ODLUKA O KUĆNOM PRITVORU NE PREJUDICIRA PRESUDU ŠARIĆU

 

Ne razumem negativne komentare zbog ukidanja presude Dragoljubu Simonoviću jer je interes svih učesnika u postupku da se utvrdi činjenično stanje

 

Činjenica da je Darku Šariću, optuženom za šverc skoro šest tona kokaina, pritvor u kom se nalazio duže od sedam godina i devet meseci zamenjen blažom merom – kućnim pritvorom sa elektronskim nadzorom nikako ne prejudicira konačnu odluku suda u ovom postupku. Da bi potpuno razjasnio sve činjenice, sud je otvorio i pretres, kaže u intervjuu za „Politiku” Duško Milenković, predsednik Apelacionog suda u Beogradu.

 

Dodaje i da mu nije u potpunosti jasno zbog čega je odluka o ukidanju presude Dragoljubu Simonoviću za paljenje kuće novinaru Milanu Jovanoviću izazvala toliko negativnih komentara u javnosti s obzirom na to da je sud u obavezi da ukine prvostepenu presudu ukoliko utvrdi da su, prilikom razmatranja pobijane odluke, žalbeni navodi tačni.

 

Apelacioni sud je nedavno pustio iz pritvora Darka Šarića i ukinuo presudu za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića, što je izazvalo veliko negodovanje u javnosti. Smatrate li da su odluke opravdane?

 

U potpunosti razumem ovakvu reakciju javnosti na odluku Apelacionog suda donetu u procesu koji se vodi protiv Darka Šarića i drugih. Bez ikakve namere da aboliram sudstvo od odgovornosti za dugo trajanje postupka prema Šariću i drugima, pokušaću da na način razumljiv vašim čitaocima objasnim postupanje Apelacionog suda. Naime, u ovom procesu, Apelacioni sud je stao na stanovište da su ispunjeni uslovi da se prema četvorici okrivljenih mera obezbeđenja klasičnog pritvora zameni merom kućnog pritvora uz elektronski nadzor. Dakle, sud nije ukinuo pritvor prema okrivljenima već ga je samo zamenio kućnim kao blažom merom, a imajući u vidu, pre svega, dužinu trajanja pritvora prema okrivljenima – Šarić duže od sedam godina i devet meseci, Željko Vujanović skoro 12 godina. Svaki sud je u obavezi da, saglasno zakonu, trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme, te okolnost da je Apelacioni sud stao na stanovište da se dalje prisustvo ovih okrivljenih u postupku može obezbediti i merom kućnog pritvora nikako ne prejudicira konačnu odluku suda u ovoj pravnoj stvari. Ovo tim pre jer je Apelacioni sud upravo radi potpunog razjašnjenja svih činjenica u ovom procesu otvorio i pretres.

 

U vezi sa postupkom koji je pred Apelacionim sudom vođen zbog paljenja kuće novinara Milana Jovanovića moram da napomenem da mi nije u potpunosti jasno iz kojih razloga je došlo do negativnih komentara ove odluke. Obaveza Apelacionog suda je da kada prilikom razmatranja pobijane odluke utvrdi da su osnovani žalbeni navodi istu ukine. Verujem da je i interes svih učesnika u postupku da se u potpunosti i pravilno utvrdi činjenično stanje, te da se donese na zakonu zasnovana odluka. Okolnost da je Apelacioni sud mogao da otvori pretres i donese pravosnažnu presudu ne znači da je bio i u obavezi, ne samo stoga što je i donošenje odluke da se prvostepena presuda ukine i vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje takođe mogućnost koju je žalbeni sud u ovom slučaju imao u vidu, već i zato što žalbeni sudovi po pravilu sude u sednicama veća, a samo izuzetno nakon otvaranja pretresa.

 

Vrhovni kasacioni sud je ukinuo pravosnažnu presudu koju je Apelacioni sud izrekao Darku Šariću za šverc kokaina zato što je utvrdio da su dvoje sudija koje su odlučivale po žalbama na prvostepenu presudu odlučivale i u ranijoj fazi postupka. Kako je došlo do ovog previda?

 

Ne mogu da se složim da je reč o previdu. Iako diskusija na ovu temu daleko prevazilazi prostor koji je odvojen za ovaj intervju, a s obzirom na to koje je posledice i u drugim postupcima takva odluka izazvala, pokušaću da ukratko objasnim suštinu ove odluke Vrhovnog kasacionog suda. Naime, veće Apelacionog suda koje je postupalo u ovom predmetu je bilo formirano u skladu sa godišnjim rasporedom poslova u ovom sudu i odlučivalo je u skladu sa zakonom i tadašnjom sudskom praksom Vrhovnog kasacionog suda (VKS). Okolnost da je veće VKS koje je postupalo u ovom predmetu zauzelo stav da je dvoje sudija Apelacionog suda iz petočlanog veća koje je donelo pravnosnažnu presudu moralo da bude izuzeto od postupanja u istom predmetu jer su postojale okolnosti koje su izazvale sumnju u njihovu nepristrasnost, ne ukazuje da postoji propust u radu Apelacionog suda. Prema obrazloženju Vrhovnog suda, ista nepristrasnost proizlazi iz načina na koji su te sudije obrazložile rešenja odlučujući u toku postupka po žalbi na rešenje o pritvoru. Dakle, previd, kako vi navodite, bi se sastojao u tome što iste sudije nisu podnele zahtev meni kao predsedniku suda da se izuzmu od daljeg postupanja u predmetu, a moj propust bi bio, da su sudije isti zahtev podnele i da isti nisam usvojio. Imajući u vidu da je diskreciona ocena svakog sudije da sam proceni da li smatra da li je u obavezi da se izuzme od daljeg postupanja u određenom predmetu, te da u konkretnom slučaju nije postojao razlog za obavezno izuzeće, te da ni učesnici u procesu nisu imali primedbe na sastav veća, ne upuštajući se u analizu ispravnosti takve odluke donete od Vrhovnog suda, ne nalazim prostora za dalju diskusiju na ovu temu.

