Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.09.2019.

Donete odluke - drugostepeno građansko septembart 2019

12. septembar 2019. godine
PRESUDA APELACIONOG SUDA U BEOGRADU DONETA PO ŽALBI U POSTUPKU KOJI JE VOĐEN PROTIV MINISTARSTVA ODBRANE REPUBLIKE SRBIJE ZBOG NAKNADE ŠTETE U VEZI SA RASKIDOM UGOVORA O ZAKUPU POSLOVNOG PROSTORA

PRVOSTEPENA PRESUDA

Presudom Višeg suda u Beogradu P br. 1335/15 od 11. oktobra 2017. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca te je obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da tužiocu isplati iznos od 13.811.351,05 dinara i iznos od 2.945.308.116,50 dinara zajedno sa zakonskom zateznom kamatom, te da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 3.630.000,oo dinara. 

PODNOSIOCI ŽALBE

Tužena Republika Srbija.

DRUGOSTEPENA ODLUKA

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 543/18 od 28. februara 2019. godine, koja je doneta nakon održane rasprave, ukinuta je presuda Višeg suda u Beogradu, te je odbačena tužba tužioca u delu u kome je tražio da se obaveže tužena da tužiocu isplati iznos od 13.811.351,05 dinara, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom, te je preinačena prvostepena presuda u preostalom delu i to tako što je obavezana Republika Srbija da tužiocu isplati iznos od 633.779.731,22 dinara zajedno sa zakonskom zateznom kamatom, dok je za preostali iznos tužbeni zahtev odbijen. Apelacioni sud je preinačio i rešenje o troškovima postupka, te je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 2.755.410,oo dinara, a takođe je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 349.365,oo dinara, dok je zahtev tužioca za naknadu drugostepenog postupka odbijen.

U toku postupka je utvrđeno da je između tužioca, u svojstvu zakupca, i države SRJ – Savezno Ministarstvo odbrane, u svojstvu zakupodavca, zaključen 24. oktobra 1997. godine ugovor o zakupu univerzal sale sa pripadajućim instalacijama u centralnom klubu Vojske Jugoslavije u Beogradu. Prema navedenom ugovoru prostor se može koristiti za obavljanje ugostiteljskih delatnosti uz obavezu da tužilac o svom trošku pribavi potrebnu projektnu i drugu dokumentaciju, uslove i saglasnost za obavljanje ugovorene delatnosti, a nakon dobijene saglasnosti od tužene na projektnu dokumentaciju tužilac može pristupiti postupku izvođenja radova i opremanju predmetnog prostora. Takođe je ugovorena mesečna zakupnina i obaveza tužene da tužiocu preda na korišćenje predmetni prostor u viđenom stanju u roku od 3 dana od dana potpisivanja ugovora. Ugovor je zaključen na rok od 5 godina.

Dalje je u toku postupka utvrđeno da je 11. decembra 2007. godine zaključeno sudsko poravnanje kojim se tužena obavezala da preda tužiocu univerzal salu u viđenom stanju sa pripadajućim instalacijama i uređajima u zgradi centralnog kluba Vojske Srbije, ukupne površine 833,30 m2, radi obavljanja svih ugostiteljskih delatnosti. Navedenim poravnanjem je predviđeno da ispravnost svih instalacija utvrdi zajednička komisija, a tužena se obavezala da eventualne kvarove ili nedostatke na instalacijama popravi o svom trošku do uvođenja tužioca u posed. Priznatu štetu pričinjenu tužiocu neispunjenjem ugovora o zakupu zaključenom 24. oktobra 1997. godine u iznosu od 5.696.358,oo dinara tužena se obavezala da isplati tužiocu kompenzacionim prebijanjem sa zakupninom. Tužilac je u više navrata tražio od tužene da mu dostavi potreban projekat i pozivao je da imenuje svoje članove zajedničke komisije, angažovao je arhitektu radi izrade projektne dokumentacije i veštaka koji je utvrdio kvarove na instalacijama, ali tužena nije dostavila tužiocu projekat, a svi članovi komisije koje je tužena imenovala nikada nisu izašli na lice mesta i dali mišljenje, i nije sačinjen zapisnik zajedničke komisije, te je tužena obavestila tužioca da će komisija utvrditi nedostatke i kvarove u određenom roku i da će radovi biti izvedeni najkasnije do 31. decembra 2008. godine, kada će biti izvršena primopredaja, ali tužena to nije učinila, nakon čega je po predlogu tužioca u vanparničnom postupku određeno veštačenje kojim je dalje utvrđeno postajanje kvarova na instalacijama koje onemogućavaju normalan rad imajući u vidu delatnost koja bi se obavljala. Kako su instalacije u predmetnom prostoru neispravne a tužena nije otklonila te nedostatke do 31. decembra 2008. godine i jasno je da neće, niti će predati predmetni prostor u državinu to se samim protekom tog roka smatra da je tužilac raskinuo ugovor o zakupu zaključen 11. decembra 2007. godine i ima pravo na naknadu štete i to kako obične tako i izmakle koristi.

