Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

Arhiva

30. septembar 2019. godine
ZORAN OBRADOVIĆ I DR.

PRVOSTEPENA PRESUDA

Presudom Višeg suda u Beogradu K. br. 518/16 od 30. novembra 2018. godine okr. Zoran Obradović je zbog izvršenja krivičnog dela primanje mita iz člana 367, stav 2. KZ osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 2 godine, dok je okr. V. D. oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo primanja mita u pomaganju iz člana 367, stav 2. KZ. 

Okrivljeni Zoran Obradović je oglašen krivim što je u vremenskom periodu tokom 2014. godine do 7. maja 2014. godine, kao službeno lice – direktor Republičke agencije za osiguranje depozita, koja je u funkciji stečajnog upravnika „Nove Agrobanke u stečaju“ iz Beograda, posredno, preko osuđenog Branislava Kovačevića od G.D, vlasnika privrednog društva „I“ u stečaju iz Niša, zahtevao korist da u okviru svog službenog ovlašćenja izvrši službenu radnju koju bi morao da izvrši, na taj način što je polovinom decembra 2013. godine okr. V.D. telefonom pozvao G. N. ponudivši mu pomoć da njegovo privredno društvo uđe u plan reorganizacije s obzirom na to da se isto nalazilo u stečaju i bilo dužnik „Nove Agrobanke u stečaju“, na šta je G.N. pristao, a takođe radi pomoći i zakazivanja sastanka sa okr. Obradovićem, te je V.D. upoznao G.N. sa osuđenim Branislavom Kovačevićem na Kovačevićev predlog, a neutvrđenog datuma u restoranu u Beogradu okr. Obradović je osuđenom Branislavu Kovačeviću saopštio da je za skidanje hipoteke na lokalu oštećenog G.N. u Nišu i za ceo posao oko davanja saglasnosti na unapred pripremljeni plan reorganizacije cifra 100.000,oo evra, na šta je osuđeni Kovačević rekao da će to Nikoliću preneti i u februaru mesecu 2014. godine saopštio G.N. da Obradović traži 100.000,oo evra, nakon čega je G.N. osuđeni Kovačević više puta pozivao telefonom tražeći mu 100.000,oo evra kako bi taj novac dao okr. Obradoviću na ime davanja pismene saglasnosti na plan reorganizacije privrednog društva „I“ koju je inače dužan da da, pa je tako 7. maja 2014. godine za okr. Obradovića osuđeni Kovačević od G.N. primio zahtevani novac u iznosu od 100.000,oo evra, pa je okr. Obradović dao pismenu saglasnost na predlog za glasanje i usvajanje plana reorganizacije stečajnog dužnika „I“ na ročištu pred Privrednim sudom u Nišu, te se sa primljenim novcem osuđeni Kovačević udaljio u pravcu ulice gde živi i gde je po prethodnom dogovoru trebalo da se nađe sa okr. Obradovićem pre čega je lišen slobode.

PODNOSIOCI ŽALBE

Viši javni tužilac u Beogradu, okr. Zoran Obradović i njegov branilac.

DRUGOSTEPENA ODLUKA

AApelacioni sud u Beogradu, nakon održanog pretresa, 28. juna 2019. godine doneo je presudu Kž1 357/19 kojom je preinačio prvostepenu presudu u osuđujućem delu samo u pogledu odluke o meri bezbednosti i to tako što je okr. Zoranu Obradoviću izrekao i meru bezbednosti zabrane vršenja poziva, delatnosti i dužnosti vezanih za raspolaganje, korišćenje, upravljanje, rukovanje i čuvanje tuđom imovinom u trajanju od 5 godina, dok je u preostalom delu prvostepena presuda u odnosu na ovog okrivljenog potvrđena. U oslobađajućem delu prvostepena presuda je preinačena, te je okr. V.D. zbog izvršenja krivičnog dela primanje mita u pomaganju iz člana 367, stav 2. KZ osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 8 meseci (Napomena: protiv ovog dela presude dozvoljena je žalba Apelacoinom sudu u trećem stepenu).

Po nalaženju Apelacionog suda, u delu odluke o meri bezbednosti, nasuprot iznetom zaključku prvostepenog suda, osnovani su žalbeni navodi Višeg javnog tužioca u Beogradu kojim se ukazuje da je okr. Obradović prilikom vršenja službene dužnosti izvršio koruptivno krivično delo, te da se u konkretnom slučaju ispunjeni zakonski uslovi da se prema ovom okrivljenom izrekne predložena mera zabrane vršenja, poziva, delatnosti i dužnosti vezanih za raspolaganje, korišćenje, upravljanje, rukovanje i čuvanje tuđom imovinom, nalazeći da bi dalje vršenje navedenih delatnosti bilo opasno imajući u vidu prirodu krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim.

