, напред образложен. У преосталом делу тужбени захтев је као превисоко постављен неоснован.

На основу изнетог, применом одредбе члана 390 ЗОО одлучено је као у ставу првом, а применом одредбе члана 394 тачка 4 као у ставу другом изреке ове пресуде.

Преиначење пресуде није било од утицаја на решење о трошковима поступка па је оно као правилно потврђено.
 
Како је тужена успела у другостепеном поступку, досуђен јој је износ на име састава жалбе у износу 12.000,00 динара, те је одлучено као у ставу другом изреке пресуде на основу одредбе члана 165 став 2 у вези члана 153 ЗПП.

Одговор на жалбу не представља нужан трошак, па је из тог разлога одбијен захтев тужиље за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Председник већа - судија
Јасна Беловић, с.р. 

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)