Tužilac je nakon zaključenja ugovora o zakupu, 11. decembra 2007. godine, do raskida ugovora, 1. januara 2009. godine, platio arhitekti akontaciju za izradu idejnog rešenja i glavni projekat, privrednom društvu za merenje vazduha, Gradskom zavodu za veštačenje i dopunsko veštačenje, pa ima pravo na naknadu obične štete u ukupnom iznosu od 1.823.684,22 dinara.

Tužilac je mogao osnovano očekivati, po redovnom toku stvari da će do zakučenja ugovora o zakupu do raskida ugovora ostvariti dobit. U vreme veštačenja razlika za period trajanja zakupa od 5 godina po tom ugovoru o zakupu između bruto dobiti koju bi tužilac ostvario od usluge odlaganja i čuvanja garderobe, do prodaje alkoholnih i bezalkoholnih pića, organizovanjem svadbi i drugih proslava, od prodaje hrane i pića za razne dnevne proslave i od sponzorstva sa jedne strane, i rashoda tužioca za zarade i naknade zarade zaposlenima sa ostalim navedenim troškovima, sa druge strane, po odbitku poreza na promet od 10% iznosila bi 2.958.798.363,oo dinara, odnosno prosečno mesečno 49.313.306,04 dinara, što znači da razlika za period od zaključenja ugovora o zakupu do raskida ugovora, odnosno za 12 meseci i 20 dana, iznosi 624.184,860,14 dinara, pa tužilac ima pravo na naknadu izmakle koristi u tom iznosu.

Takođe, tužilac je mogao osnovano očekivati, po redovnom toku stvari da za period od zaključenja do raskida ugovora o zakupu neće plaćati ugovorenu zakupninu, s obzirom na to da je sudskim poravnanjem određeno da će tužena priznati štetu tužiocu pričinjenu zbog neispunjenja ugovora o zakupu zaključenog 24. oktobra 1997. godine u iznosu od 5.696.358,oo dinara isplatiti kompenazacionim prebijanjem sa iznosom zakupnine, što znači da je oslobođen plaćanja zakupnine za period od 22,5 meseci zakupa što valorizovano na dan veštačenja za period od 12 meseci i 20 dana iznosi 7.771,186,86 dinara, pa tužilac ima pravo na naknadu štete za izmaklu korist u tom iznosu.

