Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж рр 4/18
05.04.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић, председника већа, Јелене Стевановић и Јасне Беловић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против тужене Републике Србије – Трећег основног суда у Београду, коју заступа Државни правобранилац, Београд, Немањина 26, ради накнаде штете, вредност предмета спора 476.142,00 динара, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду Прр бр.69/17 од 13.12.2017. године, у седници већа одржаној дана 05.04.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду Прр бр.69/17 од 13.12.2017. године у ставу другом изреке па се ОБАВЕЗУЈЕ тужена Република Србија – Трећи основни суд у Београду да тужиљи АА на име накнаде нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року, поред износа од 300,00 евра у динарској противвредности досуђеног ставом првим изреке пресуде, исплати још и износ од 1.700,00 евра са законском затезном каматом почев од 13.12.2017. године па до исплате, све у динарској противвредности према средњем курсу НБС на дан исплате, све у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде, под претњом извршења.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужена да тужиљи накнади трошкове другостепеног поступка у износу од 12.000,00 динара.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке усваја се тужбени захтев тужиље АА и обавезује тужена Република Србија – Трећи основни суд у Београду да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року исплати износ од 300,00 евра у динарској противвредности према средњем курсу НБС на дан исплате са законском затезном каматом почев од 13.12.2017. године до исплате у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде. Ставом другим изреке одбија се тужбени захтев тужиље АА којим је тражила да се обавеже тужена Република Србија - Трећи основни суд у Београду да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року исплати износ од 1.700,00 евра у динарској противвредности према средњем курсу НБС на дан исплате са законском затезном каматом почев од 13.12.2017. године до исплате, у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде. Ставом трећим одбија се тужбени захтев тужиље АА којим је тражила да се обавеже тужена Република Србија – Трећи основни суд у Београду да тужиљи на име накнаде материјалне штете због повреде права на суђење у разумном року исплати износ од 2.000,00 евра у динарској противвредности према средњем курсу НБС на дан исплате са законском затезном каматом почев од 13.12.2017. године до исплате у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде. Ставом четвртим изреке обавезује се тужена да тужиљи на име трошкова парничног поступка плати износ од 27.000,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде са законском затезном каматом почев од 13.12.2017. године па до исплате.

Против ове пресуде, тужиља је благовремено изјавила жалбу, побијајући је у ставу другом изреке због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 386 ЗПП-а Апелациони суд је оценио да је жалба основана.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити се жалбом указује на неку другу битну повреду због којих би се побијана одлука морала укинути.

У току поступка првостепени суд је утврдио да је решењем Трећег основног суда у Београду Р4 бр.41/16 од 03.06.2016. године у предмету предлагача овде тужиље усвојен приговор и утврђено да је повређено право на суђење у разумном року у предмету Трећег основног суда у Београду П бр.2153/15, те да је истим решењем наложено поступајућој судији у предмету Трећег основног суда у Београду П број 2153/15 да у року од четири месеца предузме све процесне радње у циљу окончања парничног поступка и о предузетим радњама извести председника суда. На основу увида у списе предмета Трећег основног суда у Београду П бр.2153/15 првостепени суд је утврдио да је тужиља дана 20.06.1997. године поднела тужбу против ББ ради издвајања тековине по основу ванбрачног доприноса и утврђења да је сувласник на половини непокретних и покретних ствари, предлажући да јој тужени дозволи да своју идеалну половину издвоји физичким путем, као и ток и трајање поступка, те активност суда и радње странака, као и да је поступак окончан дана 20.07.2017. године тако што се тужиља одрекла тужбеног захтева, јер је са туженим закључила вансудско поравнање.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, применом члана 22 став 1, 23 став 1, 26 и 30 став 1 Закона о заштити права на суђење у разумном року, првостепени суд је, узимајући у обзир све околности које су утврђене у поступку по приговору трајање поступка, одређени временски оквир, сложеност чињеничних и правних питања, природу и врсту предмета, понашање странака и суда и поштовање процесних права и обавеза, као и законске рокове, оценио да је износ од 300 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате довољна сатисфакција за овај вид неимовинске штете коју је тужиљи проузрокована повредом права на суђење у разумном року, а преко досуђеног до траженог износа од 2.000 евра тужбени захтев одбио за накнаду нематеријалне штете као превисоко постављен, налазећи да би се досуђивањем већег износа погодовало циљевима који су супротни сврси ове накнаде, те је на досуђени износ нематеријалне штете тужиљи досудио и законску затезну камату на основу члана 277 ЗОО почев од дана доношења одлуке, јер је висина штете у том моменту утврђена.