Apelacioni sud je preinačio prvostepenu presudu u oslobađajućem delu nalazeći da je nesumnjivo zaključeno da se u radnjama okr. V.D. stiču obeležja krivičnog dela primanje mita u pomaganju, pri čemu se odbrana okr. V.D. da on nikada nije učestvovao u razgovorima oko primanja i davanja mita nije mogla prihvatiti s obzirom na to da je opovrgnuta pre svega iskazom Branislava Kovačevića koji je u svojoj odbrani detaljno opisao konkretne radnje koje je preduzeo okr. V.D. kao i postojanje dogovora oko podele novca koji je D.N. trebalo da preda, pri čemu Apelacioni sud nalazi da je odbrana okr. V.D. data u cilju izbegavanja krivične odgovornosti. Odbrana okr. V.D. je takođe opovrgnuta i pisanim dokazima.


 
13. septembar 2019. godine
D.Č.

PRVOSTEPENA PRESUDA

Presudom Višeg suda u Pančevu K br. 46/18 od 22. januara 2019. godine okr. D.Č. je zbog izvršenja produženog krivičnog dela obljuba sa detetom iz člana 180, stav 2. KZ osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 5 godina.

PODNOSIOCI ŽALBE

Branilac okrivljenog.

DRUGOSTEPENA ODLUKA

Apelacioni sud u Beogradu, nakon održanog pretresa, dana 10. juna 2019. godine doneo je presudu Kž1 392/19 kojom je preinačio prvostepenu presudu i okr. D.Č. oslobodio od optužbe da je izvršio krivično delo obljuba sa detetom iz člana 180, stav 2. KZ.

Optužnicom Višeg javnog tužioca u Pančevu okr. D.Č. je stavljeno na teret da je u vremenskom periodu od 20. jula do 24. avgusta 2017. godine u Vlajkovcu i Banatskoj Subotici, pri čemu, usled osobenosti romske etničke zajednice kojoj pripada, činjenice da potiče iz porodice slabijeg socijalno-ekonomskog stanja, da je napustio školovanje, da je bez zanimanja i nezaposlen, te da je fonda znanja ispod očekivanog za kalendarski uzrast i stepen formalno dostignute edukacije, nije bio dužan i nije mogao da zna da je njegovo delo zabranjeno, izvršio obljubu sa detetom što je za posledicu imalo trudnoću.

Iz izvedenih dokaza proizlaze nesporne činjenice da su se okrivljeni i oštećena  u julu 2017. godine upoznali preko društvene mreže, da je okrivljeni sa maloletnom oštećenom u periodu od 20. jula 2017. godine, kada je prvi put bio kod nje, pa sve do 24. avgusta 2017. godine, kada je prilikom pregleda u Opštoj bolnici u Vršcu utvrđena trudnoća kod oštećene u više navrata imao polne odnose, što je za posledicu imalo trudnoću oštećene, kao i da okrivljeni i oštećena žive u zajednici života.

Polazeći od navedenih nesporno utvrđenih činjenica, Apelacioni sud je našao da se radnjama okrivljenog stiču sva obeležja krivičnog dela koje mu se stavlja na teret, određena zakonom, ali da je u predmenoj krivično-pravnoj stvari, usled pozivanja odbrane na neznanje okrivljenog da je stupanje u polne odnose sa licem koje nije navršilo 14 godina zabranjeno, sporno da li je kod okrivljenog postojala svest o zabranjenosti dela koje čini.

Imajući na umu utvrđena lična svojstva koja se odnose na nivo obrazovanja, lične prilike, vaspitanje okrivljenog, njegove porodične prilike i okruženje u kom se kreće i iz kog potiče, Apelacioni sud je, posebno s obzirom na to da iz odbrane okrivljenog i nalaza i mišljenja sudskog veštaka proizlazi da je okrivljeni u okviru etničke zajednice kojoj pripada okružen primerima lica koja su stupala u seksualne odnose i brak sa licima ženskog pola mlađim od 14 godina, a zbog takvog ponašanja nisu krivično gonjena, našao da okrivljeni nije mogao da zna da je stupanje u polni odnos sa licem koje nije navršilo 14 godina predviđeno kao krivično delo.