Tužilac nema pravo na naknadu obične štete za zakupninu plaćenu 27. oktobra 1997. godine za osvetljenje plaćeno 12. oktobra 1997. godine, za plaćene medijapan ploče 28. oktobra 1997. godine imajući u vidu da su ti troškovi nastali pre zaključenja ugovora o zakupu od 11. decembra 2007. godine kojim su tužilac i tužena regulisali sve međusobne odnose i konstatovali da nemaju više nikakvih potraživanja jedan prema drugom. Takođe, tužilac nema pravo ni na naknadu obične štete za troškove veštačenja uplaćene nekadašnjem Prvom opštinskom sudu u Beogradu 25. februara 2009. godine i za merenje vaduha plaćeno privrednom društvu 7. aprila 2009. godine jer su ti troškovi nastali nakon što je 1. januara 2009. godine raskinut ugovor o zakupu od 11. decembra 2007. godine. Tužilac nema pravo niti na naknadu obične štete za potpuna ulaganja i opremanje prostora prema idejnom projektu koji potražuje jer nije dokazao da je imao te troškove, odnosno radi se o budućim troškovima, a nema pravo ni na naknadu štete za sopstvenu neto zaradu jer nije dokazao da bi bio glavni menadžer.


 
detaljnije

17.04.2019.

Donete odluke - drugostepeno građansko april 2019

23. april 2019. godine
APELACIONI SUD U BEOGRADU POTVRDIO REŠENjE VIŠEG SUDA U BEOGRADU KOJIM JE ODBIJEN ZAHTEV ZA REHABILITACIJU POK. MILANA NEDIĆA

PRVOSTEPENA ODLUKA

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Reh 146/15 od 11. jula 2018. godine odbijen je zahtev za rehabilitaciju pok. Milana Nedića, preminulog 4. februara 1946. godine u Beogradu, kojim je traženo da se utvrdi da je general Milan Nedić lišen slobode bez sudske ili administrativne odluke kao žrtva progona iz političkih i ideoloških razloga, da je ništavo rešenje Trećeg narodnog Sreskog suda za grad Beograd od 31. januara 1946. godine o konfiskaciji imovine generala Milana Nedića od dana donošenja i da su ništave sve njegove pravne posledice, da su  ništave administrativne odluke državne Komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača od 1945. godine, odluka zemaljske Komisije za  utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača od 5. jula 1945. godine od trenutka njihovog donošenja i da su ništave sve pravne posledice, uključujući i kaznu konfiskacije imovine, a da se rehabilitovano lice smatra neosuđivanim. Takođe, prvostepenom presudom odbijen je predlog predlagača za preinačenje zahteva za rehabilitaciju Milana Nedića iz podneska od 9. jula 2018. godine, kojim zahtevom je traženo da sud utvrdi da je general Milan Nedić lišen života bez sudske ili administrativne odluke kao žrtva progona iz političkih i ideloških razloga.

PODNOSIOCI ŽALBE

Predlagači.

DRUGOSTEPENA ODLUKA

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu RehŽ 162/18 od 10. aprila 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno prvostepeno rešenje.