 

Da li činjenica da imamo neujednačenu sudsku praksu prilikom izricanja presuda u prvostepenim postupcima predstavlja problem prilikom donošenja odluke Apelacionog suda?

 

Apelacioni sudovi upravo i služe zato da budu korektiv rada nižestepenih sudova i da kroz godišnje sastanke, uz saradnju sa Vrhovnim kasacionim sudom, ujednačavaju sudsku praksu na nivou Republike Srbije. Iako sudska praksa u evropsko-kontinentalnom sistemu, u koji spada i naš, nije izvor prava mislim da je ujednačena sudska praksa od neprocenjivog značaja za svakog građanina ove zemlje jer bez jednake pravne zaštite ne možemo govoriti o sudu kome građani veruju.

 

Kao predsednik Apelacionog suda imate uvid u rad sudija sa beogradskog područja. U čemu najčešće greše?

 

Iako je odgovor na ovo pitanje teško dati na način da vašim čitaocima bude razumljiv s obzirom na pravničku terminologiju (najčešće greške su upravo one koje zakon uočava kao takve – bitna povreda odredaba krivičnog postupka) reći ću samo ono što smatram da je bitno za pun kapacitet jedne pravne države, kao i za bržu dostupnost pravde građanima Republike Srbije. To je da se predmeti, najčešće, dostavljaju uz svestranu analizu celog toka postupka, što svakako doprinosi i njegovom bržem rešavanju, a da se greške koje se uočavaju mogu donekle pripisati nemogućnošću sudija nižestepenih sudova da uvek sagledaju praksu na teritoriji cele Republike Srbije.

 

Dugi sudski postupci su veliki problem srpskog pravosuđa. Kako može da se reši ovaj problem?

 

Svakako da jedno od rešenja jeste povećanje broja sudija i sudskog osoblja, ali to nije i ne može biti jedini način. Da li će se određeni sudski postupak brže rešiti, svakako, zavisi i od sposobnosti sudije da efikasno upravlja postupkom – odmah utvrdi koja su pitanja sporna, te koncentriše dokazni postupak i onemogući stranke i ostale učesnike u procesu da zloupotrebljavaju svoja prava. Upravo zato je bitna i kontinuirana obuka svih sudija na unapređenju tehnika u radu. Jedino ovakav pristup može doprineti poboljšanju rada sudova jer sud u kome postupci traju duže od pet godina nije i ne može biti sud kome građani u potpunosti veruju.

 

Napomenuo bih i na ovom mestu da se Apelacioni sud u Beogradu svakodnevno suočava sa prilivom velikog broja predmeta koji su stari po datumu podnošenja inicijalnog akta, te da sud zadužuje više od dve trećine ukupnog broja starih predmeta na teritoriji cele zemlje. To svakako utiče i na dužinu trajanja postupaka pred ovim sudom jer iako Apelacioni sud u Beogradu, sa stanovišta broja predmeta koje sudije u proseku zadužuju, ne spada u kategoriju bitnije opterećenih sudova, struktura predmeta koje ovaj sud zadužuje znatno doprinosi njihovom dužem trajanju. Uveren sam da će se taj trend u budućnosti promeniti i da će svi sudovi u Srbiji biti u mogućnosti da obezbede strankama da svoja prava pred sudom ostvare u razumnom roku.

 

Ima li pritisaka na sudije Apelacionog suda i na koji način se oni ispoljavaju?

 

I sudije, kao i ljudi u svim ostalim javnim profesijama, trpe različite pritiske samom činjenicom da su postupci neretko javno propraćeni i da se sa suđenja iznose podaci ne samo od strane novinara, učesnika u postupku, već i od strane pojedinaca koji istupaju u javnosti. Oni iznošenjem svojih stavova o određenom sudskom postupku pokušavaju da izvrše pritisak na sud. Da li i koliko na ovaj način uspevaju mogu da govorim samo u svoje ime, ali ono što mogu odgovorno da tvrdim sa mesta predsednika Apelacionog suda da takvog pritiska nema, a da ja lično bilo kakav pritisak na sudije ovog suda nikada nisam dozvolio niti ću. Moja vrata, a to znaju svi koji sa mnom sarađuju, uvek su otvorena i svako ko smatra da mu je obavljanje sudijske funkcije ugroženo ima mene kao lice koje će mu u tome pružiti zaštitu.

 

Koliko ste zadovoljni ostvarenim rezultatima rada protekle i ove godine s obzirom na aktuelnu epidemijsku situaciju u Republici Srbiji i rad svih u otežanim uslovima?

 

Sa ponosom mogu da naglasim da je Apelacioni sud i u vanrednim okolnostima uspeo da ostvari izuzetne rezultate rada na nivou celog suda, te je trajanje žalbenih postupaka znatno skraćeno. Posebno bih ovom prilikom istakao doprinos koji su efikasnijoj organizaciji rada i boljem rezultatu dali sudijski savetnici iako su sve sudije i zaposleni uložili izuzetne napore.

 

Iskoristio bih ovu priliku i da svim vašim čitaocima u ime kolektiva Apelacionog suda u Beogradu poželim srećnu i uspešnu 2022. godinu.

 

Preuzeto od dnevnih novina “POLITIKA”