Одлучујући о висини новчаног обештећења за неимовинску штету која је странци изазвана повредом права на суђење у разумном року, Апелациони суд налази да првостепени суд није правилно применио материјално право и то одредбу члана 30 у вези члана 4 Закона о заштити права на суђење у разумном року, као и члана 200 Закона о облигационим односима. Ово стога што накнада нематеријалне штете, по својој природи, преставља материјалну сатисфакцију и добијање накнаде има за циљ да омогући да оштећени прибави извесну пријатност, односно неко задовољство у најширем смислу речи, и да тиме, што је могуће потпуније успостави психичку равнотежу, а накнада која се оштећеном лицу досуђује треба да представља правичну накнаду, утврђену према тежини трпљења која се цени узимајући у обзир све објективне и субјективне околности.

Одредбом члана 30 став 2 Закона о заштити права на суђење у разумном року ( Сл. Гласник РС 40/2015) прописано је да при одређивању висине новчаног обештећења суд примењује мерила за оцену трајања суђења у разумном року (члан 4), пре свега сложеност предмета суђења, поступање надлежног државног органа и странке током поступка и значај предмета суђења по странку.

У конкретном случају ради се о спору који је од подношења тужбе до доношења прве међупресуде трајао скоро 10 година, при чему из утврђеног чињеничног стања произлази да тужиља својим радњама није допринела дужини трајања поступка, а да су у току поступка постојали дужи периоди неактивности суда (рочиште за главну расправу заказано је скоро две године након постављања привременог заступника туженом, а у току 2016. године је одржано само два рочишта), а поступак је окончан дана 20.07.2017.године, јер је тужиља са туженим закључила вансудско поравнање, дакле након више од 20 година.

Стога Апелациони суд сматра да је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право у погледу висине новчаног обештећења за повреду права на суђење у разумном року, па је применом члана 30 у вези члана 4 Закона о заштити права на суђење у разумном року, члана 200 Закона о облигационим односима, члана 32 став 1 Устава Републике Србије и члана 6 Европске Конвенције за заштиту људских права и основних слобода измењену у складу са Протоколом бр. 11 ( "Службени лист СЦГ" - Међународни уговори, бр. 9/2003, 5/2005, 7/2005, "Службени гласник РС - Међународни уговори", бр. 12/2010, 10/2015), у даљем тексту ЕКЉП, првостепену пресуду преиначио.

Приликом одлучивања о висини новчаног обештећења, овај суд је оценио да је досуђена накнада адекватна околностима конкретног случаја. Наиме, право тужиље на примерену накнаду због које ће престати њен статус жртве произлази из члана 6 ЕКЉП, као и стандарда из одлуке Европског суда за људска права у предмету Миловановић против Србије, представка број 19222/16, пресуда од 19.12.2017. године, став 32, по коме је изражено мишљење да досуђивањем износа од 800 евра на име накнаде штете за повреду права на суђење у разумном року у поступку који је трајао више од девет година и три месеца, од стране Уставног суда Републике Србије, подносилац представке и даље има статус жртве, због чега је, без обзира на утврђење повреде права и досуђивање наведеног износа утврђена повреда члана 6 став 1 Конвенције, те обавезана тужена држава Република Србија да подносиоцу исплати износ у висини од 3.100 евра на име нематеријалне штете.

Поред тога, приликом одмеравања висине новчаног обештећења, овај суд је имао у виду и значај повређеног добра и циљ коме служи накнада нематеријалне штете, а нарочито чињеницу да је у парничном поступку у коме је повређено право тужиље на суђење у разумном року, доношење одлуке било веома значајно за тужиљу, с обзиром да је тужбеним захтевом тужиља тражила утврђење права својине на идеалном уделу од једне половине на непокретности и покретним стварима које је стекла животом у ванбрачној заједници, предлажући да јој тужени дозволи да своју идеалну половину издвоји физичким путем, што је свакако представља важно питање за егзистенцију тужиље, као и економске прилике у земљи, али и актуелну судску праксу Уставног суда Републике Србије у погледу износа досуђених на име накнаде штете.

  Са свега изложеног, Апелациони суд у Београду одлучио је као у изреци ове пресуде, на основу члана 380 тачка 4 ЗПП-а.

Како је тужиља успела у другостепеном поступку, досуђен јој је износ на име састава жалбе у износу 12.000,00 динара, те је одлучено као у ставу другом изреке пресуде на основу одредбе члана 165 став 2 у вези члана 153 ЗПП-а.

Председник већа - судија
Зорана Делибашић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)