U toku postupka je, između ostalog, utvrđeno da je Milan Nedić rođen u Grockoj, da je bio oženjen i da je imao petoro dece. Sin je sa suprugom i ćerkom poginuo na železničkoj stanici u Smederevu 1941. godine. Vojnu službu je obavljao učestvovajući u Srpsko – Turskom ratu 1912 godine, Srpko – Bugarskom ratu  1913 i Prvom svetkom ratu. U martu 1935. godine imenovan je u Vojni savet. Pred samo izbijanje rata ulazi kao ministar u Vladu Cvetković – Maček. Nakon kapitulacije general Milan Nedić nije sproveden u zarobljeništvo već je bio u kućnom pritvoru u Beogradu. U drugoj polovini avgusta 1941. godine Nedić je prihvatio ponudu da stane na čelo Vlade Srbiji. Zadaci srpske Vlade su detaljno obrazloženi prilikom postavljenja Milana Nedića za predsednika Vlade od strane  okupatora. Nemci su se odlučili za generala Milana Nedića jer su agenti Gestapoa pronašli „originalni memorandum“ koji je 1. novembra 1940. godine Nedić uputio knezu Pavlu zastupajući opravdanost prijateljstva i saradnju sa Nemačkom. U toku svog rada Milan Nedić, kao predsednik Vlade, a od 1943. godine i kao ministar unutrašnjih poslova i predsednik Vlade, istovremeno je donosio brojne uredbe, naredbe i proglase čiji je cilj bio podrška okupatorskom režimu, sprečavanje i kažnjavanje svih onih koji su ustali u borbu protiv okupacionih vlasti. Držao je govore u kojima je veličao Nemačku, Hitlera, tražeći za Srbiju mesto u novom poretku na čelu sa Hitlerom, pozivao stanovništvo na poslušnost okupatoru, na odustanak od svake borbe protiv okupatora. Čvrsto je bio opredeljen za borbu protiv komunista i svih onih koji nisu bili njegove pristalice, bilo da se radi o pripadnicima Narodnog oslobodilačkog pokreta ili zagovornicima neke druge ideologije sa kojom se on nije slagao, smatrajući ih svojim protivnicima. Sarađivao je sa okupatorom na svim poljima svog rada. Za vreme njegovog rada, od strane okupatora je dolazilo do masovnog streljanja civilnog stanovništva i povećanja ekonomske eksploatacije Srbije. General Milan Nedić je bio predsednik Vlade do 4. oktobra 1944. godine, kada je dobrovoljno napustio Beograd u pratnji šefa državne bezbednosti i predstavnika Nemaca koji su mu dali pratnju i borbeno vozilo kao obezbeđenje. Prvo je boravio u Beču, a potom sa delom Vlade se preselio u tadašnju Nemačku, Kicpil – Tirol. U Kicbilu je održao nekoliko sednica svoje Vlade nadajući se da će Srbija još uvek pronaći mesto u okviru Nemačke. Kretao se slobodno sve do dolaska Treće američke armije koja je hotel u kome je živeo izabrala za svoj boravak. Milan Nedić je uhapšen od strane Treće američke armije 6. jula 1945. godine u Kicbilu a interniran je za Srbiju 5. januara 1946. godine. Kraljevska Vlada u izbeglištvu u Londonu, u decembru 1941. godine, lišila ga je čina generala i proglasila ga saradnikom okupatora, savesnici su ga kvalifikovali kao saradnika okupatora i izručili Jugoslovenskim vlastima. U odsustvu Milana Nedića, Državna komisija za utvrđenje zločina okupatora i njihovih pomagača ga je proglasila ratnim zločincem. Zemaljaska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača donela je 5. jula 1945. godine odluku za zločin čija je žrtva  Leontina Kraus koja je odvedena na logor u Banjici o čijoj se sudbini od tada ne zna ništa. Rešenjem Narodnog  Sreskog suda za treći reon grada Beograda od 31. januara 1946. godine Milanu Nediću konfiskovana je i u svojinu Federativne narodne Republike Jugoslavije preneta pokretna i nepokretna imovina. Po izručenju jugoslovenskim vlastima protiv Milana Nedića vođen je istražni postupak, na okolnost postupanja i delovanja tj. vršenja funkcije predsednika Vlade u vreme okupacije Srbije. Milan Nedić je preminuo 4. februara 1946. godine izvršivši samoubistvo. Protiv Milana Nedića nije vođen sudski postupak, te nije doneta ni sudska odluka kojom bi bio osuđen i lišen života, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji.

Po nalaženju Apelacionog suda, suprotno žalbenim navodima, odluka prvostepenog suda je pravilna. Zadatak prvostepenog suda je bio da utvrdi da li je lice čija se rehabilitacija traži, usled političkih ili ideoloških razloga bilo lišeno slobode, a potom da li je iz tih razloga lišeno i drugih prava, te da li su se stekli uslovi za utvrđenje ništavosti sudskih ili administrativnih odluka, a čija ništavost je posledica rehabilitacije lica.