Dakle, polazeći od prirode izvršenog krivičnog dela, okolnosti pod kojima je delo izvršeno i sveobuhvatno dejstvo subjektivnih faktora, Apelacioni sud je našao da okrivljeni, ne samo da nije bio dužan i nije mogao da zna za postojanje pravne norme koja se odnosi na njegovo ponašanje, odnosno propisa koji određuje zabranu stupanje u polne odnose sa osobama mlađim od 14 godina, već je, s obzirom na činjenicu da su njegova i porodica oštećene podržale njihov odnos i u skladu sa običajima romske populacije njihov zajednički život proslavile, kao i na sociološko – kulturološke osobenosti i običaje zajednice u kojoj živi odnosno obrasce ponašanja kojima je okružen, imao razloga da veruje da je njegovo ponašanje dozvoljeno i čak društveno poželjno. Po oceni Apelacionog suda na ovakav zaključak dodatno upućuje činjenica da je oštećena u vreme kritičnog događaja imala 13 godina i 10 meseci, kao i da su njena emocionalna i socijalna zrelost, po nalazu i mišljenju veštaka, bile u skladu sa kalendarskim uzrastom, dakle, da je gotovo dostigla uzrast od 14 godina koji je zakonodavac opredelio kao prosečnu starosnu dob u kom većina pojedinaca dostiže psihičku i fizičkku  zrelost za stupanje u seksualne odnose, zatim činjenica da se sudski veštak izjasnio da nije našao značajniju razliku u fizičkoj i psihičkoj zrelosti između okrivljenog i oštećene, kao i činjenica da je okrivljeni ubrzo nakon što je stupio u polne odnosne sa oštećenom sa njom zasnovao vanbračnu zajednicu u kojoj i danas žive i odgajaju zajedničko dete, iz čega proizlazi da okrivljeni stupanje u polne odnose sa oštećenom nije doživeo kao jednokratni seksualni čin radi zadovoljavanja nagona, već je, u skladu sa modelom u kom su definisani bračni i porodični odnosi među pripadnicima romske etničke zajednice, stupivši u seksualne odnose sa oštećenom planirao da zasnuje porodicu.

S obzirom na to da je nesumnjivo zaključeno da je okrivljeni postupao u neotklonjivoj pravnoj zabludi, budući da nije bio dužan i nije mogao da zna da je njegovo delo zabranjeno, kao i činjenicu da je, u slučaju postojanju neotklonjive pravne zablude, isključena krivica kao obavezni element krivičnog dela, a samim tim i postojanje krivičnog dela, to je Apelacioni sud, usvajanjem žalbe branioca okrivljenog preinačio prvostepenu presudu i okrivljenog oslobodio od optužbe da je izvršio krivično delo.


 
6. septembar 2019. godine
DUBRAVKA ĐORĐEVIĆ I DR.

PRVOSTEPENA PRESUDA

Presudom Višeg suda u Beogradu K.br. 127/14 od 18. juna 2018. godine okr. Dubravka Đorđević, Aleksandra Đorđević i Đurđa Prica su oslobođeni od optužbe da su izvršili po jedno produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234, stav 3. KZ i jedno navedeno krivično delo u saizvršilaštvu zajedno sa okr. Majom Šteger, dok su okr. Duško Nikitović i Vojin Manasijević oslobođeni da su izvršili, u saizvršilaštvu, jedno produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234, stav 3. KZ, a okr. Duško Nikitović jedno kriivčno delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234, stav 2.  KZ.

Optužnicom Višeg javnog tužioca u Beogradu okrivljenima je stavljeno na teret da su u periodu od 25. juna 2007. godine do 29. decembra 2009. godine, u prostorijama privrednog društva „Ribarsko gazdinstvo Beograda“ a.d. sa sedištem u Beogradu, kao odgovorna lica, iskorišćavanjem svog položaja i prekoračenjem granica svog ovlašćenja pribavili preduzeću DTD „Ribarstvo“ iz Bačkog Jarka protivpravnu imovinsku korist koja prelazi iznos od 1.500.000,00 dinara, dok su privrednom društvu „Ribarsko gazdinstvo“ naneli štetu, jer su tokom 2007. godine doneli niz odluka o izdavanju u zakup poslovnog prostora DTD „Ribarstvo“, tokom 2008 i 2009. godine donosili odluke kojima su DTD „Ribarstvo“otuđili sredstva privrednog društva „Ribarsko gazdinstvo“ i to u 2008. godini, sredstva u vrednosti od 151.829.787,93 dinara ili 38,89% u odnosu na vrednost osnovnih sredstava na dan 31. decembar 2007. godine, a u 2009. godini vrednost otuđene imovine je iznosila 95.869.347,60 dinara ili 14,75 % u odnosu na vrednost osnovnih sredstava na dan 31. decembar 2008. godie što je suprotno odredbama ugovora o prodaji društvenog kapitala privrednog društva „Ribarsko gazdinstvo“ od 4. juna 2007. godine kojim je predviđeno da kupac do konačne isplate kupoprodajne cene neće otuđiti bilo koja od osnovnih sredstava u jednoj godini više od 10%, odnosno za čitav period više od 30%, računato po vrednosti po poslednjem bilansu stanja.

PODNOSIOCI ŽALBE

Viši javni tužilac u Beogradu.

DRUGOSTEPENA ODLUKA

Apelacioni sud u Beogradu, nakon održane sednice veća, doneo je 3. jula 2019. godine presudu Kž1 404/19 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu Višeg javnog tužioca u Beogradu i potvrdio prvostepenu presudu.

Po nalaženju Apelacionog suda, tokom postupka nije dokazano da su okrivljeni svojim radnjama pribavili privrednom društvu DTD „Ribarstvo“ protivpravnu imovinsku korist i da su svoje radnje preduzimali sa direktnim umišljajem da do takve posledice i dođe, pa ih je pravilno prvostepeni oslobodio od optužbe.


 

 

 
Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)