Odatle je prvostepeni sud sledeći ovaj zadatak samo na osnovu do sada istorijiski nepobijenih činjenica zaključio da se nisu stekli uslovi za rehabilitaciju Milana Nedića predsednika Vlada, koju je postavio okupator Srbije, nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije i njenog raspada koje je usledilo usled neprijateljskog napada Nemačke oružanom silom, a u međunarodnim okvirima priznatu Vladu okupator je nagnao u izgnanstvo zajedno sa vladajućim monarhom. Dakle, lice čija se rehabilitacija traži je od strane okupatora postavljena za predsednika Vlade koja je za vreme manadata pomagala okupatoru, ne samo u eksploataciji dobara države i radne snage, već u progonu svih onih građana Srbije koji se nisu svrstavali na stranu okupatora ili nisu delili njegova politička ili ideološka ubeđenja ili se nisu pridržavali okupacionih propisa, a o čemu svedoči niz dokumenata. Lišen je slobode od strane Treće američke armije, te ne može biti govora da je lišenje slobode Milana Nedića izvršeno iz političkih ili ideoloških razloga.

Takođe, izvedeno saslušanje Milana Nedića nakon njegove internacije jugoslovenskim vlastima, sve do izvršenog samoubistva se ne može smatrati da je učinjeno iz političkih ili ideoloških razloga, imajući u vidu da je cilj ovog saslušanja bio da mu se omogući odbrana radi utvrđivanja njegove nevinosti ili krivica za zločine koji su mu bili stavljeni na teret u vezi sa obavljanjem funkcije predsednika Vlade. Činjenica da je delu stanovništva pomagao u ratnim uslovima i mnoge spasao od smrti ne može biti jedina, dovoljna  i presudna za drugačije presuđenje imajući u vidu ostale aktivnosti Milana Nedića tokom trajanja mandata predsednika Vlade, koju je postavio okupator, i tokom vršenja funkcije ministra unutrašnjih poslova, što je pravilno zaključio prvostepeni sud kada je odbio zahtev za njegovu rehabilitaciju.

Kada je u pitanju rešenje o konfiskaciji imovine, Apelacioni sud nalazi da su neosnovani žalbeni navodi da je prvostepeni sud, ukoliko je smatrao da je to rešenje deklaratornog karaktera, trebalo da utvrdi da je Milan Nedić lišen imovine bez sudske ili administrativne odluke, imajući u vidu da je navedeno rešenje doneto u skladu sa Zakonom o konfiskaciji i Uredbom o Vojnim sudovima i ustrojstvu i nadležnosti Vojnih sudova, a da je utvrđenje ništavosti rešenja kojim je imovina oduzeta, posledica u slučaju osnovanosti zahteva za rehabilitaciju, a što u konkretnoj pravnoj stvari nije slučaj.

Apelaconi sud, takođe, nalazi da su žalbeni navodi da se državna Komisija za utvrđenje zaločina okupatora i njihovih pomagača nije pozivala u svojim odlukama ni na jedan propis bez uticaja na drugačiju odluku suda, imajući u vidu da navedena komisija nije organ koji je donosio odluke u krivičnoj ili drugoj odgovornosti, već je imala zadatak da pribavi dokaze na okolnost delovanja određenih lica što je bio preduslov za sprovođenje krivičnog postupka, odnosno odluke komisije su organima tužilaštva služile kao osnov za otvaranje istrage i nisu prejudicirale odluku, te zadatak prvostepenog suda u postupku rehabilitacije nije ocena pravilnosti i zakonitosti donetih odluka koje se odnose na lice čija se rehabilitacija traži.


 

17. april 1019. godine
APELACIONI SUD U BEOGRADU PREINAČIO PRESUDU VIŠEG SUDA U BEOGRADU U POSTUPKU KOJI SE VODI PO TUŽBI BORKA JOSIFOVSKOG PROTIV TUŽENE REPUBLIKE SRBIJE I AGENCIJE ZA BORBU PROTIV KORUPCIJE

PRVOSTEPENA ODLUKA

Presudom Višeg suda u Beogradu Puz 5/18 od 18. septembra 2018. godine utvrđeno je da je prema tužiocu preduzeta štetna radnja na taj način što je tužilac stavljen u nepovoljniji položaj od strane sledećih državnih organa: Ministarstvo zdravlja RS zbog izvršenog uzbunjivanja, Agencija za borbu protiv korupcije, Ministarstvo unutrašnjih poslova RS, Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu i Više javno tužilaštvo u Beogradu, zbog izvršenog uzbunjivanja tokom vođenja krivičnog postupka. Takođe, prvostepenom presudom obavezani su tuženi da o svom trošku objave ovu presudu u dnevnom listu „Politika“ koji se distribuira na teritoriji Republike Srbije, te su obavezani da naknade tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 79.200,oo dinara. 

PODNOSIOCI ŽALBE

Tužena Republika Srbija.

DRUGOSTEPENA ODLUKA

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž uz 1/19 od 25. marta 2019. godine preinačena je prvostepena presuda, te je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Takođe preinačeno je i rešenje o troškovima parničnog postupka, te je obavezan tužilac da tuženoj Republici Srbiji na ime troškova prvostepenog i drugostepenog postupka isplati iznos od 67.500,oo dinara.

U toku prvostepenog i drugostepenog postupka je utvrđeno da je tužilac, Borko Josifovski, doktor specijalista medicine, počev od jula meseca 2004. godine bio na mestu direktora Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć i kao direktor, analizom dostupne dokumentacije i po prijavama koje je dobio od pacijenata, uočio da pojedini dispečari pozive prvog stepena hitnosti, a to su umirući pacijenti usmeravaju na određene lekare i to dr Zorana Miloševića i Milomira Tufegdžića, bez obzira na to koliko su udaljeni od mesta gde treba intervenisati, te da su u tim situacijama lekari stizali na intervenciju posle proteka vremena koje je uobičajeno za ostale lekarske ekipe hitne pomoći, konstatovali smrtni slučaj mnogo češće nego druge lekarske ekipe i nisu vršili reanimacije, kao i da su nakon odlaska ekipe hitne pomoći sa adrese porodice koja je zvala hitnu pomoć radi intervencije teško bolesnog ukućanina, koji je u međuvremenu preminuo, ubrzo dolazili predstavnici uvek istih privatnih pogrebnika nudeći svoje usluge porodicama preminulih, a adrese porodica pokojnika dobijali su od lekara hitne pomoći koji su od pogrebnika za uzvrat primali novčanu naknadu. Tužilac je o svojim saznanjima obavestio Ministarstvo zdravlja. Rešenjem Ministarstva zdravlja od 17. oktobra 2006. godine naloženo je Gradskom zavodu za hitnu medicinsku pomoć Beograd da sprovede mere, između ostalog i to da se u zbirnom statističkom izveštaju koji se odnosi na naprasnu smrt uvedu kolone koji objašnjavaju razloge nepočinjanja i odustanka od reanimacije pacijenata. Rešenjem Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć Beograd od 13. oktobra 2006. godine dr Zoranu Miloševiću umanjena je oktobarska zarada u visini od 10% zbog nepotpune i neadekvatno popunjene medicinske dokumentacije. Navedene informacije tužilac je saopštio na konferenciji održanoj za javnost 18. septembra 2006. godine, nakon koje je rešenjem Ministarstva zdravlja od 20. septembra 2006. godine razrešen dužnosti direktora Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć Beograd. Ministarstvo zdravlja je poslalo inspekciju neposredno nakon smene tužioca, koja je u svom nalazu iznela način funkcionisanja hitne pomoći, nakon čega je Ministarstvo zdravlja donelo odluku o hitnim merama koje treba primeniti, a dr Milošević i Tufegdžić su zbog grešaka u radu kažnjena oduzimanjem 10% od plate, dok je tužilac, nakon razrešenja dužnosti direktora zajedno sa članovima njegove porodice bio izložen anonimnim pretnjama smrću, nakon čega je uzeo neplaćeno odsustvo od godinu dana gde se priključio humanitarnoj organizaciji koja je radila na ratnom području u Sudanu. Po povratku u zemlju, tužilac je u hitnoj pomoći raspoređen da daje medicinske savete putem telefona pacijentima. Rešenjem Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć Beograd od 11. novembra 2008. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu, zbog čega je vodio radni spor koji je pravnosnažno okončan odbijanjem tužbenog zahteva. Presudom Vrhovnog suda Srbije od 16. oktobra 2008. godine  po tužbi tužioca poništeno je rešenje Ministarstva zdravlja RS koji je Borko Josifovski razrešen dužnosti Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć. Dopisom ministra zdravlja od 13. januara 2010. godine tužilac je obavešten da Ministarstvo zdravlja ne može da postupi po presudi VSS zbog Zakona o zdravstvenoj zaštiti koji je stupio na snagu 10. decembra 2005. godine kojim je propisano da direktora Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć Beograd imenuje Skupština grada Beograda, a ne Ministarstvo zdravlja. Presudom Apelacionog suda u Beogradu potvrđena je prvostepena presuda u delu u kojem je obavezano Ministarstvo zdravlja RS da tužiocu na ime naknade štete po osnovu izgubljene zarade isplati iznos od 2.230.406,90 dinara i po navodima tužioca Ministarstvo zdravlja RS je ovaj iznos isplatio tužiocu. Presudom Apelacionog suda odbijena je optužba prema ovde tužiocu za krivično delo klevete zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Dalje je u toku postupka utvrđeno da je tužilac 3. septembra 2010. godine podneo krivičnu prijavu Višem javnom tužilaštvu u Beogradu protiv dr Zorana Miloševića i dr Milomira Tufegdžića zbog izvršenja krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi i protiv dr Tomice Milosavljevića i dr B. L. zbog izvršenog krivičnog dela neprijavljivanje krivičnog dela učionica, s tim da je Više javno tužilaštvo u Beogradu 27. septembra 2010. godine donelo odluku da nema mesta o pokretanju krivičnog postupka iz razloga što iz priloženog izveštaja o vanrednom spoljnom nadzoru nad stručnim radom Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć Beograd proizlazi da je, po oceni komisije, u većini slučajeva odluka lekara da ne rade reanimacije bila ispravna.

Dana 5. maja 2011. godine tužilac je Agenciji za borbu protiv korupcije podneo prijavu protiv napred navedenih doktora zbog izvršenja krvičnog dela teško delo protiv  zdravlja ljudi i krivičnog dela sprečavanja i ometanja dokazivanja, a potom i dopunsku prijavu 14. novembra 2011. godine povodom nezakonitog korišćenja novca u Gradskom zavodu za hitnu medicinsku pomoć, te je Agencija postupajući po prvoj prijavi ovde tužioca 15. novembra 2011. godine podnela Višem javnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu protiv imenovanih doktora zbog osnovane sumnje da su izvršili napred navedena krivična dela, te je 17. aprila 2012. godine Više javno tužilaštvo u Beogradu donelo odluku da nema mesta pokretanju krivičnog postupka zbog navedenih krivičnih dela. Po drugoj prijavi Agencija je istu dostavila Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu 4. februara 2014. godine te je Prvo osnovno javno tužilaštvo 27. februara 2014. godine dostavilo MUP-u zahtev za prikupljanje postrebnih obaveštenje nakon čega je 30. maja 2014. godine dobilo izveštaj u vezi sa kojim je  5. juna 2014. godine stavljen novi zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja. Dana 5. novembra 2014. godine, a zatim 4. marta 2015. godine upućene su urgencije za postupanje po istom, te je po prijemu izveštaja policije doneta odluka o združenju predmetnih spisa u druge koji su vođeni po identičnim navodima i 26. marta 2014. godine je doneto rešenje kojim je odbačena krivična prijava protiv okr. S.J.  Višem javnom tužilaštvu u Beogradu je 5. juna 2015. godine MUP RS podneo krivičnu prijavu protiv ovde tužioca B. L. i N.I. zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo zloupotreba službenog položaja s tim da je 13. januara 2017. godine doneta naredbe kojom je obustavljena istraga koja se vodila protiv ovih lica sa obrazloženjem da nema dovoljno dokaza za optuženje zbog čega je tužilac odustao od gonjenja.

U konkretnom slučaju, tužilac tvrdi da je zbog informacija do kojih je došao u okviru svog radnog mesta, a potom te informacije saopštio tuženima, a koje informacije predstavljaju informacije od velikog javnog interesa, tuženi nisu postupali povodom tih informacija, odnosno postupali su neblagovremeno i na taj način su povredili Zakon o opštem upravnom postupku i Zakonik o krivičnom postupku, pa je tužilac postavljenim tužbenim zahtevom tražio da se utvrdi da je prema njemu preduzeta štetna radnja kojom je stavljen u nepovoljniji položaj zbog izvršenog uzbunjivanja.

Dokazima izvedenim u toku ovog postupka, tužilac je, po nalaženju Apelacionog suda, učinio verovatnim da je prema njemu preduzeta štetna radnja, jer je, postupajući kao direktor Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć Beograd, tuženima dostavio podatke o radu zaposlenih koje je smatrao nezakonitim i osnovano očekivao da će se po njegovim prijavama i dopisima postupati, međutim, tuženi nisu preduzeli odgovarajuće radnje da ispitaju navode tužioca koje je on učinio verovatnim. Međutim, tužiocu se u konkretnom slučaju ne može pružiti tražena zaštita po Zakonu o zaštiti uzbunjivača koji je stupio na snagu 4. decembra 2014. godine, a primenjuje se od 5. juna 2015. godine, zbog nemogućnosti retroaktivne primene ovog zakona. Takođe, i zbog toga što tužilac tokom trajanja ovog postupka nije identifikovao radnje činjenja ili nečinjenja u odnosu na sebe, a koja bi predstavljala štetne radnje zbog kojih bi mu pripadala tražena zaštita zbog izvršenog uzbunjivanja, niti je tužilac naveo u čemu se te radnje, za koje tvrde da je njima stavljen u nepovoljniji položaj, konkretno sastoje, a što je uslov za njihovo sankcionisanje pravom na tužbu radi zaštite zbog izvršenog uzbunjivanja. Nije svako činjenje ili nečinjenje u vezi sa izvršenim uzbunjivanjem štetna radnja, već im karakter štetne radnje daje ugrožavanje ili povreda nekog prava uzbunjivača, odnosno stavljanje uzbunjivača u nepovoljniji položaj.

Nije dovoljno uopšteno navođenje da se izvršene radnje sastoje u nepostupanju u skladu sa  zakonskim propisima radnje za koje tužilac tvrdi da su ga stavile u nepovoljniji položaj odnose se na postupke koji su se vodili pred državnim organima u kojima tužilac nije bio stranka u postupku. Činjenica da ishod tih postupaka iniciranim uzbunjivanjem od strane tužioca nije onakav kakav je tužilac očekivao, ne čini te radnje štetnim radnjama prema tužiocu, a koje se u suštini ogledaju u postupanju tuženih državnih organa po prijavama i predstavkama ovde tužioca u nešto dužem roku od onog koji je primeren, pri čemu ni ranije važeći, kao ni sada važeći Zakonik o krivičnom postupku i Zakon o opštem upravnom postupku izričito ne propisuju rokove za postupanje po istim. Ovo bi ukazivalo na eventulano postojanje nezakonitog odnosno nepravilnog rada službenog lica odnosno organa u smislu njihove odgovornosti za eventualnu štetu po opštim pravilima odgovornosti za štetu ali ne i na postojanje štetnih radnji u smislu zaštite od uzbunjivanja. Iz napred navedenih razloga nema uslova za traženu sudsku zaštitu tužioca u konkretnom slučaju zbog čega je tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan. 


 

detaljnije

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)